ноћне 'тице

ноћне 'тице

недеља, 30. децембар 2012.

КОЈЕШТАРА

Инспирисана Сваштаром Драгослава Андрића, почела сам да пишем свој мали речник појединих речи и израза које свакодневно чујемо.







АЛАПАЧА - Особа која се у све разуме и све зна најбоље. Не успева, а и не труди се, да своје мишљење задржи за себе. Мора све да прокоментарише,  да буде у свакој чорби мирођија, на свакој шерпи поклопац, и томе слично. Увек је добро обавештена, даје савете и кад их нико не тражи, без пардона саспе свакоме све у лице и никад се не постиди. Такође, увек је у праву. Погрешно је мишљење да су ово особе женског пола. Напротив, само је именица женског рода, све остало односи се на оба пола. Прави процват доживљавају управо сада, захваљујући појави друштвених мрежа на Интернету.


''ЗНА СЕ КО У ОВОЈ КУЋИ НОСИ ПАНТАЛОНЕ!'' - Некада, давно, после ње је следило ритуално откопчавање каиша и демонстрирање надмоћи особе којој је судбина уделила да носи модни хит звани још и хлаче, чакшире, фармерке...Е, данас је то сасвим друга прича. Откако је мадмоазел Коко обукла панталоне и направила од њих модни императив сваке жене, да не причамо о практичности истог, ова реченица звучи заиста урнебесно! Најчешће се користи као последњи аргумент у кућним препиркама, и представља реликт патријархалног васпитања, а са реалним животом нема ама баш никакве везе. На страну то, што брачна половина којој је, по неписаном и обичајом праву, одређено да носи сукњу, најчешће вуче на леђима дотичног носача панталона. Јер, он, наравно, не зна ни где му наведени одевни предмет стоји, а камоли нешто друго!


СМОКВИН ЛИСТ - Први унисекс одевни предмет! Демократскији од саме демократије! Направљен од потпуно природних материјала, доступан и еколошки. Данас га нико не практикује, јер има мали недостатак: једна рука увек мора да га придржава, те је с тога прилично незгодан за облачење. Нарочито ако за одлазак на посао користите градски превоз!

Наставиће се...


четвртак, 13. децембар 2012.

БИЋЕ СКОРО ПРОПАСТ СВЕТА

Прича која је пред вама написна је 30. августа 1996. године.


*********

Из поузданих извора сазнали смо да ће се смак света одиграти првог петка тринаестог у овој години. Нико у нашој канцеларији није реаговао, осим једне ревносне службенице, која је одмах, држећи у једној руци сендвич из кога је цурео мајонез, другом дохватила календар, и после краћег прелиставања, мумлајући преко залогаја, саопштила да се наречени хепенинг има догодити тачно кроз три месеца и тринаест дана. Сви смо равнодушно наставили са уобичајеним послом. Рачуновођа из суседног одељења је, протуривши главу и раме кроз одшкринута врата, кратко упитао: ''Је л' истина?'', и, када је добио потврдан одговор, тихо се повукао. Тога дана за ручком свако од нас је, онако узгред, обавестио своју породицу о предстојећем смаку света. ''Ох, заиста!?'', рекла би драга супруга и наставила са сркањем супе. На томе се, углавном, све и завршило.

Недељу дана касније, рачуновођа из суседног одељења, опет у истој пози, упита: ''У колико сати?''. Нисмо знали о чему се распитује, па га остависмо без одговора, а он, пошто је још мало сачекао, слеже раменом и оде. Тек тринаестог, на три месеца од смака, она ревносна службеница сети се на шта се питање односило, и рече да бисмо морали боље да се обавестимо о чему се ту заправо ради. Сви се сложисмо, и најстарији службеник поче да телефонира поузданим изворима, али никакав прецизан податак нисмо могли да добијемо, па смо одлучили да се свако понаособ распита по граду. Тако смо и урадили.

Међутим, сутрадан у канцеларији свако је имао различиту информацију, и свако је доказивао да је његов извор најпоузданији и најтачнији. Дошло је до жучне расправе, па и до тешких речи. Најстарији службеник имао је муке да нас обузда. У расправу се, на њеном врхунцу, укључила и ревносна службеница, и усмерила бес на себе, јер су сви сматрали да је она изазвала свађу тиме, што је стално започињала разговоре на тему смака света. Она је бризнула у плач и истрчала у ходник, што је прекинуло распру, али је горчина остала, и до краја радног времена нисмо проговорили ни реч.

Петнаестог смо примили плату и вратили дугове једни другима, што је помогло да се изгладе неспоразуми, а шеснаестог су једни отишли на одмор, док су они који су остали наставили да раде у миру и слози. Ревносна службеница, увређена и бесна због неправедних оптужби, није ни са ким разговарала. Једног јутра у канцеларији је освануо велики зидни календар, на коме је црвеним маркером био заокружен петак тринаести. Изнад је било написано ''Још 84 дана'' . При погледу на календар свима би се смркло лице. Наша колегиница, која је и даље ћутањем изражавала свој протест, одлучила је да сада није време за одмор, и сваког дана је ревносно, што је уосталом била њена главна карактеристика, исписивала на табли све мањи број, да би нас подсетила на неумитни долазак смака света. Временом смо се на то навикли и нисмо више обраћали пажњу.

