ноћне 'тице

ноћне 'тице

уторак, 26. фебруар 2013.

КОЈЕШТАРА 5


Као што се историја стално понавља, тако се пре неколико дана поновила и прича коју смо до детаља описали у ''Ђуриним кућним чаролијама'', само овога пута нисмо мењали каду него славину. Да би смо добили једну која иоле исправно функционише, морали смо да купимо ДВЕ нове, иако ни она, која је наводно дотрајала, није била за бацање (па је нисмо ни бацили, него склонили у шупу до даљњег). Зато у петом наставку Којештаре, још мало о мајсторима!



МАЈСТОР - То је особа, искључиво мушког пола, која се у кућним условима бави чачкањем. Мечке. Увек у неком џепу има приправан шрафцигер и/или глинерицу да у сваком моменту може да приступи било чему што је показало тенденцију ка кварењу.  Он подједнако добро може да се ''обрачуна'' и са поквареном бравом и са веш-машином, са прегорелом сијалицом и са процурелим казаном од бојлера. Зна он и спејс-шатл да поправи, ал' му се негде затурила пропусница за Кејп Канаверал! Често поправљају и оно што савршено добро функционише, јер су уочили квар, који је само њима видљив, па од исправне ствари направе крш, који одмах може да се фрљне у контејнер. Изгледа, да имају неку привилегију код Свевишњег, јер још нисам чула да је неко од њих настрадао док је, на пример, мењао утичницу у зиду, без одвртања осигурача!
Постоје и они други мајстори, којима је то професија. Они се од кућне варијанте разликују по томе што у свом поседу имају мајсторско писмо, диплому, уверење о завршеном курсу, течају и вечерњој школи, дакле писано сведочанство о томе да су, некад, негде, нешто учили о ономе чиме се баве. Сваки од њих има неку своју ужу специјалност, и то је још једна разлика којом се издвајају од оних првих, мајстора ''за-по-кући''. Исто тако, они, на пример глинерицу, не зову тако, нестручно, већ је у њиховом жаргону то испитивач струје.
МАЈСТОРЕ! – Овако употребљена, у вокативу, ова именица је врхунски комплимент ономе коме је упућена. Истовремено у њој је садржана велика количина улагивања, подилажења, увлачења. Може да се упути било коме, а најчешће се користи као збирна именица за возаче свих врста јавног превоза. Често је користе спортски репортери приликом преноса са значајних такмичења, чиме изражавају своје одушевљење, патриотизам, дивљење, кроз поклич: ''Тоооооо, мајсторееее!''

                                                                    ********

А ево и мале допуне за ''Нове прилоге за реформу здравства''. Ракију смо намерно изоставили са фотографије, да не буде после да рекламирамо и подстичемо употребу алкохола.






РАКИЈА И БЕЛИ ЛУК – Универзални и најбољи лек за све бољке. Бабамицин најширег спектра дејства. Може да се набави и без рецепта, и има га у свакој кућној апотеци. Лако је доступан у слободној продаји, а многи га сами праве/узгајају. Користи се подједнако и у комбинацији и сваки појединачно. За спољну и унутрашњу употребу. Нема никакве интеракције између компоненти, а, такође, нису уочене никакве контраиндикације. Нежељена дејства су краткотрајна и пролазна. Превентивно га могу користити и потпуно здраве особе. Већина користи овај медикамент искључиво да би постигла нежељена дејства, што, често може да доведе и до веома тешких облика  зависности.
Једино доказано ефикасано средство против највеће српске пошасти – промаје.
Ракија може да има више подврста и варијетета, а у  терапеутске сврхе најчешће се користи тзв. ''комовица''. Пошто се пече од комине грожђа, није штета ако се баци, и зато је препоручена за употребу споља. Остале ракије, од шљиве, кајсије, дуње, јабуке, користе се искључиво за унутрашњу употребу.
Бели лук је увек само бели лук, али је неопходан као допуна дејства мученице.


 ....наставиће се....

субота, 23. фебруар 2013.

