ноћне 'тице

ноћне 'тице

четвртак, 05. фебруар 2015.

ВУЧЈИ ГРЕХ


РАДОВАН


Годинама сам био човек. Двадесет, двадесет пет или тридесет, не сећам се више. Откада сам постао вук, инстинкти су потисли слике и сећања. Памтим само ону мразну ноћ кад сам добио своје ново обличје. Па и то је само нејасна представа, обрис човека који излази у ноћ. Ужарених образа, узаврелих осећања. Ошинула ме хладноћа. Мраз ми је запарао ноздрве. Још је светлуцало понеко светло у удаљеном селу. Трчао сам, посртао и падао, наново устајао. Шакама сам грабио снег и трпао га у уста, не бих ли угасио усијано гротло на дну утробе. На ивици шуме застадох. Пао сам на колена и тако провео неко време. Наставио сам кроз шуму нешто умиренији. Лутао сам читаву ноћ. У шуми је мој пожар утихнуо. До јутра се потпуно угасио. Престао сам да ходам, када се већ сасвим разданило. Наслонио сам се на дрво. Удахнуо сам дубоко, увлачећи у себе мирис влаге и борове коре. Исцрпљен од ватре и бега, заспао сам.
Пробудио сам се када је већ увелико наступила ноћ. Нисам знао ни где сам, ни како сам се нашао ту. Имао сам нејасно сећање на претходно вече и на свађу због које сам изјурио у мрак. Враћале су ми се слике, свака за себе, али никако нисам могао да их повежем. Протегао сам се и хтео да устанем, ослонивши се на руке и колена. Покушао сам да дохватим снег да њиме истрљам лице. Уместо руку угледао сам шапе и канџе, којима сам, потпуно мимо своје воље, копао меку, белу, ледену прашину. Погледао сам се. Сура длака, дугачак реп...''Шта је ово?!'' панично сам мислио. Хтео сам да вриснем, али зачуо сам дуго, претеће завијање. Испунио сам се страхом, а онда схватио да то ја подвијам вучјим гласом. Месец се цаклио као огромна, сребрна, новогодишња кугла. Моје тело бацало је сенку животињског облика, горског самотњака, прогоњеног од људи, од кога су зазирале све друге звери. Завијао сам све јаче, а у себи сам вриштао и плакао, пун новог беса и осећаја немоћи. Видео сам око себе разбацане делове своје одеће. Када и како сам је скинуо нисам знао. У тренутку, схватио сам да ће моје завијање привући друге вукове. Ућутао сам. Размишљао сам, куда, шта, како даље? И бојао сам се. Први пут у животу осећао сам страх, прави страх од кога се грчи утроба. И глад! Одједном је све нестало, и морао сам само да задовољим потребу за нечим топлим, да осетим мирис крви и меса које још дрхти.
Размишљао сам: ако кренем натраг, наићи ћу на људе. Можда ме већ и траже. Али не, ноћ је. Ако су и кренули у потрагу, морали су да је прекину. Ипак, на ту страну нисам хтео. У зубима сам довукао сву своју одећу на једну гомилу и затрпао је снегом. У случају да је неко нађе, нека мисли да је намерно тако остављена. Још увек сам размишљао о себи као о човеку. Инстинкт животиње тек се будио, и нагонио ме да, најпре, потражим храну. И човечје и зверско у мени, ако се то могло икада одвојити, говорило ми је да се клоним других људи. И кренуо сам дубље у шуму. Толико је било хладно, да се дах претварао у иње, а у даљини су се чули злокобни звуци. То су под љутим стегама мраза пуцала стабла и потмуло, као удаљена грмљавина, њихов јаук простирао се унаоколо.
Опрезно сам се кретао. Очекивао сам да ћу наићи на неку залуталу животињу. Испоставило се да је хладноћа јача сила од глади. Све што мрда и дише, завукло се у своје брлоге и рупе. Умор ме је свладавао. Пронашао сам напуштену јазбину и завукао се унутра. Мирисала је чудно, још нисам знао да одредим којој животињи је припадала. Можда ће следећи дан бити успешнији. Те ноћи имао сам кошмарне снове. Одраз човека у мени је сањао. Животиње то не могу. Видео сам, нејасно, свог оца и мајку. Као да су и они били вукови. На крају, мајка је лежала у локви крви, а ја сам завијао над њеним телом.
Тргао сам се на звук режања. Мислио сам да још сањам, али изнад себе сам угледао младу вучицу. Очигледно, ово је била њена јазбина. Устукнуо сам, осећао сам се као у клопци. А онда сам се сетио да она не треба да види мој страх. Почео сам да режим и кренуо ка њој. Морао сам да покажем ко је јачи и да се изборим за своје место у овом новом свету. Говорио сам себи да морам да пратим инстинкт и да мање размишљам. Било је очигледно да је скотна и да треба да се окоти за који дан. Због тога је жестоко бранила простор од уљеза. Мене. На тренутак сам застао, а она је то искористила да ме нападне. Борили смо се. Добио сам неколико јаких угриза. Обоје смо бивали све бешњи. У мени се мешала животињска са људском природом. Звер је преузимала контролу. Нисам намеравао да попустим, а није ни она. Ипак, због високе бременитости и умора од целоноћне потраге за храном, полако је почела да посустаје и осетио сам да ми показује своју покорност. Легла је, исцрпљена, код самог улаза у јазбину, и могао сам да видим како дрхти и стреса се од језе, док јој се влажно крзно испаравало. Сада када сам задобио надмоћнију позицију, у мени се јавила савест. Било ми је жао, пришао сам јој и нежно је додирнуо њушком. Зарежала је поново, али сада већ као неко ко нема друге могућности, него да прихвати своју потчињеност и подаништво. Ја сам заузео своје место у јазбини и чекао на њен следећи потез. Тек увече, она је опрезно, корак по корак ушла и легла подаље од мене. Када бих се окренуо ка њој, још увек је мукло режала, али било је јасно да се предала.