Они, који су први отишли на одмор, при повратку уочивши промену, нису одмах схватили о чему се ради, па их је ревносна службеница подсетила и све им потанко објаснила, одржавши при том ватрени говор, наглашавајући потребу да будемо спремни за најважнији дан у нашим животима. Сви разговори у канцеларији од тада су се свели на предвиђање начина на који ће свет овај пут бити уништен. Да ли ће то бити потоп већих размера од библијског, или катаклизмичан потрес у коме ће се отворити утроба Земље и прогутати све што на њој постоји.

Заговорници прве варијанте извукли су из атласа податке о највишим планинама и истакли их поред календара. Врхови Хималаја, Монт Еверест и К2, били су обележени као места најсигурнија за пристајање Нове Арке. Они религиознији, из пијетета према старозаветној причи, сматрали су гору Арарат и даље за најповољније место. Ову групу, храбро и одлучно предводила је ревносна службеница, жртвујући своје слободно време за општу ствар, издајући и пазећи на извршавање наређења и спречавајући сваки наговештај апатије или панике.

Друга група, која је сматрала да ће свет завршити у ватреном гротлу, није много чинила да предузме било какве мере спасавања, него се трудила да последње дане на Земљи проведе у банчењу и весељу. Они нису имали одређеног вођу, него су се спонтано окупљали и после радног времена ишли од кафане до кафане, а затим од куће до куће, наздрављали једни другима, разбијали све што стигну, и свима обећавали да ће попијено и разбијено платити у суботу, четрнаестог.

Постојала је и трећа група, занемарљиво мала и састављена од самих хипохондара, који су са сигурношћу тврдили да ће свет бити уништен уз помоћ болештина, на пример већ више пута опробаваном кугом. Они су већ успевали да примете прве знаке болести, најпре код себе, а затим и код ближњих. Само рачуновођа из суседног одељења није припадао ни једној групи. Он се повлачио у себе, очајавајући и наричући над судбином.

Када смо поново сви били на окупу, до црног петка остало је још само једанаест дана.Према афинитетима свако се придружио већ формираним групама. Почеле су и последње припреме. Ревносна службеница показала се као способан вођа, док се за многе, до тада озбиљне и примерне колеге, испоставило да су обични неспособњаковићи, пропалице и пијанци. Дани су пролазили брзо, и без обзира на сву ауторитарност ревносне службенице и способности да све држи под контролом, паника је полако, али сигурно почела да нагриза наше редове. Најстарији службеник, који се последњи вратио са одмора, покушао је да ишчачка неку информацију из поузданих извора, међутим, наилазио је само на уопштене одговоре. Два дана пред очекивани догађај, одлучили смо да се обратимо Министарству за информисање. Они нису ништа знали, али су нам препоручили да се обратимо Министарству за ванредне ситуације, да останемо мирни док не добијемо одговор и да никако не ширимо вест по граду. Пошто се Министарство за ванредне ситуације прогласило ненадлежним, одлучили смо да се обратимо директно председнику Владе. Службеник у Влади, који нас је примио, био је страшно љут, зато што смо тако важну вест толико дуго задржали за себе и одмах издао наређење да се припреми све за евакуацију високих државних функционера и њихових породица.

Ми смо се вратили у нашу канцеларију, потиштени,неми и препуштени сами себи. Ревносна службеница, која је из целе ситуације црпела огромну снагу, издала је наређење да пре истека радног времена пођемо кућама, поведемо жене и децу, узмемо најважније ствари  и да се за три сата поново нађемо овде, да бисмо на време обавили укрцавање у Нову Арку, која се налазила на врху зграде.

Дошли смо у назначено време и до 22:00 сви смо били на Арци. Седели смо мирно, нисмо много разговарали. Деца су спавала, а жене су их држале у крилима. Полако су почели да пристижу и заговорници варијанте земљотрес, подбули од пића и неспавања, али потпуно трезни. Очекивали смо да ће смак света почети у поноћ. Храбрили смо једни друге тихо, али са не баш много поуздања. Два сата након поноћи, пошто се још увек ништа није дешавало, и оно мало разговора је утихнуло и полако су сви заспали.

Ујутро, када су се сви пробудили, најхрабрији провирише напоље. Ништа. Небо је, додуше, било тмурно и пуно тешких облака. Они, који су очекивали потоп, били су на своме. Почела су ситна чаркања, али их је ревносна службеница одмах пресекла, рекавши да смо овде и сада сви једнаки и да се пређашња, погрешна уверења - праштају. Сати су пролазили споро. Око 13:00 одједном - ветар. Наговештај олује. Сви су ућутали. Дувало је све јаче. Гледали смо како се повијају крошње. Столетни платани, под налетима ветра, савијали су се као тек засађене младице. Облаци су били све гушћи, небо тешко, оловно, пуно претње. Синуше прве муње, зачуше се громови. Чекали смо у тишини. После више од сат времена из неба се исцедила прва кап кише. ''Почиње'' - помислили смо. Али са неба се откину још неколико крупних капи - и то је било све. Већ је било касно после подне, а још увек ништа. Ветар је јењавао, облаци се разиђоше, и пред нама се указао најлепши залазак Сунца у нашим животима. До краја дана остало је још нешто више од пет сати. Понеко би, ту и тамо, испрва тихо, па све гласније, рекао да од смака света нема ништа. Ућуткивали би га, исто тако испрва тихо, па све гласније.