КАЖИ МИ, ДА ТИ КАЖЕМ


Обожавам српски језик! Он је, као и народ који га упражњава, тако срдачан и гостољубив, да свакога ко наиђе путем обавезно угости, почасти и прими као најрођенијег. Тако су се у наш језик уселиле небројене стране речи. Зато их данас има толико да више не знамо које су изворно српске, а које позајмљене и којим то, уопште, језиком ми говоримо. На пример, тек пре неки дан чула сам да маказе, најобичније, свакодневне, у свим величинама и са најразличитијим наменама, воде порекло из арапског језика. Да не говоримо о многобројним грчким, латинским, и, наравно, турским позајмљеницама, које одавно више немају статус госта и путника намерника, већ егзистирају у српском језику као да су одувек ту. Кад мало размислим, ако нас те речи прате од рођења, зашто их онда не бисмо, коначно, прихватили као наше, а не као туђице.
Некада давно, сва словенска племена говорила су истим језиком. Онда се свако окренуо на своју страну, па су и језици почели да добијају своје специфичности, у зависности од прилика и окружења у којима се њима говорило. Српски језик био је изложен многобројним утицајима. Као што се камен, бачен на сред пута, котрља лево и десно, таква је и судбина нашег језика. Освајачи су пристизали, остајали дуже или краће, а затим одлазили, мање-више поражени, а за њима су остајали обичаји, навике и - речи!  Прошла су времена грубе силе и крвавих ратних похода. Данас се поробљава и осваја економским и медијским офанзивама. А медији су нам донели много нових речи, које свакодневном употребом прете да постану српске. Ево, на пример када сам дипломирала, почела сам у потрази за послом да пишем молбе и да се јављам на конкурсе. Сада је то већ нешто сасвим друго. Данас се аплицира за позицију, ради се у офису, где морате да имате одговарајући аутфит. Tzvrtz! А тек кад изађем на интернет! Не могу да се снађем са силним аплоудовањем, даунлоудовањем, бановањем, копипејстовањем, троловањем, лајковањем, хејтовањем и сачувај-ме-боже-и-саклони, сличним изразима, не знам да л' ме неко псује ил' ми се само причињава. Али то је сасвим у духу и нарави нашег народа! Ми смо одувек волели да се правимо Енглези! Осим Феме, која се правила Францускиња. Ми толико обожавамо да пригрлимо јадне, несрећне, усамљене стране речи, и да их онда негујемо као да су нам из ока изашле. И трпамо их где им је место, а нарочито где није. То је оно кад имате осећај за филинг!
Понекад толико добро ''знамо'' страни језик, па се и не трудимо да упознамо свој. Онда имамо овакве ситуације. Кад у неком филму чујете реченицу ''You’re so pathetic!'', преводилац вам без устручавања то преведе као ''Тако си патетичан!'', иако то значи ''Тако си јадан!'' Или, у једном италијанском филму, у сцени где главни јунак изнајмљује собу, станодавац га пита какав је кревет, он одговара: ''Morbido'', а преводилац ће на то: ''Морбидан је'', иако је право значење онога што глумац изговара ''мекан је''. Дакле, придеви патетичан и морбидан, имају једно значење у српском језику, а сасвим друго у енглеском (италијанском), а оба смо ''усвојили'' из латинског. Онај ко хоће да се бави превођењем, не би смео себи да дозволи да олако узима свој матерњи језик, да не би тако често долазило до губљења у преводу.
Пошто сви ми помало патимо од синдрома ком ил фо, немамо времена да се позабавимо језиком којим говоримо од рођења, узимамо га здраво за готово, и зато га тако лако унакарадимо да не личи ни на шта. Наставници се жале да деца не умеју да се изражавају ни усмено, а камоли писмено. Знање граматике и правописа може да се подведе под горе речену категорију сачувај-и-саклони. Свако мало загубимо по неки падеж, а гласовне промене примењујемо како нам дуне. Није само на наставницима српског језика да децу уче култури говора. То треба да буде дужност и обавеза свих, од оних који предају физичко, техничко, математику, физику, историју, географију, а нарочито наставника страних језика. Потпуно је бесмислено учити децу енглеском, шпанском, немачком, или било ком другом страном језику, а не упоређивати и правити паралелу са српским језиком. Уосталом, бити образован и јесте способност повезивања знања из различитих области и њихово довођење у везу. Мислим да би то данас могли да назовемо синергија. Милозвучна грчка реч! На Филолошком факултету су једино студенти славистике и германистике слушали четири семестра Српски језик, док на осталим одсецима то није био случај. То беше во времја оно, кад ја бејах студенАт. Колико сам могла да се обавестим на званичној страници факултета, овај предмет сада полажу само слависти. Бојим се да управо ту почиње небрига према српском језику. 

понедељак, 11. фебруар 2013.