Поново сам имао ноћну мору. Сањао сам двориште у коме сам одрастао, али сада сам видео себе као нашег пса, опаког и злоћудног створа, који је умео да се откине с ланца и направи помор међу јагањцима, тек приспелим на овај свет. Не знам због чега отац никада није хтео да га убије. Свако други на његовом месту, па и ја, одмах би то урадио без много премишљања. Али не и он! Имао је са њим некакву чудну везу љубави и мржње, и једино он је могао и хтео да му приђе.
Отворио сам очи и покрај себе угледао вучицу. Осетио сам да ми језа пролази читавим телом. Одмах затим, кроз главу ми је прошла мисао да она може по мирису да осети да лежи поред човека. И то ми је донело још већи немир. Гледао сам је подозриво. Ако хоће, може да ме нападне док спавам.
Кренули смо заједно у лов. Морао сам да се понашам и реагујем као вук, али, ваљда због мисли о оцу и ноћашњег сна, стално сам размишљао као човек. Зато сам избегавао да идем ка насељу. Прибојавао сам се сусрета са људима, чак сам имао неки нејасан осећај да би ме неко од њих могао препознати. С друге стране, због јаке зиме тамо је било лакше наћи храну. Сетио сам се да су јесенас ловци поставили хранилице за дивљач и упутили смо се тамо. Присилио сам себе да убијем младу срну. Осећао сам у исто време гађење и сласт, грижу савести и задовољство. Најважније, доказао сам да сам вук! И, коначно, после више дана гладовања, најзад сам утолио своју потребу за храном. Моја вучица јела је са мном. Ако је и подозревала нешто, успео сам да јој одагнам сваку сенку сумње. Опет сам размишљао као човек, и мислио да и она то чини.
Сећао сам се како сам, док сам ишао у лов, одстрелио на десетине зечева, фазана, дивљих свиња, па и једног јелена. Тада ми убијање животиња није доносило никакве моралне дилеме, чинио сам то, чак, са пуно поноса, насладе и уживања. Не знам. Можда зато што сам држао пушку у рукама, она ми је давала сигурност и стајала између мене и ловине. Ово сада било је сасвим другачије. Било ми је тешко да јој заријем зубе у врат. Њена крв обливала ми је чељуст, гутао сам је халапљиво и жедно. Кидао сам месо и ломио кости, а осећао сам сузе како лију и гуше ме изнутра. Оно ми је било задовољство. Ово сада само је борба за опстанак у свету звери.
Неколико дана касније вучица је окотила пет младунаца. Штенци су били слепи и немоћни. Прилазио сам им више пута са намером да их убијем, али сам одустајао. Борио сам се са тим нагоном и обуздавао га. Звер у мени терала ме је да их уништим, а човек је гушио те мисли говорећи да ми нису ништа скривили. Сада сам у лов ишао сам и остајао ван јазбине што сам дуже могао. Тако би жеља за убијањем била задовољена, а младунци безбедни. Доносио сам плен, да вучица не би морала да напушта свој окот.
Дани и ноћи су се смењивали. Човек се све више губио и бледео у мени. Мисли су ме све ређе опседале, преовладавао је нагон. Ни снова више није било. Годишња доба су пролазила, младунци су ојачали и почели да и сами уче вештине лова и преживљавања. Један је био суровији и јачи од браће и сестара и показивао је своју снагу кад год му се за то пружала прилика. Ускоро смо добили још једно легло младих. Ово су били моји вучићи. Бринуо сам о њима, и ниједном нисам пожелео њихову смрт. Када су и они довољно одрасли, старији младунци почели су да траже себи нове јазбине и да формирају своје чопоре. Дошла је на свет и трећа генерација, за њом и четврта. Чопор је био снажан, и нас двоје, вучица и ја, имали смо бројно потомство, које се повиновало законима вучјег рода.
Време је пролазило, а ја се нисам ни сећао да сам икада био човек. У потпуности сам се предао судбини. Све што ме је сада у животу водило, било је од искона уписано у генима моје врсте. Пратио сам промене у природи, прилагођавао им се и управљао се према њима. Осећао сам моћ и снагу зрелости. И даље сам избегавао људске насеобине, али ни то није било ништа необично за шумске звери.
Наступила је веома јака зима. Много јача него она у којој сам доживео своју необјашњиву промену. Данима смо излазили у потрагу за храном и нисмо налазили ништа. Враћали смо се у јазбину гладни, уморни и нервозни.
Лутали смо шумом и дошли до места где сам се први пут пробудио као вук. Мирис тог дрвета остао ми је у сећању, и сада је призвао слике из прошлог живота. Одједном су почеле да се враћају као бљесак муње. Гледао сам филм уназад. Ја, наслоњен на бор, без одеће. Она се црнела разбацана унаоколо по снегу. Тешко дишем; грабим дрво; обухватам га рукама и урлам као подивљала звер. Мрак! Рез! Погледао сам око себе. Вучица и седморо најстаријих вучића стајали су и гледали ме. Нисам био свестан шта се догодило и чиме сам изазвао њихову пажњу. Наставио сам кроз шуму путем којим сам некад бежао. Чопор ме следио у стопу. Осећао сам по мирису да смо близу села. Сумрак и ноћ су се стопили. Убрзавао сам кораке и јурио бешумно ка свом циљу. Стигли смо до првих кућа. Све је било тихо, понегде су сијала светла. Осетио сам познате мирисе штале, стајњака и стоке. Чуло се комешање и дисање оваца из тора. Читав чопор упутио се тамо тихо, споро, али одлучно. Били су већ више дана без хране и желели су што пре да се дочепају плена. Ветар нам је дувао у лице, тако да пси нису могли да нас осете. Упали смо међу преплашене животиње и почели да их кољемо. Никада раније, као вук, нисам био овако близу људима. Почео сам да рзмишљам. Ако се сувише задржимо, чуће блејање оваца, доћи ће с пушкама и побити нас. Зато сам изабрао једно шиљеже, зграбио га и прескочио ограду. Следила ме је вучица, такође са пленом у зубима. Остали су пошли за нама. Најзад више нисмо били гладни. Почели смо да се удаљавамо, али ја сам се зауставио, окренуо се и погледао још једном ка селу. Препознавао сам куће и имања мојих комшија и рођака. Негде међу њима била је кућа мог оца. И моја. Пустио сам дуг, претећи глас из грла. Завијао сам, и надао се да ме отац чује.