Време је поново почело да се вуче. Око поноћи, када се већ свима  смучило чекање, рачуновођа из суседног одељења бојажљиво предложи да пођемо кућама, што сви једнодушно прихватише. Последња је кренула ревносна службеница, разочарана и потиштена. Она је у понедељак узела годишњи одмор и више се није враћала у нашу канцеларију. Поуздани извори кажу да се одселила из нашег града.

(30. 08. 1996.) 

**********


Пошто сам написала ову причу приметила сам читаву поплаву најава сигурног и неумитног краја света, од којих је први предвиђан за 13. октобар те 1996. Наиме, двадесет шест светски признатих видовњака, независно један од другог, имало је визију да ће се Земља сударити са планетом из другог планетарног система. Она ће се, без неког нарочитог разлога ''откачити'' са своје орбите и закуцати се право у ''трећи камен од Сунца''. Какве логике ту има, ја стварно не могу да појмим. Јасно је к'о бели дан да је тако нешто немогуће. И кад би било могуће да тела у свемиру из чиста мира одлутају са своје орбите, зар то не би довело до новог великог праска? Како год, наведеног дана није се десило баш ништа. Барем ништа неуобичајено. Вероватно због тога, што је 13. октобра била недеља, а не петак. 

Пошто је људско памћење у глобалном селу све краће, већ у фебруару '97. волшебно се појавио извесни кинески пергамент, стар две хиљаде година, који описује догађаје од рођења Исуса Христа, па све до 20. године трећег миленијума. И која година плус - минус. Тада ће се десити још један у низу смакова света. Значи, овај актуелни. Он се предвиђа и у олмечком рачунању времена, по коме је 21. децембра крај света, и пунктум.

Тог дана, када сам завршила са писањем, прелиставајући дневне новине, наиђем на разговор са неким деда-Милојем. Не верујем да он спада у оних двадесет шест видовњака, а није ни Тарабић, али неки здухаћ јесте. Деда-Милоје поводом смака света каже: ''Смака света неће бити. То су све измислили неки да плаше народ, а узимају 2000. годину, зато што им то дође, онако, згодна, округла бројка.'' (цитат по сећању)





                                         

недеља, 09. децембар 2012.

ЗИМСКЕ ЧАРОЛИЈЕ

Дакле, ова лујка је решила да прави велико спремање. Дохватила прахер, паје и истреса облаке све у шеснаес'. Затрпава нас пахуљама, к'о да је дошло задње време.

Мало јој било што нас је у фебруару натерала да седимо две недеље беспослени, него решила да мало зашећери и децембар. Ја зиму никако не волЕм. А ни Снежну краљицу. Јес' да је лепа, али некако је...хладна. Шта би тек Фројд рекао о њој, могу да мислим.

Поуздано знам, да у породичном стаблу ни са једне стране немам ескимске претке, па ми никако не пријају температуре у минусу. Снег поготово не марим. Док пада, 'ајде и да га отрпим некако, али кад крене да се топи и направи бљузгавицу, па се све то увече смрзне, језа ме хвата. Или уклизани снег на тротоарима и коловозима! Грозота. Свака стаза води право на трауматологију, где ти лепо ураде гипсарске радове, па кући, опет по углачаном снегу. Можеш да имаш не знам какве неклизајуће ђонове и зимске гуме, кад наиђеш на устакљену џаду, не помаже ништа.

Све у свему, данас сам прогласила мораторијум на излазак из куће. Не излазим напоље, ни под разно. Недеља је, па и не морам, а сутра, видећемо. 'Лебац ћемо да месимо, а може и погача. Врућа.


субота, 08. децембар 2012.

ИДИ, ИДИ...

''Време нема никакве засеке, не чује се никаква грмљавина нити јека труба на почетку новог месеца или године, па чак ни на почетку новог века; само ми људи пуцамо и звонимо у звона.''
                                 Томас Ман Чаробни брег



