ноћне 'тице

ноћне 'тице

петак, 07. март 2014.

АФРИЧКИ АКВАРЕЛИ















Одувек сам хтела да будем афричка краљица.
                                                                                   ***
Киша је равномерно падала из оловног неба. Данима. Стан је био пун тишине, ствари су ме дочекивале уредно тамо где сам их остављала. Нико није нарушавао њихов мир откако је Филип отпутовао. Читаву ту седмицу проводила сам на послу и у атељеу. Кући сам долазила тек касно увече да преспавам. Филип је требало да се врати из Лондона у петак, али тог јутра јавио ми је мејлом да ће остати и у суботу. Указала му се могућност да оде на разговор у једну познату интернационалну компанију. ''Једном у животу, срце, само једном у животу пружа се оваква прилика.'' Схватила сам да је то заиста once in the lifetime chance, јер његови мејлови обично су били штури и ово је било нешто најближе изливу романтике за који је Филип био способан. Никада се нисам нарочито интересовала за његов посао. Једино су ме занимали узорци кристалних стена у његовој колекцији. Чак и њих смо видели различито. За мене су то била предивна, савршена уметничка дела. Филип их је посматрао као инвестицију.
Суботње поподне проводила сам чекајући да ме позове и јави којим летом и у колико сати стиже, па да одем у Београд по њега. Помисао на вожњу по киши није ме нимало радовала. Дремала сам, скупљена и ушушкана у фотељи, када се кроз празан стан разлегла звоњава телефона.
-Хана, здраво.
-Здраво, мили. Кад стижеш?
-Имам добре вести, слушај! Онај разговор, писао сам ти, прошао је одлично! Добио сам посао.
-Дивно, једва чекам да стигнеш, ставићу твоје омиљено вино да се хлади пре него што пођем на аеродром...
-Чекај, чекај. Не долазим.
-Не?! Па кад онда, сутра?
-Не разумеш, Хана, не враћам се. Остаћу овде, биће потребно неколико дана, док се не заврше формалности око мог запослења, визе.
Мој мозак се борио да потисне поражавајуће речи и мисли које су навирале, спознају да он одлази, да ме оставља, страх од самоће, све то у злокобном муку који се простирао све тамо до магловитог британског острва.
-Ох! Како сад то?! Заиста не разумем. Остајеш у Лондону, а шта ће бити с твојим послом овде, а ја? Ми?
-Не, не. Не остајем овде, у среду путујем за Момбасу, радићу тамо на терену, најмање шест месеци.
-Момбаса! Кенија! –у мени као да се упалило хиљаде малих ватромета, прштала сам од узбуђења. -Мили, ти знаш... О, па то је остварење мог сна! У среду! Одлично, резервиши карту и за мене. Понедељак... стижем, у понедељак, а онда ћемо заједно, само да знаш, само да знаш, толико сам срећна.
-Али, -сада је Филип био збуњен. –А твој посао, атеље? Изложба?
-Узећу шест месеци неплаћено. Понећу свој прибор, скицираћу... Ох, већ осећам биће толико дивних утисака, толико инспирације. Волим те, волим те!
***
У Момбасу смо стигли у смирај дана. Дочекао нас је величанствени залазак огромног афричког Сунца и ватрено небо у свим нијансама наранџасте и црвене.
-Кич уживо. –рече Филип, који се упорно трудио да избегне моје изливе одушевљења и непрекидну бујицу несувислих реченица које су куљале из мене.
Прве ноћи сам као опчињена седела на тераси и упијала звуке и мирисе града, који су се мешали са хуком Индијског океана. Могла сам да видим како се беласа вијугава трака песка уз ивицу воде. Читавог живота маштала сам о Африци, и, сада, коначно, била ми је на дохват руке. Прочитала сам све што се могло прочитати, проучавала артефакте у Музеју афричке уметности док сам била студент, небројено пута гледала ''Моју Африку'', али ништа од тих посредних доживљаја није се могло мерити са овим што сам управо сада проживљавала.
Филип је био уморан од пута и већ је спавао када сам се тихо увукла у кревет поред њега. Утонула сам у сан. Пробудила сам се када сам осетила да ме он посматра. Увек сам његов поглед могла да осетим на свом телу као да ме додирује. Загледала сам се у његове очи. Без речи сам се привила  уз њега и водили смо љубав дивље и са толико страсти, као да смо дуго чезнули једно за другим. Разбуктала се ватра за коју сам до пре неколико дана мислила да је потпуно угашена. На његовим мишићавим рукама осећала сам се сигурно и спокојно док је свитала наша прва зора на небу изнад Африке.
Филип је одмах почео да ради и није имао много времена да дели моје импресије.  Ја сам кренула у обилазак и упознавање града. Нарочито су ме привлачиле  пијаце, са мноштвом колорита, необичног поврћа и воћа, занимљивих облика и текстура, егзотичних зачина. Кафа је тако добро и опојно мирисала, као ниједна коју сам пре тога пробала. Макадара, стари део града, на чијем се ободу налази рибља пијаца и стара градска лука, била су ми омиљена места на којима сам се највише задржавала. Са средњевековне тврђаве пружао се поглед на читав град и сезао далеко на пучину. Сваки пут одузимао ми је дах. Зидине утврђења и песак на обали која га окружује мењали су боје у зависности од доба дана. Понекад бих се наслонила лицем према коралним стенама од којих су исклесани блокови и удисала мирис морске соли накупљен у њима кроз векове.