Стигавши пред зору натраг, завукао сам се у јазбину. Сан није хтео на очи. Хиљаде питања навирало је сад, када се човек, успаван у мени, пробудио. Нисам могао да останем вук, а бојао сам се да нећу моћи ни да вратим људско обличје. Остали су спавали, сити и уморни. Искрао сам се и кренуо ка селу. Иако је био дан, нисам се премишљао ни око чега, јер морао сам да се вратим тамо и суочим се са оним од чега сам бежао толико дуго и тако далеко. Пало ми је на памет да ће после синоћњег покоља сељаци подићи хајку, па сам ишао заобилазним стазама. Опрезно сам се примакао дворишту. Било је наизглед пусто. Све је прекривао снег. Виделе су се само стазе које воде ка шталама. Завукао сам се у густо жбуње поред ограде. Једина опасност био је пас, али нисам осећао његов мирис. Размишљао сам шта ће сада бити са мном. Међу вукове не могу. А како ћу међу своје? У сумрак су се зачули кораци. Видео сам мајку како излази да нахрани стоку. Била је стара и оронула. Нисам могао да издржим, стао сам пред њу. Гледали смо се дуго. Видео сам да она не осећа страх. Схватио сам да сам ја узрок њеног наглог пропадања и безбројних бора којх никада раније није било. На њеном лицу већ дуго није залепршао осмех, и то се јасно читало из њеног погледа.
Из предњег дворишта одјекнуо је очев глас и псећи лавеж. Враћали су се из хајке. Направио сам пар корака ка мајци и она према мени. Били смо тако близу, додиривао сам јој руку њушком, а она ме нежно помиловала по глави. Отац се приближавао. Окренуо сам се и у великим скоковима кренуо у шуму.
Чопор сам затекао у расулу. Вучица је, са три најмлађа штенета, била у јазбини. Остали су се скривали у околини. Почео сам да завијам не бих ли успео да окупим преостале. Бринуо сам да ли ће осетити мирис моје мајке на мени. Појавили су се из шуме. Недостајала су два највећа и најснажнија вучића. Ови који су преживели имали су на себи ране од борбе са псима. Нисам заштитио свој пород и осећао сам се као издајник. Истовремено, почињао је да ме обузима бес. Хтео сам освету. Само, ове ноћи то није могло да се деси. Сви су били уморни и узнемирени. Морао сам добро да размислим.
Вучица и млади остаће у јазбини. Окупио сам четири снажна вука и следеће ноћи кренули смо ка селу. Тихо смо ушли у двориште мога оца. Под сењаком је спавао пас. Заскочили смо га и задавили без много буке. Недалеко одатле видео сам разапету кожу једног од мојих синова. Да сам човек, сада бих јаукао до неба! Онда смо ускочили у обор и поклали овце. Пустио сам их да зграбе три најдебља овнића и да крену ка јазбини и својој мајци. Ја сам остао. Било је злокобно тихо. Отишао сам пред кућу. Светла су била погашена, отац и мајка су спавали. Знао сам да врата нису закључана. Полако сам притиснуо кваку и ушуњао се. Из собе је допирало равномерно дисање. Кревет на коме је спавао отац, још увек је био на истом месту. Пришао сам мајци. Додирнуо сам је и лизнуо њену руку. Она се пробудила, окренула према мени и дуго ме гледала.
-Сине мој! - прошаптала је и пружила руке.
Ускочио сам у њен кревет, као некада, када сам био дете, и остали смо тако до јутра. Осећао сам њене сузе и тихе уздахе, док су ми кроз главу пролазиле слике из детињства. Отац се пробудио, и када ме угледао укочио се.
-Не мрдај – тихо је рекао мајци.
Извадио је пиштољ испод узглавља и уперио га у мене. Придигао сам се не престајући да га гледам у очи. Видео сам да му је преко лица пролетела сенка нелагоде. Устао сам и зарежао.
-Откуд ово овде? – упитао је мајку не пуштајући ме са нишана.
-Је л' не видиш?! То је наше дете!
-Ти си луда! - устао је и кренуо ка мени.
-Немој! – вриснула је мајка и искочила из кревета.
Док је он пружао руку да је одгурне, искористио сам тренутак и зграбио га за врат. Нисам осећао грижу савести ни гађење, само сам стезао све јаче. Отац се срушио на под, а мајка је стајала у углу, крстећи се. Желео сам да јој приђем. Уместо тога окренуо сам се и изјурио. Трчао сам колико су ме ноге носиле. Сада сам се сећао оне ноћи до најситнијих детаља.
Отац је, без мајчиног и мог знања, продао њиву и забран. Препирали смо се око тога. Мајка је ту земљу донела у мираз. Хтела је да је поклони мени, када се оженим. Отац је, на превару, узео потпис од мајке и све продао. Клела га је и тражила свој новац. Он је једним снажним ударцем оборио. Тада сам се умешао, покушао да је заштитим. Док је он шутирао, ударио сам га са леђа. Окренуо се у бесу, замахнуо и рикнуо:
-Шта ти хоћеш, уљезу? Да је нисам оженио, ти би био копиле! Ко зна чији си!
Осетио сам се изгубљено и поражено, сломљен без иједног ударца. Отрчао сам у ноћ...