Децембар. Кратки дани, дуге ноћи. Мраз и поледица. А може и 20 степени у плусу. Месец парадокса и оксиморона. Свињокољ у време поста, Свети Никола, напоредо шаран и прасенце, како ко воли и хоће. Свуда беспарица, у новчанику обитавају мољци и понека слика, лична карта обавезно. И наравно, Њено величанство Нова година! Целе године може да нема, ал' за ''најлуђу'' ноћ мора да се нађе.
Некад је само то и било важно: ''Где ћемо за новака?'' Ја сам увек била за кућне варијанте. Не волим да се чепам са непознатим особама по ресторанима. Још мање ми одговара колективно смрзавање на неком тргу, док около праште петарде и остала лака и тешка пиротехника. Дочек у домаћим и страним ски-центрима никад није била моја опција. Снег не волим ни на слици да видим, а још треба и да плаћам и да свима причам како  ми ''никад није било лепше''.
Децембар је месец кад се инвентарише претходна година. Она, као и увек, није била како треба, увек јој нешто фали. Сви једва чекају да јој виде леђа. Како и не би? Кад сабереш, одузмеш, помножиш и поделиш - где си био нигде, шта си радио ништа. Чекаш да буде боље, а чекање се отегло.
Новој години се, пословично, највише радују деца. А, да будем искрена, радује јој се и оно велико дете, које се још увек крије у мени, к'о илегалац у студентском дому. Прскалице, лампиони, шарени украси, шљокице, вештачке и природне јелке, гирланде, пакетићи, и, наравно, Деда Мраз. Не могу да се сетим када сам схватила да је тај чичица чиста обмана, знам само да није било неко велико разочарање. Наслућујем да су најстарија и средња ћерка већ дошле до те спознаје, али да мудро ћуте и чекају да се деда (онај с пензијом, не са ирвасима) ''отвори'' за пакетиће и тако, са срећом, испратимо и ову 2012. Још ако Снежна краљица дохвати прахер, па истресе који облак и све забели пахуљастом прашином, угођај ће бити потпун.
Додуше, велико је питање хоће ли 2013. уопште и бити. Озбиљну конкуренцију прави јој дугонајављивани смак света, који у ствари није то, него завршетак некаквог олмечког циклуса од бог-те-пита-колико година, најављен прво за 21. мај, па одложен (из техничких разлога, ваљда) за 21. децембар. Ја предлажем да ми тај 21. 12. прогласимо за нерадан дан, и онако је петак, па да чекамо и да видимо шта ће бити. Као оно 1999. кад се помрачило Сунце, па смо се сви, у сред лета и паклене врућине, позатварали у собе и навукли ролетне, да не будемо озрачени. После стотина и стотина тона бомби са осиромашеним уранијумом, још и та беда да нас снађе!
Оно што нам се дешавало ове године и није баш за памћење. Осим Нолета, стоте медаље на Олимпијским играма, Милице Мандић, параолимпијаца и још понечег, мало тога може да се издвоји и да остане за незаборав. Нарочито смо лоше прошли у Хагу! Сада не можемо да кажемо, чак ни да смо морални победници, у чему смо, колико јуче, били прваци света.
Имали смо ове године изборе на свим нивоима. Прошли смо боље него икад! Коначно је сјахао Курта, и уступио место Мурти. Лакнуло ми је због тога, онолико. У дојучерашњој владајућој странци, такође су били избори. И резултати су исти. Дефинитивно је затворен круг, и сада смо тамо где смо били и пре двадесет година. Ко не верује, нека погледа ко су председник, подпредседници и чланови Владе. Толико о точку историје, који се креће напред.
А, да. После оног неуспешног покушаја у децембру 2011. сада смо, и званично, кандидати за улазак у Европску унију. Али, још не знамо ни где су врата, ни са које стране се тамо улази. Чини ми се да су тако добро камуфлирана, да, и кад гледаш у њих, не можеш да их видиш.
Нећу више да олајавам ову одлазећу 2012. Каква је била, сама себи довољна је казна, не повратила се! О долазећој, 2013. радо бих нешто рекла, да је унапред поштено изоговарам, али није ми пружила још никакав материјал. И то је читава збрка, коју Нове године праве. Све оне се заводљиво смешкају међу оним лампионима, а ја, наивно, то схватим као обећање да ће бити боља од претходне, кад оно, ћорак. Ма све су оне исте! Кад долазе: трубачи, шминка, тоалета. Кад одлазе: зарозане, чупаве, у шлафроку и на прстима.



среда, 28. новембар 2012.

Промена....

.....је увек добро дошла. Зато сам мало освежила изглед блога. Надам се да вам се свиђа!

среда, 21. новембар 2012.

SOMETHING HAPPEN ON THE WAY TO HEAVEN



У Србији је време стало.
Још тамо негде око Видовдана 1389.
У свим нашим оправдањима за ово или оно што нам баш не иде од руке, увек се, пре или касније, помене та чувена морална победа, после које више ништа није било исто.
Ми смо, иначе, најпознатији по моралним победама. То је дисциплина у којој суверено владамо, ту смо прваци света. И свемира, такође!
''Наша репрезентација изгубила је од селекције Ускршњих острва, са катастрофалних 4:0, али су изабраници селектора (уписати било које име) извојевали моралну победу.''
Сви још памте херојску победу над екипом ''Милосрдног анђела'', када смо НАТО снаге, морално, потукли и сатерали их у мишју рупу.
Толико смо опасни, да побеђујемо чак и у ратовима у којима уопште и не учествујемо. Како? Морално, како другачије?!

                                                            ******

Ми смо се заглавили у овим балканским гудурама, па ни напред, ни назад. Заправо, о овој другој варијанти и не размишљамо, само нам је она прва у памети. Заједно са осталим словенским племенима тумарали смо, беспослени и залудни, са оне стране Урала, док нисмо, пуким случајем, набасали на оно што данас зовемо ''врата народа''. Када смо једном наврли у Јевропу, више се нисмо ни обазирали за собом. Е, али у освајању Запада, претекла су нас нека друга, иста, али мало другачија племена, па су они стигли чак у Млетачку и подно Алпа. А ми нисмо! И стално се тешимо како смо ми бољи од њих, али нас учитељица (живота) мрзи, па не можемо да се размахнемо и покажемо свој максимум.
Обашка, што су на исту страну хтели и сви други, којима је Блиски и мање блиски Исток био тесан. Онда су нас они поробљавали, жарили и палили, газили и преко наших леђа стизали и под зидине царствујушче Вијене,  а ми све једнако у калу и блатишту до гуше. И сад нам је неко крив! Ко, не зна се тачно. Сви окривљују неког Мурата, чију смо силу ми, дакако морално, поразили. 1389. И од тад - ништа!
А грешка је у нама самима, као и увек. Нама није довољно што живимо на тлу где су настале и цветале две велике цивилизације и баштинимо њихове тековине. Не, нама је то мало! Ми бисмо на Запад. И то одмах и сад, ништа преговори, ништа процедуре. Џаба су римски императори стремили Истоку, ми хоћемо West Side Storry, енд ништа друго. Џаба се на почетку Библије, јасно и гласно, каже, како је рајски врт Бог створио на Истоку, код нас је West Or Bust!
Оно што нама највише недостаје јесте реална слика о себи.
Ми себе умемо толико да обезвредимо, омаловажимо и уназадимо, да ту нико ништа не мора да додаје, ни да одузима. Сваку нашу добру особину претварамо у ману. Намећемо сами себи слику инфериорности у односу на друге, и још, онако мазохистички, уживамо у томе. Из те крајности, муњевито прелазимо у другу врсту, исто тако незрелог понашања, па ни јачих, ни бољих, ни лепших, а већ паметнијих од нас...ма, нигде на свету нема.
А, шта се, заправо, догодило на путу за рај...показаће време. Можда. Ако не изгуби стрпљење!



