''....'АЈДЕ, И ПАМЕТ У ГЛАВУ!''

Пошто је данас дан заљубљених, ја само кратко, као упозорење! ;) Ово је позајмљено из Којештаре.

Најкраћи приручник за сексуално васпитање. Преноси се искључиво усменим путем и кроз народно предање. Да је неко био вољан да га публикује, само би сакупљао прашину и мољце по књижарским полицама. Генерације  мајки испраћале су своје ћерке овим речима, кад се ове задевојче и почну да излазе. Мајка, поносна на лепоту своје мезимице, посматра је док се ова облачи, чешља и шминка. На крају, када је сопствено дивљење према своме чеду доведе у стање левитације, уз заљубљени осмех изговара: ''Ајде, сад, и памет у главу!'' Након тога, нема реплике, дискусије или, не дај боже, противљења. Мезимица се ту штрецне, поцрвени, а и увреди се по прилици, али не испољава осећања, јер сваког часа може да падне пресуда: нема изласка!

Оба субјекта врло добро знају какве конотације носи ова кратка реченица. И прећутно пристају да овим запечате уговор и конвенцију о границама пристојности и о томе шта се сме, а шта не. Тако је у теорији. А пракса? Кршење овог пакта уобичајена је појава, али и о томе се, по неписаним законима о породичним односима, не дискутује. Да би они и даље остали добри! Да  се увек поштовало то ''памет у главу'' многе породице остале би без наследника. ;)

О МРШАВОСТИ И ДЕБЕЛОСТИ

Сви који ме познају, знају да није баш згодно да им ја станем на жуљ. Не зато што они имају незгодну нарав, него зато што ја поседујем импозантну масу, ја сам, тако рећи, масовна појава. Да не кажем масИвна.

И стално покушавам да напишем блог о томе, па никако. Све до пре неки дан, док нисам прочитала састав на исту тему г-ђице Миње Јованчић.

http://citymagazine.rs/clanak/srecna-domacica-koliko-je-pristojno-biti-mrsav/

Све што је она написала, могу да потпишем, скоро у словце. Једино да:

''Што си тако мршава?'',

заменим са:

''Што си тако дебела?''

Да, заиста, зашто сам тако дебела?

Зато што волим да једем!

И крај!

Све остало су еуфемизми и изговори.

''Не једем ја много, ал' шта ћу све се лепи за мене!'' Ма, како да не! То што једеш из досаде не значи да се те калорије не рачунају. Само ти звекни џамбо кесу чипса између ручка и вечере, и немој да мрднеш од телевизора/компјутера, и ништа неће да ти се види! Ноћне сеансе осветљене аветињским светлом које издајнички избија из фрижидера, да и не помињем. Ни то што ми се усијао баш онај тастер на даљинском на коме ми је програмиран 24Kitchen.

''Имам спор метаболизам''. Па наравно да је спор, не постизава да те прати, кад поједеш толику количину хране и желудац мора да ти ради у три смене!

''Немам времена за рекреацију''. Имам, а и да стварно немам, могло би да се нађе. Истина је: не волим да вежбам. Тако рећи, лења сам.

Суштина, ипак, није ни у изговорима, ни у томе да се правдам себи и другима. Суштина је да нико нема право да ме ''прозива'' због тога што волим да ручкам, него да гледа своја посла. Кад си дебео, хтео или не, то је прво што о теби кажу, када те описују. Кад те упознају, све је другачије. Један ученик из моје прве генерацје, после завршене матуре рекао ми је да су, када сам први пут ушла у њихову учионицу, помислили како сам ја једна веома фрустрирана особа која ће своје комплексе ''лечити'' на њима. Срећом, они су били врло зрели већ у тим својим младим данима, па су убрзо схватили да су дебело погрешили. Био је то крај њиховог школовања, али тих неколико месеци, колико сам била њихов професор, било је довољно да останемо пријатељи за читав живот. И данас ми се јављају, али нећу да препричавам наше разговоре, већ сам се довољно нахвалила.

Све у свему, испада да смо Миња Јованчић и ја прошле кроз иста искуства само са супротне стране.

There ain't no such thing as a free lunch

Стара народна мудрост каже ''Кад је гратис и сирће је слатко''.

На алавост конзумената потрошачке културе све више рачунају разноразне компаније и зато ми се бар једном недељно деси да зазвони телефон, а са друге стране ''зграби'' ме нека власница врло умилног гласа, која је толико љубазна да слушалица почне да ми се лепи, као да сам детету дала да се игра апаратом (фиксним, наравно) а истовремено се младунче дочепало тегле са неким фејком еурокрема.

Крене да прича и не престаје док потпуно не остане без ваздуха, (а капацитет плућа јој је као код шампиона у роњењу на дах). Елем, прича она, прича, прича.... како је њихова компанија баш мене, насумичним одабиром, наградила огрлицом од аметиста, јастуком, ручком/вечером за четир' особе (које, узгред буди речено, ја морам да на'ватам у комшилуку) и томе слично. Све је бесплатно, јер они се тако рекламирају, итд. Моје је да се појавим и да преузмем награду, они ће и позивницу да пошаљу, само да их моја маленкост удостоји свог присуства. При томе, треба ли нагласити, први пут чујем да постоји таква фирма.

Ја се све време трудим да дођем до речи, али ми не полази за руком. А, кад, коначно, прозборим, толико ме срамота да је одбијем, (''шта ће, душа, и она ради свој пос'о, ко зна ко'лко гладни' уста 'рани од те бедне плате коју прима за зврцкање и узнемиравање грађана, а можда ради и на проценат, па што се више нас одазове...'',) и пристанем, иако немам намеру да се на дотичним хепенинзима појавим. Онда ме неколико дана касније поново зове, и инсистира да потврдим долазак,  ко ће доћи са мном, преслишава ме као мало дете, а мене опет срамота! Али, пошто је ђаво однео шалу, ухватим се за здравствене проблеме. Сада сам у тим годинама када је, на пример, висок крвни притисак одличан изговор за све, или оно, укочила сам се, заптива ме, жига ме, ма има тога колико ти душа хоће. И слажем, дебело слажем, а и не трепнем. Шта ми друго преостаје? Да јој објашњавам мисао Милтона Фридмана да ''нема бесплатног ручка''? Да ли би ме разумела? Да јој препоручим да прочита истоимену књигу? Или да јој једноставно преведем на српски да ''ни код бабе нема џабе'', и да се ја, је л'те не закопчавам на леђа? Ма, не! Једноставније ми је да кажем да ме више не зове!