Стигао сам у шуму. Нисам могао да станем, грабио сам даље, даље, што даље... Зауставио сам се тек испред јазбине. Пао сам ничице. Погледао сам се. Поново сам имао руке и ноге. Лежао сам потпуно наг, отворених очију и испуштао нељудске крике.
Снег је падао тихо, засипао и прекривао све...


ВИДОЈЕ


-Волим другог - рекла ми је, а није ни трепнула.
Ударио сам је свом снагом, али она, иако већ у спаваћици, однекуд извуче нож, принесе га мом лицу и просикта:
-Ако ме још једном такнеш, просућу ти црева.
Тако је почела наша прва брачна ноћ. Из дворишта је још допирало певање последњих пијаних сватова, ломљава чаша и режање паса који се боре око оглоданих остатака свадбене вечере. Сада ми је било јасно зашто се ниједном није постидела као свака млада, нити је спуштала поглед, нити се радовала, само је пркосно подизала главу и као да је хтела свима да каже како се удаје против своје воље и свога срца. Нисам волео ни ја њу, отац ми је одабрао, испросио је за мене и уговорио брак. Била је ћерка сеоског свештеника, њена фамилија на гласу, она јединица, миражџика, уз то јака, висока и лепа. Страст и жеља лако се будила према таквој жени. И понос што је поседујем баш ја, а не неко други. Опијен и пијан, понављао сам у себи да бољу нисам могао да добијем. Једва сам дочекао тренутак да останемо сами, да будем са њом, да ме прожму жмарци и трнци од њене близине, мириса и миловања...можда је и заволим.
Отишао сам од куће по мраку, док су сви још спавали. У малом, прашњавом коферу од картона понео сам нешто ствари и упутио се у град. Имао сам родбину тамо, али нисам намеравао да им се јављам. Сместио сам се у предграђу, у некој крчми, а ујутро сам потражио посао у фабрици. Познавао сам пословођу, био је из нашег села. Послао ме код неког човека да узмем собу, а сутрадан да се јавим на посао. Радио сам и више него што је требало, трудио сам се да не мислим на кућу. Сви дани су ми били налик један на други. Осим станарине, нисам имао већих трошкова. Хранио сам се скромно и плаћао некој жени да ми пере веш. Остало сам остављао на страну. Планирао сам да одем у Немачку или Аустрију. Прошло је неколико месеци. Једном, када сам излазио из смене, пред фабриком сам угледао оца. Био је насмејан, и чим сам пришао, загрлио ме.
-Жив био и са срећом, постао си отац! Родила ти жена сина!
Гледао сам, као да га први пут видим, и нисам веровао шта чујем. Да му објашњавам, да му причам, шта то вреди!? Не сећам се шта сам му рекао, само знам да сам одатле отишао у прву кафану и напио се, али пијан нисам био. Размишљао сам шта сад да радим. Да се вратим кући и да гајим копиле? То никако! Да одем преко границе још нисам могао, нисам имао ни пасош, ни довољно новца. Написао сам оцу писмо и поручио му да отерају и њу и дете, ако хоће да се вратим кући. Одговорио ми је да он своју реч никад није погазио, па неће ни сад кад му се родио унук.
Препустио сам се данима које више нисам разликовао. Нити сам питао за њих код куће, нити су ми они више ишта писали и поручивали. Развукле су се године једна за другом. Повлачио сам се у себе, бивао све туробнији и, осим људи на послу, ни са ким се нисам дружио. Изненадио сам се када ме пословођа позвао хитно на разговор. Оставио сам све и пошао у канцеларију. Показао ми је телеграм, мој отац био је на самрти.
-Слушај, видим да код вас нешто није уреду, нешто сам и чуо, али ме то не интересује. Ипак, шта год да је, ово ти је последња прилика да то решиш. Иди!
Стигао сам у смирај дана. Био је август, ознојено и прашњаво одело лепило ми се за тело. Испред куће сам угледао дериште! Уплашио се и побегао унутра. Убрзо изађе она, а за њом и моја мати. Без речи сам загрлио мајку, па ушао у собу где је лежао отац. Изгледао је јако лоше. Полако сам му пришао. Осетио је да је неко поред њега и отворио очи. Када је проговорио, више нисам имао утисак да је толико слаб. Напротив, глас му је био одсечан и био је потпуно свестан где се налази и ко је пред њим. Очекивао сам старачко дрхтање и плач, а преда мном је био човек који зна куда иде и шта га чека на том путу. Чинило ми се да хоће да се реши неког терета, и да само то још мора да уради, па да се смири. Рекао је мајци да упали лампу, да изађе и да нико не улази док он не позове.
-Зашто је нисте отерали? – само то сам могао да кажем.
-Седи. И слушај! Није твоја мука највећа.
-Али, ја њу не могу да видим очима! Је л' ти знаш што сам ја отишао од куће?
-Знам. Дете није твоје.
Мислио сам да више ништа не може да ме изненади, али ово нисам очекивао. Без журбе и узбуђења почео је да ми прича.
-Као дете волео си свуда да идеш са мном. Једном, било ти око пет година, док сам чистио шталу ти си кравама доносио по прегршт сена и стављао пред њих у јасле. Имали смо једну посебно лоше нарави, и бранио сам ти да јој прилазиш, али док сам се окренуо да избацим ђубре, ти си се приближио и она те закачила рогом и одбацила те на други крај штале. А имала шиљате, оштре рогове. Био си у несвести, а одело ти било крваво. Скинуо сам ти панталоне и видео гадну рану при дну стомака, црева су се видела. Зграбио сам те, мати, твоја баба, поче да запомаже, мислила да си мртав. Ђеду сам викнуо да упрегне коње, а од твоје матере узео пешкире и кошуље да затворим рану, она је плачући узела чисте поњаве да те увије, био је крај октобра. Сели смо у кола. Мајка те држала у крилу, плакала, миловала те, и молила се и проклињала, а ја сам терао коње к'о без душе. Доктори су те однели и тек сутрадан око подне рекоше нам да си жив, и да је сад све у Божјим рукама. И, ето, преживео си.