петак, 26. октобар 2012.

ИНТЕРНЕТ БОН-ТОН

Пре неки дан имала сам кикс на Интернету. Мало ме срамота, испала сам стварно ''неписмена''. То ми је дало повод да се бацим на промишљање ове теме. Наиме, када се региструјете на неки сајт, обично прихватите, али не прочитате, правилник о коришћењу и понашању на истом. Зашто? Па, мрзи вас да читате, кад је то свуда исто. (Тако нас исто мрзи да прочитамо уговор у банци када га потписујемо, па се после чупамо за косу.)
Једна од, касније се испостави, битних ставки је она о коришћењу великих слова и знакова инерпункције. Ако користите велика слова то се сматра викањем, врло је непристојно, администратор ће вас опоменути, а ако и даље будете неваљали искључиће вас са сајта! Упс!
Није то измишљено овде код нас у Србији, већ преписано. Ко ће да измишља нова правила, када их и овако нико не чита! Добро, не ваља викати, дерњати се и урлати, није пристојно. Ако се на сајту у сваком погледу понашате уљудно, и сви око вас, и то је добро.
Али! На неким, не свим, Интернет-страницама, које такође од вас захтевају да не вичете, можете, међутим, да користите народске изразе за полне органе и радње које се њима врше до миле воље. Све док их пишете малим словима, нико вас неће опомињати, исправљати поруке, ''избацивати'', т.ј. блокирати вас.
Да се не лажемо, сви ми псујемо. Неко онако, уз сваку реч и прилику, неко у афекту, неко пази пред киме ће да ''одвали'', али псујемо к'о кочијаши. И имамо највећи фонд тих израза. Колико често је онај глагол у вербалној употреби, требало би да нас буде више од Кинеза! Сви псују, значи и ја псујем. Нећу сад да будем овде нека пуританка и да се правим фина, када се не разликујем од већине. И нећу да моралишем. Али, ипак ми сметају сви ти изрази када их прочитам, било у новинама, на понеком сајту, у књижевним делима. Ружни су ми, па то ти је! А најружнији су ми кад су написани. Кад их прочитам. осећам се као да ми је неко лупио шамар! И не могу да прихватим тзв. ''уметничку слободу и оправданост'' њихове употребе. Можда ја гајим сувише пијетета према писаној речи, и сматрам да папир не мора све да трпи. Улица је улица, колоквијални језик је за употребу у незваничним разговорима, али књига је књига (сајт, новине, блог)! Мени смета!
Исто тако, нико никда није спречио појаву порнографских сајтова, нити се њихова доступност може ограничити. И мала деца су данас у стању да ''провале'' сваку лозинку, и да се улогују на неки наизглед сасвим безазлен сајт, који ће им дати линк за ''практичну и очигледну наставу'' о пчели и цвету. Већина слегне раменима, то се њих не (до)тиче, јер имају добру децу, која то не гледају. Ах, мозак је чудо! Блокира све са чиме не желимо да се суочимо, боље него било који администратор.
Не желим да трошим време и речи на ексцесе типа ''кућа-пос'о - пос'о-кућа'', јер бих морала да негирам основне постулате француске буржоаске револуције. Вероватно бих изазвала интелектуално згражавање и негодовање многих којима је то угаони камен модерне Европе и света. Али кад сам то већ поменула, не мислим да нам је парола ''слобода, братство, једнакост'' донела много добра. Напротив.
Да резимирамо:
Псовање може, викање (у виду великих слова): но, но!
Порнографија, може, викање: но, но!
''Кућа-пос'о - пос'о-кућа'', може, викање: но, но!
Није баш ''бечка школа'', али мора се поштовати интернетски бон-тон. С друге стране, кад већ имамо прилику да се наше мишљење чује, не треба да кршимо правила. ''Не плюй в колодец, пригодится воды напиться!'' (руска народна пословица). И, без обзира на све, Интернет је многима дао приликуда прикажу оно што раде, па понеко ''но, но'', изгледа, мора да се истрпи.





субота, 13. октобар 2012.