Сликала сам са толико полета, као када сам уписивала Академију. Један део велике дневне собе, који је био окренут ка океану, претворила сам у атеље, тако да сам увек могла да посматрам пејзаж. У предасима сам покушавала да скувам и испробам што више локалних јела, која су изгледом и називом већ била довољно необична и примамљива и личила на слике.
 Упознали смо неке Филипове колеге и њихове породице. Део мене конформистички је прихватао обзире и извештаченост која иде са таквим окружењем. Било ми је потребно да имам некога ко ће ме упутити и наћи ми водича за истраживање које сам планирала. Намеравала сам да за своје слике почнем да користим природне пигменте и боје које се користе у традиционалном афричком сликарству и да их проучим на самом извору. То је захтевало пут у унутрашњост Кеније, а то је даље значило сусрете са племенима која и данас не комуницирају превише са оним што ми називамо цивилизацијом.
-Шта ће бити са твојом изложбом? Месецима си је спремала, а сада си све то напустила и дошла овде. Зар не мислиш да је то мало неодговорно? –упитао ме једног дана Филип док смо шетали плажом.
-Нисам могла да замислим да песак може да буде овако бео! Као да живим у разгледници!
-Типично! Ја те питам једно, а ти цвркућеш о песку, заласцима, изласцима, месечини, разгледницама... Ти си фотографије са оваквим мотивима презирала као највећи кич, а види сад...
-Сам си одговорио. Једно су фотографије, а друго кад све ово гледаш. У природи не постоји кич. А за изложбу ће се побринути Маша, већ је све било завршено, остали су неки детаљи који могу да се одраде и без мене. Послала сам јој прошле недеље серију акварела које сам урадила овде да их уврсти у поставку. Назвала сам их The First Night in Mombasa.
-Стварно?! Је л' си сигурна да ће стићи?
-Па наравно, нисам их послала као сваку другу пошиљку. Мислим јесам, али нисам ја пошиљалац, већ једна галерија одавде.
-Ок. Ти, видим, држиш све конце у својим рукама, снашла си се и ништа не препушташ случају.
-То сам научила од извесног инжињера геологије.
Шетали смо дуго и касно се вратили кући. Сваке ноћи препуштали смо се плими пожуде и страсти, као млади љубавници који тек треба да истраже снагу и величину своје љубави.
-Ја морам да отпутујем на две недеље  у Европу. –рекао је Филип једне вечери.
-Зашто?
-Ма, неке формалности око моје радне визе. Отићи ћу и у Србију, хоћеш и ти са мном?
-Не, никако, већ сам испланирала пут, све сам договорила са водичем.
-Какав сад пут? Идеш на сафари?
-Тако нешто. –насмејала сам се. –Идем са једним овдашњим сликарем, зове се Џомо, обићи ћемо нека племена. Хоћу да научим како они припремају боје, које пигменте користе и успут да видим ''моју'' Африку. Треба да кренемо почетком лета и да останемо око месец дана.
-Значи, попуњен програм као и увек. Не бојиш се?
-Чега? Лавова?
-Не, него урођеника. Шта ако те поједу?
-Ма, дај! Жилава сам ја, одустаће чим ме виде. А тек кад чују колико причам! Него, кад већ идеш у Србију сврати на изложбу. Ја сам нешто гледала преко интернета, али волела бих да ти видиш и да ми кажеш шта мислиш.
-Добро, само не очекуј превише од мене, знаш да баш не умем да пренесем своје утиске.
Узбуђење које сам осећала од тренутка када сам први пут чула да ћемо живети у Момбаси није слабило, напротив. Убрзо сам почела да се спремам за пут у унутрашњост Африке. Филип је отпутовао у четвртак, а ми смо кренули у недељу.
Призори које сам  до тада виђала у разним емисијама о афричкој дивљини почели су да промичу мимо мене. Џомо је био добар водич. Са нама је био још један човек, Гитонга, нешто старији од мене. Одлично је баратао пушком, што је у оваквој ситуацији неопходна предострожност. Иако су сва племена у Африци одавно навикла на непосредност и одважност белопутих авантуристкиња, упозорили су ме да жене у њиховој култури морају да се држе по страни. Поштовала сам то, јер циљ мог путешествија није била тек пука авантура, већ да што више научим. Трудила сам се чак и да не гестикулирам превише, да не бих неким покретом, случајно, увредила моје домаћине. Никада се нисам обраћала директно неком мушкарцу, уместо мене говорили су Џомо и Гитонга. Њих двојица су се прећутно споразумели да морају да ме штите као сестру. Највише времена, три недеље провели смо у племену Масаи. Читала сам путописе и знала сам да су љубазни према туристима, да их радо позивају у своја села да им покажу обичаје и продају своје рукотворине. Живети са њима, макар и тако кратко време, ипак је нешто друго. Строга племенска хијерахија морала је да се следи до најмање ситнице. Све у њиховим селима подређено је очувању стоке, која је извор благостања. Уместо кафе првог јутра су ми понудили напитак од свеже помуженог крављег млека и крви. Никад нисам попила ништа одвратније у животу, али сам се временом навикла. Радила сам све послове који припадају женама онако како их оне већ вековима обављају. Хиари, млада и изузетно лепа жена, била ми је нешто као дружбеница. Споразумевале смо се лако, иако она није знала енглески. Научила сам десетак речи углавном везаних за кућу, храну, децу. На растанку ми је поклонила неколико наруквица и дивну огрлицу од дрвених перли. Понела сам и драгоцени прах разних биљака од којих ћу правити своје боје.
-Дођи опет. Твоје срце је овде. –показала је леву страну својих груди. –Дођи, желим да видим твоју бебу.

