ПЕДАГОШКА ПОЕМА

Стиг'о распуст!

Башкари се на сваком кораку. За неупућене, односно оне који су заборавили, то је годишње доба када деца базају унаоколо, смишљајући како да убију време. То што ће успут да потамане и родитељске живце, само је колатерална штета. Уосталом, маторци су и овако на ''бенџи'', само преко распуста треба да повећају дозу. Дечја инвентивност у осмишљавању немогућих мисија смењује се са моментима потпуне летаргије, у којима их једноставно мрзи да живе. Најгоре од свега, распуст родитељима одузима кључни аргумент у расправи са малолетницима, који увек добро дође током школске године: ''Не причај много, БОЉЕ ИДИ ДА УЧИШ!''

Касно ми је пало на памет да, као сваки родитељ, са приближавањем ове појаве, почнем пасионирано да сакупљам и проучавам флајере различитих спортских, рекреативних, културних, разонодних, уметничких, забавних, етно-фолклорних, креативних, образовних радионица, летњих кампова, логора, (ју, божемеопрости), у које бих послала младунце да се уче преживљавању у природи и социјализују са шумским и домаћим животињама, гмизавцима, комарцима, осталим инсектима и иним караконџулама. Уместо тога, бомбардована сам питањима:

''Када ћемо да поставимо базен?'', а лето као да смо га увезли из Сибира, облачно, хладно, ако не пада киша, обавезно дува кошава. Има да буду срећне ако ове године успемо да оквасимо ноге у Дунаву.

''А је л' могу да се возим на балерини и на великом рингишпилу кад буде вашар? А на броду?'' Питање на месту, само постављано месец дана унапред, пре, за време и после доручка, ручка, вечере и две ужине.

''Хоћеш да ме пустиш да идем са другарицама у град, вечерас у девет?'', моли тек свршена ученица шестог разреда.

''Можемо да купимо сладолед?''

''Је л' има нешто слатко?''

''Имаш паре да ми даш да уплатим кредит?''

''Зашто само ја морам са мамом и сестрама у град? 'Оћеш да ми се сви смеју?''

''Шта да радим? Досадно ми је.''

''Чега да се играмо?''

Ово последње ме заиста убија у појам. Ем ми није јасно како деца могу да не знају чега да се ирају, ем се ниједан предлог не усваја, јер када имате троје деце увек је 2:1, никад није 3:0. Током њиховог одрастања развила сам преговарачке способности и умеће пласирања правих аргумената у одговарајућем тренутку, да би могла да ми се диви и сама Кетрин Ештон, и ако не успем да нађем неки други посао, мораћу, или да аплицирам код поменуте госпође у својству асистента за преговоре о Косову, где бих успешно заступала обе стране, као и медијаторку лично, што би нам био додатни корак у приближавању Европској унији, или, да отворим приватну преговарачко-убеђивачку самосталну занатску радњу! Упркос томе, има тренутака кад ни све дипломате овог света не би могле да ускладе жеље и интересовања три детета која су истог пола, узраст им је приближан, али зато им је  индивидуалност однегована до максимума. Онда на снагу ступају правила апсолутистичке монархије, па кад нема договора, биће како ја кажем. И пунктум!