СМРТНО ОЗБИЉНЕ СТВАРИ

Мој живот почиње све више да личи на виц!
Увек има једна добра и једна лоша вест. Лоша вест - остала сам без посла, добра вест - нема повећања плата. Или, лоша вест - нема повећања плата, добра вест - остала сам без посла.
А онда схватим да је највећи виц, заправо, то што живим у Србији.
Ову трагикомедију и театар апсурда нису могли да смисле ни најавангарднији драматичари двадесетог века. А то, да свака лоша вест истовремено може да буде и добра, и vice versa, то је већ достојно старогрчких апорија.
С времена на време, дође ми да почнем да верујем у реинкарнацију, па да све што ми се догађа припишем лошој карми и неваљалствима у прошлом животу. Како другачије, т.ј. рационално, да објасним и себи, а и неком ко није ''одавле'', да и након двадесет две године од дипломирања ЈОШ немам сталан посао, а у догледно време не могу ни да га сањам. И за све то време напабирчила сам неких осам година стажа све на заменама и радним местима ''пред укидањем''. Да, то мора да је лоша карма!
Можемо ми сад да причамо како је криза, рецесија, транзиција, како се сви кувамо у истом казану,...али то не пије воду кад, на пример, одем у школу, па ме оплету екскурзијама, рекреативним наставама, да не набрајам прибор, уџбенике и остале издатке. Па све то, пута три! Добро, не тражим сад националну пензију зато што имам троје деце, нисам једина, али од поноса ничија деца нису плаћала ужину у школи. А ево још једног вица: добра вест - до четвртог разреда деца добијају бесплатно уџбенике. Лоша вест - углавном се труде да их не отварају, да их не би оштетили. Још боља вест - у престоном Београду добијају по два комплета уџбеника, један враћају, а други је њихов. Па који сад да чувају, из ког да уче, и зашто, уопште, некоме нешто дати и обавезивати га да то врати, ако га неће ни користити? Апсурд?! Наравно. Коначно, ни та школа не траје цео живот, извући ћемо се некако, али шта после? Да чекам да ми и деца буду почасни и доживотни посетиоци бироа за незапослене? За њих још има мало наде једино у оној ''само да дипломирам, па да емигрирам''.
Стално се тешим да ће се, ваљда, нешто променити и да неће вечито бити овако! И увек буде још горе! Ја сам рођена са приличном дозом оптимизма. Само, у међувремену ми се негде загубио. Уосталом, кажу, да је оптимиста заправо само лоше обавештен песимиста.

недеља, 16. септембар 2012.

КОД ТОШЕ НА ЋОШЕ


Као и свака нормална жена, не подносим продавнице типа прчварница. Ту се на квадратури кутије шибица може наћи све, од игле до локомотиве. Али... Само по себи је иритантно већ и то, што на сваком кораку могу да се сударим са другом муштеријом или да налетим на гомилу кутија ко-зна-чега, и да све то порушим. А кад још уведем унутра моје принцезе...е, то је онда прави доживљај! Моје ''милице'' прате у стопу сваки мој корак, са ревношћу обрнуто пропорционалном степену игнорисања свих мојих захтева, које им код куће упућујем у маниру оберштурмфирера, а везано за хигијену њихове собе, судопере и сличних забавних момената топлог породичног гнезда. Боравак у таквим просторијама, тзв. дућанчићима, код мене изазива тескобу, знојење дланова и лупање срца типично за клаустрофобичаре. Ту је, обично,  запослено чељаде, које ме услужује преко тезге (и  преко, д' извинете, ''оне ствари''), понављајући као говорни аутомат: ''Још нешто, још нешто...''. Пола ствари и не купим, јер стварно не могу да је гледам како сто пута пролази један исти пут, планинари уз рафове, завлачи се у пећину испод поменуте тезге. Једноставно, немам срца да је мучим и муштрам, осећам се као неваспитано и размажено дериште. Или је то само у њеном погледу. Дисање за врат конзумената потрошачке културе, незадовољних и неуслужених, иако су, са њихове тачке гледишта, у односу на мене у значајној предности, даје додатни шарм оваквим објектима. Зато их, кад год могу, заобилазим у широком луку.

Историја каже, да је првобитна подела рада подразумевала да мушкарци иду у лов, а жене су добиле мање цењену улогу сакупљача плодова. Та подела је, у основи, на снази и данас. Мушкарци и даље јуре мамута по шумама и горама. Једино што су исти мутирали у корпорације, па се лов своди на грабљење што боље позиције (чуј, мене, како се пословно изражавам), која доноси еквивалентну накнаду на банковном рачуну. Жене, с друге стране, и даље сакупљају плодове, најчешће у супермаркетима и тржним центрима.

Свака нормална сакупљачица, наравно, ужива у благодетима супермаркета. До миле воље може да обилази полице са изложеном робом. Веома студиозно посматра жељени објекат, па га онда додаје међу остале драгоцености, уредно сложене у жичана колица. Омиљено годишње доба сакупљачица је распродаја. Тада до изражаја долази фини, истанчани рад руку, као и способност да се из игре избаце потенцијалне конкуренткиње. Свака сакупљачица има непогрешив радар, којим је у стању да у наносекунди лоцира предмет (најчешће одевни), који јој је неопходан к'о Јул Бринеру чешаљ, скенира величину, процени однос цена-квалитет, одлучи са чиме може да га комбинује и колико дуго може да га носи, и, што је најважније, да уочи особе које желе исти предмет, да га прва зграби и одјури у кабину да поменути проба.Купиће га, без обзира на то како јој стоји, јер у суровом сакупљачком свету опстају, зна се, само најбољи. После ће да кука да је орман претрпан, а она, сирота, нема шта да обуче.