Била сам збуњена, али нисам имала времена да се објашњавам и да је убеђујем да никакве бебе нема и неће је ни бити. На повраку смо се задржали у Наробију. Џомо и ја смо обишли једну галерију где је он раније излагао. Били су заинтересовани за моје слике. У Момбасу смо стигли са две недеље закашњења. Ни Филип се још није вратио. Сабирала сам утиске, паковала и класирала све што сам донела, записивала, сређивала белешке и скице. Неколико пута сам се чула са Машом, рекла ми је да је Филип долазио на изложбу, али да нису разговарали.
-Знаш шта има ново?! Они акварели су продати. И то за добру цену! Сви су били одушевљени.
-Заиста?! Ко их је купио?
-Не знам, купљене су преко интернета, купац је хтео да остане анониман. Реци ми молим те, то двоје на сликама, то сте ти и Филип, зар не?!
-Много питаш, Машо! Можда јесмо, а можда и нисмо! Ја јесам сликар и, према томе, помало и воајер, али не баш толики! Сама закључи!
Филип се вратио два дана касније.
-Звао сам те, слао мејлове, али ниси била код куће.
-И мој пут се одужио. Хоћеш да ја нешто спремим или да изађемо негде на вечеру?
-Идемо. Не седи ми се у кући.
Били смо у нашем омиљеном ресторану, причали, а онда отишли на плажу. Спустили смо се на снежнобели песак, гледали океан, небо изнад њега, огроман Месец и његову рефлексију на води. На тренутак ми се учинило да смо се поново удаљили и да се све оно што нас је везивало претвара у паучину и нестаје. Чврсто смо се загрлили, дишући у истом ритму. Ја сам хтела да се стопим са њим, а он је држао своју главу уз моју и ћутао.
-Хајде да попијемо још неко пиће.
Мој свакодневни ритуал било је посматрање града. Увече, када је обасјан хиљадама светиљки, и онда опет ујутро, када забљешти на сунцу. Ушла сам у собу и затекла Филипа како седи на ивици кревета.
 -Не спаваш!? Касно је,  а ти сутра треба да радиш.
-Хана! –спремао се да нешто каже, нешто што је дуго одлагао, али, изгледа, више није имао куд. –Ја одлазим. Немој, немој, молим те, саслушај ме. Ти и ја, ми смо суђени једно другом. Знам да мислиш како ја не верујем у те ствари, судбину и то, и да сам оперисан од романтике, али ми смо створени да будемо заједно. Само, одувек је постојао један део тебе до кога ја нисам могао да допрем. Слике, уметност то су твоја деца, а ја бих хтео праву децу, не слике. Извини, мало збркано причам...
-Па ти мени никад ниси ни рекао да желиш децу, Филипе. Мислила сам да ти је свеједно, и нисам хтела да оптерећујем тиме ни себе, а ни тебе. Знаш како ја на све гледам: оно што треба да се деси, десиће се онда када за то дође време, не вреди пожуривати.
-Ни ја нисам много размишљао о томе, али десило се нешто, један мој колега са студија, умро је пре једно годину дана, сећаш се?
-Да.
-Е, видиш, ни он... умро је потпуно сам, читаву недељу нико није знао ...
-Сећам се, био си на сахрани. Зашто ми то сада причаш?
-Зато што нећу тако да завршим. Дуго сам размишљао и пошто ти ниси остајала у другом стању... Упознао сам једну девојку, и... Она се породила пре две недеље, због тога сам ишао кући.
-Лепо, баш лепо! Стављаш ме пред свршен чин. Па, добро, честитам ти, постао си отац.
-И ти тако мирно све ово примаш?
-Хоћеш да ти олакшам? Да вриштим, плачем, да се бацам по поду? То није мој ниво, Филипе. Уосталом, ти си тај који је решио да наших петнаест година пусти низ воду. Требало је одмах да ми кажеш, требало је да разговараш са мном о деци, а не да све решиш мимо мене.
-Ја сам мислио да са Аном дођем у Момбасу, али ти си била незадржива, као олуја, незаустављива. Заборавио сам да си увек сањала  ово. Једноставно...
-Испречила сам ти се и покварила планове?!
-Волим те, ти знаш да те волим, јављаћу ти се, долазићу, и ако останеш овде, али сада имам обавезу према детету и Ани. Ти си мој живот, али...
-Знам. Престани да се правдаш, немам ја ништа од тога. Сада сам твој прошли живот.
Ноћ сам провела на тераси, трудећи се да не мислим ни о чему. Када сам ушла, Филип више није био ту, само је на столу оставио пакет. Отворила сам га без журбе. Унутра су били моји ''афрички'' акварели, наша прва ноћ у Момбаси, заувек забележени последњи трзаји страсти једне љубави на издисају. Распоредила сам их по соби тако да сам из сваког угла могла да их видим. Наместила сам фотељу на средину. Док сам их посматрала, осетила сам слабашно голицање у стомаку. Хиари би се сада сигурно смејала.
                                                                                  ***
Постала сам афричка краљица.