НОВИ ПРИЛОЗИ ЗА РЕФОРМУ ЗДРАВСТВА


Ово је мој први текст који сам објавила, захваљујући екипи на сајту ''Задружни коњ'', 5. августа 2011.




Здравље је највеће богатство. Зато нас толико и кошта!
Ако почне да вас жига, пробада и слично, па решите да одете до најближе амбуланте, добро се припремите. Кад прођете висинске и психофизичке припреме, поздравите се са фамилијом и комшијама, па пут под ноге, правац у дом здравља. Мобилни обавезно напуните, требаће вам. Одличан је за убијање досаде, а и да позовете хитну помоћ, ако вам позли.
Кад стигнете где сте наумили, предстоји вам савладавање неколико препрека. Прва, најважнија и најтежа, шалтер. Ако у ДЗ не познајете чак ни чистачицу, стајаћете извесно време са књижицом (и ев. резултатима), као обелиск. Најбоље да стојите што ближе вратима, да би вас пре уочили. Кад сестра прође поред вас, или отвори оно прозорче на шалтеру, па дрекне: ''Шта ви чекате ту? '' брзином муње јој потурите књижицу под нос, и ништа не објашњавајте. То ће вам у њеним очима бити веееелики плус. Затим лепо пређите у чекаоницу, пошто ту више немате шта да радите.
Ако живите у граду, дочекаће вас пријатно климатизована просторија. Понављам здравље кошта! Међутим, ако живите у неком слепом цреву од селендре, мораћете да се презнојавате, као у сауни. Кад уђете у ординацију, џаба вам сво купање и пиркање, има много лепо да се ''осећате''. Да не причамо о томе да су чекаонице у сеоским амбулантама пребукиране, јер доктор ординира 1-2 пута недељно (ил' то беше месечно). Таман да се прикупе јаја, млеко, сир, понеко пиленце, све домаће и здраво, да се преживљава у вароши од првог до првог.
Чекаонице у граду, осим што су лети пријатно прохладне, разликују се од сеоских и по томе што се у њима пацијенти деле на две групе. Једни су они што знају тетку од стрине, чија комшиница испија кафу са главном сестром. Остали, рекли смо већ, који не познају ни чистачицу, морају да чекају. У селу свако сваког познаје, па тих нијанси нема. Без обзира на географско одредиште, и у селу и у граду, увек је гужва к'о да је пијачни дан. Као и свуда где се чека, место је идеално за размену трачева, али, наравно, доминирају здравствене теме. Такође, ту ћете утврдити да су сви ови што чекају здравији од вас. Све сам хипохондар, да се згрозиш, на шта се све бацају паре од осигурања. Док играте игрицу, одвојите уво и слушајте шта се прича. Наслушаћете се глупости и архиглупости, ко се све излечио чудотворном водом, и о оним магнетима што лече од реуме и свега осталог, а највише од живота. . . . Обавезни инвентар сваке чекаонице је особа, углавном женског рода, у презрелим годинама, која се разуме у С-В-Е, али баш у све!
Док сте у чекаоници морате бити двоструко опрезни. Прво, у општем жамору може да се деси да не чујете кад вас прозову. Друго, стално однекуд извиру ликови који могу бити узрок да се ваше чекање одужи у недоглед. То су они само-да-нешто-питам-доктора, или брзо-ћу-ја-само-да-доктор-види-резултате. Они познају теткину стрину и иду преко реда. И остану унутра, па две-три светлосне године. Да! Успут, ако се упустите у разговор, (лепо вам кажем, батерија на мобилном мора да буде пуна!) добићете пар дијагноза од присутних, свезнајућих персона, пензионерске провенијенције. Не знам шта оне траже овде, кад све знају боље од доктора, што се не лече сами?
Напокон, када уђете у ординацију, све време овог света је ваше. Има да причате, к'о Алекса Жунић, срески шпијун, све од почетка, од 6 сати кад сте устали, па како вас је превијао стомак и шта сте синоћ вечерали. . . . У то време доктор ће завршити са попуњавањем картона претходног пацијента. То им је омиљена фора, прозову вас, а још завршавају папирологију оног пре вас, као, јој, што смо затрпани послом. Кад, коначно, обрати пажњу на вас, после летимичног прегледа, рећи ће вам да се не бринете, није ништа озбиљно. Упркос томе, преписаће вам гомилу лекова. Један, евентуално два, платиће социјално. Осталих 15 мораћете да купите. Као да и она два нисте већ платили кроз обавезно здравствено осигурање.
Сад поново на шалтер. Овера рецепата траје к'о зидање Скадра на Бојани. А сетра – љубазна. Не, не наседајте! То се она радује што ће вам ускоро видети леђа. Успут свратите у апотеку. Уморни сте, мрзи вас да обигравате све остале, пошто у овој нема свих лекова. Зато узимате шта има, па кући.
Кад вам се, уз кафицу, разбистре мисли, почну да навиру питања. Шта сте, уопште тражили у амбуланти, кад вам није ништа. И што сте допустили да се она дилеја од доктора учи на вама. И ту долазимо до кључне премисе за нашу реформу здравства. Шта ће, бре, нама доктори, медицински факултети, и сви они клинички центри, кад се у Србији све своди на само две дијагнозе и две терапије. Ако вас пробада, жига, боли зуб или глава, дијагноза је јасна: ''у'ватила те промаја, сине''. Све остало је ''од секирације''. Што је најважније, не треба вам доктор Хаус, кад те две дијагнозе може да вам постави свака српска баба. Што старија баба, поузданија информација! Терапија, адекватна, традиционална: ракија и бели лук! Може појединачно, може заједно – нема интеракције, а (не)жељена дејства... па, брзо прођу.
'Ајд', у здравље!