Ниједан мушкарац нема разумевање за ове способности и вештине. Пошто је и сам суптилан као мамут кога бесомучно јури, он није у стању да разуме све финесе помног и систематског завиривања у сваку боговетну продавницу, исцрпљујуће вишекратно враћање у исту радњу, предомишљање, и, најзад, доношење одлуке о куповини. У мушком свету све је много једноставније. Оно што се подразумева под ''бесомучно јурити мамута'' изгледа овако. Заузме се одговарајући положај, по могућности лежећи, са добрим погледом, и онда се чека да наивно живинче, попут више пута олајаваног мамута или сабљозубог зеца, не слутећи ништа, приђе довољно близу да pater familias може да га звекне међу очи чарне. Док се то не деси, он мора своје време нечим да испуни, најчешће енормним количинама пива и сличним сокићима за велике дечаке. Дакле, да би испунили свој део нагодбе са учитељицом живота, мушкарцима је довољан минималан простор са максималним комфором, времена на претек, и ево га: ''Мешо на штолу!'' И кад их посматрам док седе у баштам кафића и одмеравају ужурбане шопингхоличарке, јасно ми је да се иста сцена одвија уназад све од плеистоцена, неких 500 000 година, тек.

За то време, сакупљачице су еволуирале у већ наречене шопингхоличарке. Женама је потребан много већи простор да обаве оно што им је учитељица задала за домаћи. Отуда та аверзија према продавницама марке ''код Тоше на ћоше'' и фасцинација и опчињеност супер-гига-мега-маркетима, тржним центрима и осталим мамипарама. Тамо се увек одлази са мантром у глави ''нећу да купим НИШТА што ми није ЗАИСТА потребно'', а излази се са устрепталим изразом лица, блаженим осмехом и две кесе потпуно непланираних, али неопходних артиакла. Касније може да дође до краткотрајног блеска гриже савести, нарочито при погледу на опустошени новчаник, али то је крајње ретко нежељено дејство, које се испољава код занемарљиво малог броја сакупљачица, а сузбија се, такође, погледом, овај пут на пун фрижидер, шпајз и остала места где се складишти плен.

Свака шопингхоличарка има своје омиљене продавнице, свој начин на који обилази и обележава територију, и, наравно, нешто што сваки пут мора да купи, без обзира што код куће има завидну количину истог на лагеру. Злу не требало! Ја, на пример, редовно оверавам полице са школским прибором. Том приликом пазарим бар једну лепу свеску и, свакако, графитне оловке. Имам их стотинак, редовно их ''прегледам'', али врло ретко користим. Ако баш затреба да нешто запишем, огребем се од деце.

Сакупљачице, поред своје основне обавезе, имају и задужење да оспособе подмладак да се бави овом деликатном делатношћу. Осим тога није лоше имати поред себе једну или више савезница, било да су рођаке или пријатељице, нарочито у сезони распродаје. Зато оне у експедиције увек крећу у групама, праћене чопором деце. Младунци се чешће воде у набавку залиха хране, док у куповину одеће и обуће клинци иду у случају да баш њима треба нешто од поменутог. Иначе, то је чисто женска ствар.




недеља, 12. август 2012.

ОЧАЈНА ДОМАЋИЦА








Догодило ми се нешто страшно! Изгубила сам даљински!
Тражила сам га на свим местима где би логично могао да буде. Нема! Преврнула сам собу наглавачке. Ништа! Том приликом пронашла сам тону ситница, које су исто тако мистериозно ишчезавале у Бермудском троуглу, који сачињавају сточић, фотеља и тросед. Временом су се накупиле мрвице од кекса, покоји кикирики, шнале за косу, три пакетића жвака, два чешља, батерије, именик, исечци из новина, маказе, десетак визит-карти и дупло више флајера и рекламних летака, још један именик и нотес, фотографије...
Све у свему, довољно да ми проради савест.
Пошто сам схватила да сам најгора очајна домаћица у згради, бацила сам се на ванредно велико спремање. И кад сам већ скинула завесе, изнела тепих и померила регал, зашто не бих о истом трошку и окречила дневну собу. Ипак ту проводимо највише времена. Моју савест ово је навело да ми и даље звоца, па сам после дневне собе прешла на сређивање и осталих делова стана. Остатак моје породице учествовао је у овој акцији невољно и уз гласно негодовање. Где баш сад да изгубиш даљински кад почиње Олимпијада, где баш сад да кречимо, кад сав остали свет иде на море...Било како било, све смо завршили и довели под конац за нешто више од месец дана. Још се стресам и пролази ме језа кад се сетим договора и преговора са мајсторима: кад може да дође, па ко'лко по квадрату, није баш она нијанса коју сам замислила...Све оно што сам заборавила од претходног кречења и што је увек главни мотив за избегавање молерско-фарбарских радова у мојој кући.
Што се даљинског тиче, нашли смо га у дечијој соби. Чамео је у кутији са поломљеним играчкама. Како је тамо доспео, још увек је мистерија. За његово ускрснуће побринуо се наш мали комшија. Много слатко дете! Дође код нас да се игра, зграби кутију, изручи играчке на сред собе, и оде кући.
Када је поново заузео своје место на сточићу у дневној соби, даљинац је преузео и своју пређашњу улогу - улогу јабуке раздора. Ја сам, наравно,  као и сваки други зависник, хтела да гледам вести. Последњи пут када сам их гледала, Влада се још увек састављала и растављала, потенцијални мандатари се фемкали, те 'оћу, те нећу, и било је ко у шпанско-турској серији: свако са сваким и сви против свих. Међутим, ту ме дочекало велико изненађење. Таман сам мислила да се расписују нови избори, кад тамо све готово. Влада формирана, Премијер нашао неки бицикл, смењује се гувернер, и експресно поставља нови, тринаеста пензија, Арман Асанте у Гучи, мис'им стварно. Сви се грле, љубе, још само да, као деца цвећа, запевају ''Кумба-ја'', и да протрчи омладинка са штафетом. Супер.
Е, кад сам могла све ово време без даљинског и вести, не треба ми ни сад. И предала сам га остатку фамилије да гледа Олимпијаду на миру.
Позваћу пријатељице на кафу, нек' ми завиде како сам лепо средила стан.