уторак, 04. март 2014.

ПОДЕСИТЕ PRIVACY SETTINGS




  Давно беше, сећам се још (ово звучи као онај шлагер)... Било је заиста давно, када нам је професор информатике причао да ће у будућности сви компјутери бити умрежени и створити једну невероватно велику базу података, која ће служити на ползу читавом човечанству. Нисмо дуго чекали, колико сутрадан нашли смо се окружени мрежом, званом интернет, која је прожела све сфере живота и упетљава нам се у свакодневицу. Сећам се и једног колеге, такође информатичара, који је са индигнацијом изјавио, негде крајем прошлог века, како га на интернету не занимају ти глупи ''chat rooms'', него само и искључиво наука. Човек није стигао ни врата зборнице да затвори, већ се појавио Facebook, MySpace, Messenger, Twitter и одједном се све претворило у једну велику причаоницу. Маршал (МекЛуан) је сигурно затечен оваквим развојем догађаја (ако их прати), јер овакву глобалну селендру чак ни он није могао да замисли. Сви комуницирамо преко различитих друштвених мрежа, сви проверавамо колико лајкова смо добили (ех, сујето, таштина ти је име), коментаришемо кад нас питају, а нарочито кад нас НЕ питају ништа. Осећамо се позвани и прозвани да дамо своје високоцењено, велелепно мишљење о свему. И увек смо у праву! Не видимо, при том да смо еволуирали у нојеве. Да, да у нојеве. Са главама забијеним у тастатуре, touch screens, лаптопове, заваравамо се да смо анонимни и заштићени, сами. Онда себи дозволимо и да псујемо, да ''качимо'' свакакве статусе и фотографије, а све уљуљкани у приватност свог ћошка. Али, чим изађете на мрежу, ви сте заправо на јавном месту. Све што кажете јавно је речено. Нећете, ваљда,  на улицу да изађете са виклерима на глави или полуобријане браде? Зато се на интернету понашајте пристојно, а не кабадахијски, јер вас нико не види. То јест ви мислите да сте невидљиви. А нисте! Зато, подесите privacy settings у својој глави и водите рачуна да се не излајете тамо где не треба.


Посвећено мојим драгим ћеркама, које се не устручавају да пЦују на интернетима.