ЂУРИНЕ КУЋНЕ ЧАРОЛИЈЕ

Мушки род се дели на очеве, браћу, деде, стричеве, ујаке, тече, младиће, мужеве, синове и остале.  Сви они могу даље да се сврстају у две категорије: мајстори и шепртље. Која год варијанта да те у животу снађе, живцирање ти не гине!  У ствари, кад мало боље размислим, увек у животу имаш обе варијанте. Ако ти је тата мајстор, онда ће муж сигурно бити шепртља! И обрнуто.

Дакле, мајстори.

Ако су аматерског типа, прилично су напорни за заједнички живот. Они све знају да поправе. Њима су увек при руци шрафцигер и кљешта, да би могли да интервенишу. Носе оне безобличне, врећасте панталоне са петнаестак џепова, које приликом стављања у машину за веш треба прегледати детектором за метал, да се не доведете у ситуацију да вам другарица* буде оштећена неким ексером, холшрафом и слично. Њихова највећа предност је у томе да све поправке које се могу  замислити, врше потпуно бесплатно. Што, сума сумарум, изнесе по обављеној интервенцији бар 50% више него да сте звали ''правог'' мајстора, оног из сервиса. Уколико на било којем уређају у кући цркне неки део, он ће прво покушати да га поправи. Ако у томе не успе, отићи ће да купи полован, али у одличном стању, скоро нов. Онда ће и на њему морати да изврши нека прилагођавања, јер не може да се уклопи у постојећи крш, који је на дневном реду за 'оправку. Тек након низа покушаја и погрешака, сломиће се и признати да је, ипак, потребно купити НОВ део. А овај кршевити одложиће у кутију, шупу, гаражу, подрум, јер никад се не зна! Можда  некад и послужи. Код њих нема бацања! Куповина новог кућног апарата не долази у обзир, и одлаже се до у бесконачност, све док он то може да среди. Зато ћете, с времена на време, имати утисак да живите на отпаду или у музеју старина. За њих је највеће светогрђе звати сервис, кад је он ту. Сећам се, како се мој најближи мушки предак смртно увредио пре једно двадесетак година, када сам хтела да однесем шиваћу машину код мајстора, да наштелује затезаче конца. Три дана ме је гледао погледом: ''Зар ти, ћерко! Зар тако за срце да ме уједеш!'' Ја сам од те идеје одустала, и рекла ''Нека је, нека мрси конац! Нисам ја Диор, да мора све да буде савршено.''

Ове јесени тај исти мој предак почастио нас је једнонедељном акцијом, под шифрованим називом ''Старо = ново-ново = старо''. Било је заиста под ''мора се''. Када нам је више личила на ђевђир него на каду, а визионарски поглед мог оца сезао је у блиску будућност, коју је антиципирао објашњавајући нам како ће он само да извади стару каду и да на њено место стави нову, истих димензија. Лук и вода, пола дана посла. Охрабрила сам се да му кажем, бираним речима, како би требало, не обавезно, али ипак, размотрити и варијанту да ће бити потребно озидати и ту нову каду, и променити плочице око ње. Уследило је кратко, али исцрпно објашњење: ''Ма, какви! Знам ја како ћу! Нема ни једну плочицу да огребем.'' После тога нисам ни смела да га убеђујем да је много практичније да поставимо туш-кабину.

 Почело је у понедељак. Куцкало се, штемовало, и све полако, миц по миц, док се око каде није створило довољно простора да се подигне и извуче из лежишта. Али, ђевђир је у одсудном моменту одбио да сарађује, и тврдоглво остајао на месту. Ниједна плочица није била огребана! Осим оних у првом реду, које су биле преполовљене. Тек у уторак предвече паметнији је попустио, и наша стара када одложена је поред гараже. Касније ћемо размислити на који начин може да се употреби. Мени, за сада, једино пада на памет да би могла да послужи као жардињера огромантних размера. Могла бих да запатим и мало баште, ништа претерано, лејица лука, црног и белог, ред шаргарепе, пашканата, целера и першуна, и, обавезно, ротквице. И која главица салате.

Предстојао је, наводно, лакши део посла. Нову ванглу смо прописно заштитили емајл-лаком, и кренули да је инаугуришемо на место на коме ће бити бар колико и њена претходница. И она је, изненада и ничим изазвана, почела да испољава своју дивљу ћуд и да се понаша као бик на родеу. Свуд је хтела, само не тамо где јој је судбина одредила. Испоставило се да је мало шира у струку, па јој је било мало тесно и жуљало је ту и тамо. Поново је почео да ради штемајз прецизно навођен чекићем двестаграмашем.

Негде у петак, појавио се и моменат изненађења. Прегорела је сијалица. У купатилу, а где друго!? Замена је успешно извршена. Само што није било светла. Сијалично грло промењено је сутрадан. Светла опет није било. Штемајз се преселио на зид, али квар није детектован. У међувремену,  узјогунила се и сијалица у ходнику, која са овом купатилском  дели прекидач. И ту је замењено сијалично грло и десетак сијалица. Промењен је и прекидач, а у ту сврху купљена су чак комда два, у размаку од два сата. Просветљени смо, коначно. Сада је ситуација оваква: ако се задржаваш у ходнику, обавезно мора да буде укључено и светло у купатилу, јер лимунација у предсобљу може да функционише само тако што ће ходничка сијалица да паразитира на рачун купатилске. У сврху уштеде изули смо се још додатних петсто динџи за штедљиву сијалицу. Њена неопходност више је узрокована тиме што женски подмладак из купатила излази само ако баш огладни, а онда се враћа да медитира о суштини живота пред огледалом и под вештачким осветљењем.