субота, 2. фебруар 2013.

КОЈЕШТАРА 4


...ево још неколико нових/старих речи и израза....



КРИЗА – Синоним за непролазност. Барем овде у Србији. Погрешно се мисли да ова наша, домаћа криза има неке везе са светском економском кризом.  Ова (бело)светска, у ствари, само нам добро дође да се на њу вадимо. Истина, и СЕК-а, као и све друго увезено, има бољу амбалажу, али ова наша је, уистину, вечна. Док је нас, биће и ње! Од стабилизације преко инфлације и санкција до транзиције. Три'ес година тек! Она нам је у генима, са њом се рађамо и умиремо.


СРПСКА ПОСЛА – Без обзира о чему се ради, употреба овог израза значи да је реч о потпуно безнадежном случају. Шта год да Срби раде, они то чине на себи својствен начин. Дакле, наопако. У неким другим срединама то би се окарактеисало као паранормална појава.
Пример. Комшија прода земљу комшији. Они су истовремено и браћа у некој бочној грани, али се својтају као да су најрођенији. Онда се испостави да продавац, који је паре од земље већ ''инвестирао'', није власник катастарске парцеле и да не може да изврши пренос. Овај што је купио не одустаје и земљу сматра својом. Ни продавац не одустаје, па њиву обрађује и даље као да се ништа није десило. Прави власник о свему појма нема, јер му је деведес'нека и ваља му путовати, али имовину не преписује никоме. У међувремену она двојица, што су правила рачун без крчмара, почињу рат тужбама и противтужбама, рат до истребљења, и судиће се наредних тридесет година. Бар! У блаженом незнању умире власник земље, а парничари се и даље надгорњавају и доказују. Стицајем околности умире и купац. Сви су изгледи да ће се спор прекинути. Али не! Син наслеђује оца, и поред осталог, у аманет му остаје и судски процес. Крај се још не назире. И неће га ни бити. За новце које су потрошили на тужбе, жалбе, адвокате, таксе, могли су сви да купе по пет таквих парцела, али... Шта ћеш, СРПСКА ПОСЛА!



''ЛЕПО САМ ТИ РЕКЛА!'' – Замислите какав би то моћан осећај био, да сте могли да урадите ово:
 

Сада, покушајте да тај осећај увећате за 1*10ⁿ, где n представља број 18 446 744 073 709 551 615*. Том малом математичком гимнастиком, добићете приближан интензитет осећаја који има просечна жена док изговара: ''Лепо сам ти рекла!'' То је као мажњавање задњег пара фирмираних ципела  испред носа оној надуваној шефици, па још на распродаји. Као да мазите бенгалског тигра и натерате га да вам једе из руке! Или као да пливате са делфинима на отвореном мору. То је као када  вам муж каже да је ручак био одличан, и то у присуству своје мајке.
*осамнаест квинтилиона четристо четрдесет шест квадрилиона седамсто четрдесет четири трилиона седамдесет три билиона седамсто девет милиона петсто педесет једна хиљада шесто петнаест. То је број који се добије ако се на свако следеће од 64 поља шаховске табле додаје двоструко већи број у односу на преходно, почев од броја 1.



....наставак следи....