Стао је да се прибере, да скупи снагу. Показа ми на бокал и ја му дадох да се напије воде. Видео сам како му се померају очне јабучице испод затворених капака, а удисаји су били кратки и испрекидани.
-Дуго си био у болници, три месеца. Мајка ти долазила, имала она стрица у граду, па остајала код њега по некол'ко дана. Ја сам био два или три пута. Кад смо те узели да те водимо кући, доктор што те оперисао упита нас је л' имамо још деце. Није ми било јасно што пита, а он ми рече да од тебе сигурно нећемо дочекати унучиће.
Опет је затворио очи и ућутао. Борио се с неким демонима, тешко гутао, уздисао. Соба је била загушљива, осећао се тежак мирис петролеја, који се мешао са отужним воњем зноја и задахом болести и смрти.
-Ето! Сад знаш!
Више није проговорио. Око усана је имао осмех човека који је управо олакшао своју душу. Три дана касније умро је у сну.
Остало је доста тога недореченог. Јасно ми је било да је хтео да кућа не остане празна и да се не угаси његово име. Питао сам се зашто онда нису имали још деце? Да ли је знао да ми доводи трудну жену? Како су излазили на крај са комшијском знатижељом када сам отишао? Морао сам да питам мајку, а то ми је било тешко. Највише ме болео поглед на запуштено имање. Обилазио сам њиве, шуме и забране и размишљао како да све то поново доведем у ред.
У кући сам говорио само са мајком. Избегавао сам да се сусрећем са женом, а дете к'о дете, полако ми је прилазило и навикавало се на мене. Ипак, приметио сам да га не оставља насамо са мном. Често сам му се загледао у лице, да видим на кога личи. И нисам могао да препознам никога осим његове мајке у њему.
Мој друг из детињства долазио нам је најчешће. Као деца били смо нераздвојни, играли се, ишли у школу, момчили се, и све што смо у животу прошли, до моје женидбе, прошли смо заједно. Мајка ми је говорила да им се увек нашао кад је требало, да је помагао у тешким пословима док мене није било, и да не смем Радована да одбијем шта год да ми затражи. И дете се звало Радован. Сабрао сам два и два, али решио сам да не жалостим мајку, и да чекам. Предложио сам му да заједно ловимо рибу. Имао сам очев чамац, набавили смо нешто мрежа и осталог алата, и полако почели да рибаримо. Било ми је тешко да седим са њим у чамцу, код куће за столом, да заједно једемо и пијемо, да идемо да продајемо рибу, али говорио сам себи да ће се нешто већ десити, доћи ће и мојих пет минута.
Мајка се разболела неколико година касније. И крај њене самртничке постеље седео сам и чекао одговоре. Питао сам је само једно, оно што ме највише гризло, зашто она и отац нису имали још деце, кад су знали да од мене неће добити наследнике.
-Мој сине, ја сам те ноћи док смо те возили у град оседела од страха. Толико сам се бојала за тебе и твој живот, није ми само глава обелела, него више нисам ни као жена имала оно што треба да могу да родим.
Ето, сад знам и то.
Заклела ме на икону да нипошто не отерам жену и дете, да се помирим са судбином, и да не кривим њу и оца за то што ми се десило.
-Немој да се огрешиш о жену и дете, Видоје, сине! Како је - тако је, важно да и тебе неко погледа као што си ти оца гледао кад је умирао. Ја сам се највише бојала да не умрем сама. И, дао ми Бог да имам тебе, сине.
Сахранили смо је кроз недељу дана, баш на Велики петак.
Живот није хтео да стане. Ишао је даље, ја сам се вукао за њим. Ту и тамо, почињао сам све чешће да разговарам са женом, а понекад сам знао и да се поиграм са дететом. Њему је већ било једанаест година, могао је што-шта и да помогне. Био је на материну фамилију снажан, јаких костију и одважан. Мајка је говорила да ће да га да за доктора или адвоката, школа му је ишла добро.
Те јесени било је топло као да је Бог изгубио рабош, па уместо да у новембру леди и пада снег, почеше да цветају воћке и шума је наливала сокове, на гранама је висило лишће што још није опало заједно са лепљивим пупољцима младих листова. То није слутило на добро. Мени и мом ортаку време је ишло на руку. Ловили смо смуђеве од по десет-петнаест кила, и колико год да извадимо из реке, толико су нам још тражиле муштерије. Трљали смо руке, а паре су нам испадале из џепова. Али није потрајало дуго. Преко ноћи је ударила таква студен, ветар је ледио кости, навукли се облаци од олова. Изашли смо на воду да извучемо алат. Били смо ближе десној обали, чистили смо мрежу, а требало је да извучемо још једну. Ћутали смо и радили. Одједном приметисмо да је водостај нагло почео да расте, поред нас је промицало грање и ђубре.
-Да оставимо ову мрежу, па часом да подигнемо и ону другу, и онда да чистимо после, кад изиђемо на обалу? – рече Радован.
Размишљао сам један тренутак, док сам гледао узводно, па пристадох. Само што смо кренули, зачу се туп ударац, чамац се заљуља и, док сам дошао себи, већ сам био у води, изнад мене све је било црно. Струја ме носила, али успео сам да изроним на површину. Гледао сам око себе, чамац је већ био далеко, а Радована нигде. Дозивао сам га, и истовремено се борио са бујицом. Колико год да је било тешко, морао сам да пливам узводно, да ме не би, као малопре чамац, ударило неко дебло. Утом сам чуо како ме дозива мој друг. Ухватио сам се за дрво које је пролазило мимо мене и успео да се завучем у тишак међу врбе. Јавио сам се и ја њему. Био је много бољи пливач од мене и убрзо је дошао веома близу. Вода је непрестано расла.
