ноћне 'тице

ноћне 'тице

петак, 01. јануар 2016.

ВЕЗА


Мој живот је феноменалан! Ја сам, коначно, срећна и задовољна собом. И све ми је лепо, и сви су добри, све има смисла. Најзад сам срела човека свог живота.
До тога дана чинило ми се да се налазим у предворју пакла. Код куће милион и једна обавеза. Муж и деца, свекар и свекрва. Сви нешто зановетају, придикују, соле памет, а кад треба нешто конкретно урадити, имају паметнија посла. Дође ту, бога ми, и до жешћих вербалних окршаја. Деца су мала, и у њиховој природи је да зависе од мајке и њене пажње, да захтевају и добијају сву њену посвећеност. И то ми никад није падало тешко.
Проблеми настају када деца одрасту, а њихове мајке то никако да схвате, нити њима дозвољавају да прихвате ту чињеницу. Зато су свекрве и снаје увек у великом непријатељству, нарочито ако живе под истим кровом. Док се њих две исцрпљују у међусобном гложењу и трвењу, син/муж гледа да на обе стране извуче што више користи за себе. Свекар је посебна прича. Декларативно је неутралан као Швајцарска. Реално он је као маргарин: у све се меша.
Дакле код куће хаос, а на послу хорор. Увек крећем у последњем тренутку, и стижем пола минута пошто ми радно време почне. Радим у једном гига-мега-хипер-супер маркету као касирка. Гужве су невиђене, сви пазаре навелико, нарочито пред празнике. Одакле им паре појма немам, кад сви кукају “нема“. Ако којим случајем није гужва, онда следи паковање робе у рафове. Пауза за доручак ограничена је на петнаест минута. За кафу паузе нема: “Ако ти се пије кафа, иди кући па пиј до миле воље“. Физиолошке потребе у радно време су, такође, непожељне: “Ко нема петљу, не треба да ради овај посао“. Плата мало већа од социјалне помоћи. Ма само нек’ иде стаж.
Не знам колико је таквих дана било у мом животу, али онај од пре три месеца памтићу дуго. На редовну дозу стреса, још ми се накачио и шеф. Позвао ме у канцеларију пред крај вечерње смене, да ми саопшти како већ дуго прати моја закашњења, и да поведем рачуна јер другог упозорења неће бити. Мада, ако останем после радног времена, можемо се договорити. Како да не! Знам ја како се он договара! Без речи сам изашла и залупила врата. Мислила сам да одем право у гардеробу, већ је ионако било пет до девет, кад ме колегиница позвала да дођем на касу. “Само ми  још овај фали“ рекох себи у браду. Исцедила сам из себе последње капи љубазности, трудећи се да задржим кисели осмех. “Ниси морао да покупујеш пола маркета. Натрпао си у колица хране к’о да ћеш пола Африке да избавиш од глади“ мислила сам за то време.
–Госпођо, Ви сте веома нервозни. Рекао бих да сте пред нервним сломом.– рече ми док сам му давала да потпише рачун.
–Господине, ако ми буде потребна дијагноза, отићи ћу код лекара.
–Свакако. Дођите што пре. Ја сутра дежурам у Дому здравља–и стави ми у руку визитку.
Гледала сам за њим у неверици. Зар је могуће да сам толико близу ивице и да се то види голим оком. Оно јесте да је он доктор, али ипак…
И отишла сам, стварно, одмах сутрадан. Испоставило се да је то био судбоносан сусрет. Од тада ми се све окренуло за сто осамдесет степени. Преписао ми је три кутије “Бенсендина“, алал мајци која га је родила. Сада ми је све супер. Нико ме не нервира, све ми је равно. Сви кажу да сам много приступачнија и љубазна. Редовно одлазим по терапију једном месечно, испричам се са мојим доцом, али никоме не говорим у чему је тајна мог преображаја. Такав човек не среће се сваки дан, а овакву везу треба чувати и неговати само за себе.