У међувремену, убедили смо подивљали лавор са комплексом више вредности да легне на руду, и да почне да служи сврси. Оне уполовачене плочице смо променили, али нисмо могли да нађемо потпуно исту нијансу, па купатило делује мало психоделично са фовистичким акцентима. Завршно рибање и пуштање у рад мокрог чвора свечано је обављено следећег понедељка.

Мајстор се још увек одмара, али задовољан је обављеним послом. Повремено уђе у купатило и диви се својој довитљивости и вештини. ''Нико то не би знао да уради к'о ја! Нико! А наплатили би ми дупло.''

А шепртље?

О њима, који ни ексер не знају да укуцају, а за мењање гумица на славинама сазивају конзилијум мајстора, неком другом приликом.  Ако будем расположена да трошим речи на њих.

*другарица - погледати у КОЈЕШТАРИ 3

КОЈЕШТАРА 3

....овај пут неколико појмова из домаћег окружења

ВЕШ-МАШИНА – Добра другарица сваке жене. Чува и негује ваше руке и нокте. Ослобађа од болова у леђима и обезбеђује додатну количину времена, које може да се утроши на друге кућне послове. Ради и не зановета, све док јој не пукне филм, т.ј. бубањ, али се врло лако и без гриже савести може заменити за нову. Често у ваш живот улази као поклон за свадбу од најближе фамилије или од кумова.

МАШИНА ЗА ПРАЊЕ СУДОВА – Најбоља другарица сваке жене. Као и веш-машина, чува и негује руке и нокте. Спречава настанак депресије при погледу на судоперу препуну прљавих тањира, шоља, чаша и осталог крупнијег и ситнијег кухињског инвентара, који немилице за собом остављају сви они, чије обавезе не подразумевају прање истих.  Многи је још увек сматрају за непотребан луксуз, што је одраз наше хроничне беспарице.

МАШИНА ЗА СУШЕЊЕ ВЕША – Потпуна егзотика у нашим крајевима. Још непотребнији луксуз од машине за судове! Нарочито ако се има у виду да, од дванаест месеци у години, 2/3 отпадају на нестабилна годишња доба са падавинама. Много је практичније да се развуку штрикови по целом стану, на тераси, у дворишту, а онда изложи као снег бели веш. Ако је потребно, могу и радијатори да послуже у исту сврху, плус као овлаживачи и освеживачи ваздуха. Сушење веша напољу, на ваздуху, неупоредиво је здравије. Нарочито кад се небо смркне, па домаћица , са првим капима кише, спринтерском брзином и елеганцијом антилопе, отрчи да га склони унутра. Уколико је смог учинио своје, може опет да га стави на прање. И тиме се круг затвара.

Има још..

КОЈЕШТАРА 2

Наставља се...

''ВИДЕЋЕШ'' ТИ, КАД ТИ ОТАЦ ДОЂЕ!'' - Типично женски начин разрешавања конфликта са малолетницима са којима, силом прилика, дели животни простор. Требало би да пубертетлијама утера страх у кости, али заправо служи за засмејавање истих, и за скидање и пребацивање одговорности на родоначелника породице.

''ДОК ЈЕДЕШ МОЈ 'ЛЕБАЦ, ИМА ДА БУДЕ КАКО ЈА КАЖЕМ!'' - У недостатку других аргумената, потеже се приликом премошћавања генерацијског јаза. Ово је типичан начин на који отац породице ставља тачку на сваки покушај потомства да изрази своју вољу и потребе. Када, на пример, татин син тражи да му се приушти најновији мобилни уређај, који кошта три очеве плате, или, када мезимица хоће са дечком на море.

БРЕ! - Омиљена узречица код Срба. Користи се у свакој прилици, на сваком месту, у свим могућим конотацијама. Њоме се подједнако изражава одушевљење и разочарање, туга и радост, презир и уважавање. Једноставно, универзална употреба. Нико још поуздано није утврдио њено порекло, а ни значење. Пожељно је избегавање у књижевном језику и приликом јавног обраћања, али се, ту и тамо, понекоме омакне и у званичним приликама.

  

''ГЛУП СИ, (БРЕ), К'О ТОЧАК'' - Реченица, због чијег су недостатка, изумрле цивилизације Ацтека и Маја. Они су били ускраћени за овако суптилно поређење, само зато што нису ни знали за постојање точка. Овај изум, као и многи други у основи једноставни проналасци, остали су неауторизовани, јер им се настанак губи у измаглици прошлости. Чак ни њихови изумитељи нису били свесни своје генијалности. Наравно, најгенијалнији би био онај ко би се досетио начина да их патентира као своје, па да згрне лову на име ауторских права.

Биће још...

ПИКНИК

После више година поново је освануло јутро. Негде над Сахаром беснела је ноћ; и била је олуја! Пробудили смо се и поседали на под. Гледали само се: после преспаваних година изгледали смо једни другима бледи и испијени. Препознавали смо се кроз измаглицу. Под нечијим тре-павицама шкрипео је песак.

Онда смо сви погледали у истом правцу: на поду се отворила рупа. Ћутали смо и гледали. Рупа је бивала све већа и црња. Песак, који је шкрипео под трепавицама некога од нас, поче да цури у рупу. Жвакали смо остатке вишегодишњих снова, још поспани и тупи.

Тада је неко устао и развукао завесе. Оне му се распадоше у рукама као да су од паучине. Рупа се затвори. Над Сахаром престаде олуја и ноћ се смири. Само су још звезде падале, а ми смо били слепи, као и пре више година.

24. 04. 1992.