-Радоване, - сада је већ могао добро да ме чује, -Радоване је л' знаш шта си ми од живота направио?
Није ми ништа одговорио, борио се да се дохвати врбака. Када је, најзад, био у мирној води, рече:
-Шта сам ти урадио, Видоје, да ме то питаш, и то сад?!
-Не прави се луд! Знаш ти добро да је оно твоје копиле, што расте у мојој авлији!
-Бог с тобом...
Био је на пола метра од дрвета поред којег сам ја плутао, свом снагом сам гурнуо дебло према њему и ударио га у лице. Изгубио је свест и потонуо. Чекао сам да исплива на површину, али није га било. Сумрак се већ хватао, нисам знао колико дуго сам у води, и било ми је хладно. У једном тренутку учинило ми се да сам остао без свести. ''Удавићу се и ја'' помислио сам. Уз велики напор, успео сам да се извучем на обалу. Ту сам провео ноћ.
Када су ме ујутро нашли и однели кући био сам у бунилу. Данима сам лежао у кревету и борио се са грозницом. Долазила је и милиција. Нису могли да ме испитују док не оздравим. Радована су нашли сто километара низводно, тек пети дан. Док је сахрана пролазила поред наше куће, придигао сам се из кревета, да га испратим са прозора. Опорављао сам се три недеље. Поново је дошла милиција. Лежао сам чист, умивен и потпуно свестан. Рекао сам им да је дрво ударило у чамац, да смо обојица стајали у том тренутку и изгубили равнотежу, па пали у воду, и да Радована више нисам видео, јер је бујица била јака. Када су отишли, жена, која је за то време стајала у ћошку, дође до постеље, седе и узе да ми обрише ознојено чело. Док је крпом купила зној, рече:
-Убио си погрешног човека.
-Шта причаш ти?
-То што чујеш! Није он био отац моме детету. Радован се зове по мом млађем брату, умро је кад је имао нешто више од годину дана.
-Па, добро, чије се то копиле гаји у мојој кући?
Устала је и без речи изашла из собе. Остао сам да лежим и тупо гледам у зид.


МЕЛАНИЈА


''Грешна ли сам, Боже, грешна ли сам! Што ли сам још жива, кад сам тол'ке огреје направила? Што ме не узе, Боже, да не гледам пропаст, да не стављам свом детету секиру за врат!?''
Док се крстила у углу, понављајући питања као омађијана, неспособна да се макне са места, гледала је у беживотно тело Видојево, а сви дамари у телу и читава њена душа скупила се у болни грч и у једну мисао – ''Зар сам опет изгубила своје чедо?''
***
-Меланија, пресвуци се и очешљај, па донеси слатко и воду да послужиш госте!
То је значило само једно: опет је неко дошао да је проси. Мука јој је већ било од свих тих гледиоца, уображених газдинских синова и њихових очева, који нису скидали очи са ње и облизивали се, као да је траже за себе, а не за своје клипане. Још кад јој је било шеснаест година почели су да долазе, не само зато што је била наочита и снажна, добра и лепа, здрава, него зато што је била одлична партија, поповска ћерка. Њеној мајци жеља је била да је уда за неког доктора или адвоката, па је често слала код својих родитеља у оближњу варош, не би ли запала некоме за око. Тамо је стекла навике и држање градске девојке, помало и писала стихове, онако за себе. Дружила се са ћеркама општинског судије и пасторком варошког апотекара, које су биле њених година и заједно су читале поезију и романе о непролазним љубавима. Због тога су јој месеци које је проводила у селу код родитеља тешко падали.
''Откуд овај Видојев отац да дође? Свашта! И што је сам?''
-Не питај ме ништа, ти знаш да се просци не терају са врата! А теби ниједан газдински син није ваљао, па су сад почели да долазе и они што нема за шта кер да их уједе. Видојев отац је поштен и радан човек, иако је сиромашан. Само, тамо не би имала времена да читаш и пишеш као што си код деде у граду навикла. Много си горда, а то неће на добро да изађе.
Тако јој је касније говорио отац. Мајка је ћутала. Кад су остале саме рече јој кратко:
-Не играј се, време ти пролази!
Знала је и она да време више није на њеној страни, али се сваког дана надала да ће се њен љубљени јавити, доћи, испросити је. Ипак, коначан одговор Видојевом оцу није дала. Та врата оставила је отворена бојећи се за своју судбину. Док је маштала о животу официрске жене, смешила јој се будућност у не баш богатој кући на крају села. Молила је оца да је пусти у град код бабе и деде, да још мало размисли о свему. У ствари, хтела је да се види са Марком, да му каже да ће у децембру њихова љубав донети плод, и да остане у његовој момачкој соби, као његова жена. Усхићивала се таквим мислима, као када је читала романтичне приче које су се увек завршавале срећно. Уместо тога, у кући мајчиних родитеља искусила је осећања која су је потпуно поразила. Страх, паника, немоћ, безизлаз, издаја! Све се ледило у њој! Од газдарице, код које је Марко становао, чула је да је добио службу на граници, далеко стотине километара од њиховог града. Отишао је без речи, без поздрава, ни писмо није оставио за њу, нити нову адресу, ни најмањи траг наде.
Сатерана у теснац, није дозвољавала да је паника и очај савладају. Вратила се у село већ сутрадан и рекла да се поручи Видојевом оцу да је девојка пристала и да свадба може да се прави одмах. Ретко је излазила из собе тих дана.
-Меланија, да ниси ти мало брзоплето одлучила?
-Не знам. Можда.
-А онај официр? Шта је с њим?
-Нема га.
-Тако значи. А теби се жури!
''Зна!'' – опет јој се на моменат учинило да се претвара у ледени стуб. ''А отац? Сигурно му није рекла, да јесте не би он тако мирно све то подносио.''
-А шта ћеш да кажеш мужу?
-Видоју? Не знам. Уосталом, толико деце се роди пре времена. И са брацом је било тако, зар не?
Још се сећала брата, мада све више кроз маглу. Није дуго живео, петнаестак месеци. Њој је тада било око шест година и волела је да га држи на рукама кад год јој је мајка то дозвољавала.
''Видоје! Шта ћу с њим? Како ће он да прогута моју причу?''
Он је био три године старији. Никад јој се није свиђао. Говорио је ретко, али увек са неке висине, изазивачки, као да му нико није био ни до колена. Умео је свакоме да се подсмехне. Често је изазивао туче и увек би победио. Било је у њему нечег злокобног. У близини црквене порте неколико млађих дечака чувало је и хранило штене. Видоје, који је туда пролазио на путу до школе, имао је обичај да га изазива и гађа камењем. Увек је гледао испод ока да ли га неко посматра, и што је више очевидаца било, он је поступао окрутније. Меланија није могла да оћути, па га је сваки пут прекоревала и грдила, свађала се с њим, а он би се само презриво насмејао и продужио даље. Једном, на Благовести, сачекавши да она изађе из дворишта и крене у школу, зграбио је кученце, пришао, и на њене очи га удавио и бацио јој пред ноге. Дуго после тога ноћу није могла да заспи, и стално је пребацивала себи зашто није ништа учинила да га спречи. Била је једна од веома мало деце, која га се нису бојала, али што је више расла, све више га је презирала. А сад је требало да му буде жена! У њој је, ипак, било довољно храбрости да се бори за себе и за своје дете, па и да се освети Марку! Држаће се своје приче, и тачка! О сеоским абровима и какви ће се све репови вући за њом, није хтела ни да размишља. Своје романтичне маштарије и уобразиље избила је из главе преко ноћи.
Једва је чекала да се свадба обави, па да одахне. Држала се попут некога ко чини част својим поступком овим људима, који су уопште имали храбрости да траже баш њу. Видело се да је Видоје био задовољан тим браком као ловац добром ловином, али у очима му је била само пожуда, не и љубав. Стално је мислила о злу притајеном у њему, оном које јој је остало у сећању из детињих дана.
Када су, најзад, остали сами, није могла да суздржи свој презир и гађење. Одбацила га је као да шутира камен на путу. Била је изненађена његовим поступком. Очекивала је батине, малтретирање, понижавање, али он је одлучио да оде без речи. У њеном положају није смела да диже много прашине око тога. Свекар и свекрва, и сами запрепашћени синовљевим поступком, нису дозволили да и на тренутак помисли да се врати родитељима, већ су чинили све да јој у њиховој кући буде добро. Када је стомак почео да јој расте, били су срећни као мала деца. Мајка је често обилазила и прекорно вртела главом када би остале саме.
-Нећу да причам о томе! – шапатом би јој рекла док је испраћала. –Они мисле да је дете Видојево, и тако има и да буде!
Породила се ноћ уочи Никољдана. Није хтела да иде у болницу, ионако би било тешко пробијати се кроз сметове, хладноћа је била велика. Уз две искусне жене и свекрву обавили су то у споредној собици, у глуво доба ноћи. Када је њен син заплакао, у близини се огласио усамљени вук, отегнутим дугим завијањем. Сабласно су се мешали и одјекивали дечји плач и вучји јаук у ноћи, а она се крстила и молила, ни сама не знајући каква је то драма што се одвија овде у претоплој соби, да ли умишља или неке више силе и Суђаје плету и мрсе судбинске конце овде над колевком, над њеним маленим сином. На знамењу су му дали име Вукан, а шест недеља касније, када га је њен отац крштавао, она је, противно свим обичајима, уместо кума, рекла да ће се дете звати Радован. Нико није ништа хтео да јој каже, деловала је испијено и уморно, ни трага од једре и стамене жене, каква је била пре удаје. Сви су мислили да је болесна и да се још није повратила од порођаја.
Много година касније, када њен син већ почне да се преображава у мушкарца, мајка ће јој рећи:
-Целог живота стрепим за ово дете. Зашто си му дала то име? Сваког дана се бојим да не доживиш исто што и ја са твојим братом.
-Еј, мати, ниси ваљда сујеверна? То су бесмислице. Уосталом, видиш да је скоро свој човек.
-Шта год ти причала, колико год година да прође, он је за тебе увек само твоја беба.
Уз дете, време јој је пролазило брзо. У кући, на њиви, у башти, свуда га је водила са собом, па јој је сваки тегобни посао био лакши када би се поиграла са њим. Видоје је поручивао из града да их отерају од куће, да би се он вратио, али свекар на то није ни помишљао. И он је волео да проводи време са унуком.
Њеном оцу није много требало да схвати шта се у ствари догодило, и мало претњама, мало молбама успео је од мајке да добије потврду онога што је већ знао. Од тада није више ишао код пријатеља, изговарајући се болешћу и обавезама, а њој би сваки пут када дође у парохијски дом говорио да га је осрамотила, називајући је грешницом. Ни дете није баш много волео, увек је избегвао да га мази и игра се са њим. А мали је имао и његов лик и држање, као да се стари свештеник смањио.
Село к'о село! Причали су, чудили се, измишљали, додавали, сашаптавали се и згледали када прође улицом, а све то, док се није појавила нова брука, да њоме испирају уста.
У град је ретко ишла, једном или два пута годишње. Није имала ни потребе, а ни жељу да пролази улицама где је некад шетала са својим драгим, док су је другарице пратиле. Сада је схватала да је сувише људи знало за ту везу, па ни њеној мајци није било тешко да се распита о ономе што је интересовало. Чешће је боравила тамо после дедине смрти. И баш као да су Суђаје опет почеле да мрсе своје конце, док су се једне суботе враћали са гробља, угледала је своју другарицу Ану, апотекареву пасторку, како води за руку дете, отприлике истих година као и њено. Поред ње је био и њен муж, несуђеник Меланијин, Марко!
''А ја мислила да сам му се осветила! О, Боже, има ли краја мојим понижењима?!''
Поново се осећала као трагична хероина из неких од романа које је читала као девојка.
''Издали су ме, сви су ме издали, проклети били!''
Киптела је од беса и љубоморе, а онда би сажаљевала саму себе, плакала и ридала кад нико не види. После много таквих ноћи у њој је сазрела одлука.
''Доста сам кукала! Направићу и ја њима пакао од живота! Зашто да њима буде боље него мени!?''
Написала је опширно писмо Ани, у коме јој је честитала на срећи коју има, на прелепом детету и друге љубазности, али је и прекорила због тога што јој се никад није јавила. На крају, није пропустила да јој објасни да су њихови синови заправо браћа по оцу, и да би било штета да се не упознају боље. Због тога је она копију овог, и још једно писмо само за Аниног сина, запечатила и оставила у адвокатској канцеларији свог рођака у Београду, да се отвори када обојица буду имала по осамнаест година. Марку је такође писала, да му саспе сву жуч и горчину која се годинама накупљала и тровала јој душу. Једном, када је то урадила, осећала се много лакше и боље. Годинама касније, чуће о трагичним последицама свог чина, али и њене бриге тада ће бити много веће и неће ни размишљати о томе. Само ће тихо процедити:
-Тако им и треба!
Када се Видоје вратио кући, живот се потпуно променио. Није осећала ону слободу коју је имала док је била сама са његовим родитељима и дететом. Трудила се да увек буде у неком послу, да се навикне на његово непрекидно туробно расположење и да не примећује погледе пуне мржње, који су му севали из очију. Временом је некако све дошло на своје место, и оно што је јуче било ново и оптерећујуће, постало је свакодневица. Ипак, њена чула говорила су јој да ће се нешто необично и страшно сигурно десити, јер Видоје своју ћуд није могао да обузда, иако је веома вешто скривао своје намере и мало говорио о будућности. И била је у праву. После трагедије на води, дугог оправка и сазнања да је узео живот некоме ко није ни за шта крив, Видоје се пропио и, ако је то било могуће, још више се прозлио. А Меланији се на душу натоварио још један камен. Слутила је шта се спрема, а морала је да ћути, није смела да спречи, јер би тиме оптужила и осудила себе. И своје дете.
Радован је већ био дорастао за војску, а чим одслужи своје, ићи ће на студије. Радовала се томе, јер то би и за њу значило спас. Већ му је говорила како ће му лепо бити у прадединој кући у центру града, јер имати такав дом већ значи углед, а он ће га увећати својим знањем и дипломом. Маштала је о спокојном животу, далеко од Видоја и његове мржње.
Кад год би се напио, а то је била већ свакодневна појава, Видоје би јој дојађивао питањима о Радовановом оцу. Кињио ју је и мучио, злостављао, а она је ћутала, јер без синовљеве заштите, сваку реч је скупо плаћала. Оно мало земље коју је имао распродао је буд зашто, па се на крају полакомио и на њен мираз. Преко тога већ није могла да пређе:
-Нећу, не дам ти да продаш! Не припада то ни мени, ни теби, већ нашем детету.
-Не постоји наше дете! То је само твоје копиле!
После тога би уследиле батине, које је она стоички подносила. У ретким моментима када је Видоје био трезан рекла би му:
-Све своје си распродао да Радован не би имао шта да наследи, али ово је моје, и не дам!
-Видиш како си паметна! Боље да попијем све, него да ми уљез буде наследник.
-Он није уљез, носи твоје презиме.
-А чији је, то госпођа неће да каже!
Водили су безброј оваквих разговора, вртећи се у круг.
Радован је дошао на одсуство у децембру, пред свој рођендан. Зима је била хладна као и оне године када се родио. Био је на слави код свог најбољег друга, и, када се вратио, испричао је мајци, шапатом, заверенички, да је чуо како је отац продао њену њиву и забран.
-Бог с тобом, сине! Није могуће, не може без мене и мог потписа то да се ради! Није, ма ја нисам ништа потписивала.
Опрезно је ушла у собу где је Видоје већ спавао, и у коферу у коме су држали све тапије и друга документа, нашла уговор са својим потписом на њему. Крикнула је у неверици, а он се пробудио. Још увек прилично пијан, почео је да је удара и шутира. Она је вриштала и проклињала га, скоро и не осећајући бол. Радован је пришао да је заштити:
-Шта ти хоћеш, уљезу? Да је нисам оженио, ти би био копиле! Ко зна чији си!
Није га више видела, све до оне вечери кад се појавио пред њом на стази поред овчаре. Миловала га је и тепала му, а кад је отишао дуго је стајала као укопана, понављајући у себи: ''Врати ми се, сине, врати се мајци, Радоване!'' Сузе су јој се сливале низ лице и кад је ушла у кућу. Видоје, који се већ вратио из хајке, скидао је бунду и чизме.
-Убили смо два курјака! Још су млади, али су велики. Изгледа да нам је вођа измакао. Дај ракије, да се згрејем! Шта је, шта слиниш, опет за оним твојим? Хвала Богу што је отишао, много лепо живим откако није овде! Кад већ немам свог порода, не треба ми ни туђин да ме гледа и да ме зове оцем!
-'Ајде, море, Видоје, прођи ме се с тим причама. Годинама те трпим и слушам једно исто! Знаш добро да си јалов! А знам и ја! Све сам чула онда кад ти је отац умирао.
***
У соби је било све хладније. Изашла је, без мисли, без осећања, у потпуном бунилу. Ноћ се већ спустила. Звуци у селу су утихнули. Негде далеко био је њен син. Дозивала га је, без гласа, док је снег падао и прекривао све.