понедељак, 06. август 2012.

ДАНИЛО КИШ: САВЕТИ МЛАДОМ ПИСЦУ















  1. Гаји сумњу у владајуће идеологије и принчеве.
  2. Држи се подаље од принчева.
  3. Чувај се да свој говор не загадиш језиком идеологије.
  4. Веруј да си моћнији од генерала, али се не мери с њима.
  5. Не веруј да си слабији од генерала, али се не мери с њима.
  6. Не веруј у утопијске пројекте, осим у оне које сам ствараш.
  7. Буди једнако горд према принчевима и према гомили.
  8. Имај чисту савест у односу на привилегије које ти твој занат писца доноси.
  9. Проклетство твог избора немој бркати са класном опсесијом.
10. Не буди опседнут историјском хитњом и не веруј у метафору о возовима историје.
11. Не ускачи, дакле, у ''возове историје'', јер је то само глупава метафора.
12. Имај на уму мисао: ''КО ПОГОДИ ЦИЉ, СВЕ ПРОМАШИ''.

Као и све друге једноставне и универзалне истине, и ова ''правила'', написана руком великог Киша, применљива су за све животне приче и ситуације. А ја верујем у сваку његову реч!

четвртак, 12. јул 2012.

КРАЈ РАТА - РИМЉАНИ


Седели смо окупљени око ватри, уморни, прашњави, улепљени својом и туђом крвљу. Очи, надувене од непроспаваних ноћи, нису биле способне да се склопе, већ само да тупо гледају пред себе. Наша тела одвојила су се од наших душа, постала оклопи и празне љуштуре.
Испред нас је била мала зараван. Иза нас: Дунав. Обала је местимично била веома висока и као одсечена спуштала се право у воду.
Стотине очију вребало нас је из таме. Очи, које до нашег доласка нису виделе цивилизацију, које су знале само за мрак својих земуница и које су нас сваким даном гледале са све већом мржњом. Како је време одмицало њихова мржња је расла и све чешће су се бунили, ударајући на нас опако и жестоко. Овај пут као да су хтели да нас униште заувек. Сатерали су нас до воде.
Крепили смо наша уморна тела кратким, испрекиданим дремежом. Још један удар са ово мало преживелих људи, да се пробије обруч. Били смо смирени и имали довољно времена. Они неће напасти први. За њихову дивљу, запењену крв таква победа била би лака и без имало страсти.
Одмакао је добар део ноћи. Са Дунава су нас запљускивали таласи хладноће. Било је ведро, без Месеца. Око наших ватри настаде комешање. Причврстили смо оклопе, ставили кациге. Чим се разданило кренули смо у напад. Свом силином наших умором смрвљених тела покушали смо да раскинемо ланац. Било их је много. Уз урлик, дивљи, разјарени као звери, скоро бесни, кренули су у противнапад. Секли су нас нашим мачевима, под ударцима њихових тољага распрскавале су се наше главе, заривали су нам зубе у вратове. Нисмо знали колико их има. Били су огромна стоглава звер искежених зуба и закрвављених очију, гладна наших живота.
Почели смо да узмичемо. Вода је носила спас. Ослобађали смо се оклопа, бежали у хладну реку, над којом се још увек вукла магла. Вишедневни умор повукао је неке ка дну; други су грабили ка супротној обали, а они, опијени убијањем, касапили су наше мртве, славећи победу.
Зашто?
(21. 05. 1992.)

субота, 23. јун 2012.

ШАЛТЕРОЛОГИЈА 2

    ОСВЕТА ШАЛТЕРСКЕ СЛУЖБЕНИЦЕ


Дакле, људи, не знам шта да вам кажем. Не могу да верујем шта ми се дешава. Изгледа да сам навукла неко проклетство кад сам написала онај текст пре извесног времена. Сад ме прогањају шалтерске службенице. И свете ми се!
Овако је било. Одем ја у пошту. Мала сеоска поштица, ушушкана, нема гужве, тек по који мештанин. Троје-четворо испред мене, таман да онако господски одрадим неке уплате, па да се вратим у школу, на наставу. Она ради ли ради. Брзо иде. Прозива и преко реда:
-Еј, где си? Шта ћеш, да подигнеш новце? 'Ајде!
Добро је, нека је и тако, само да иде. Немам времена цео дан, имам само један слободан час, деца отишла на екскурзију. Најзад, угледам свој лик на шалтерском стаклу. Мислим се, брзо ће, још који минут. И тада, као у причи, оној мојој, деси се коперникански обрт. Она лепо устаде и остави нас да чекамо. А није нас било много, једна жена испред мене, десетак људи иза и још неки који су пристигли у међувремену. Узе Она да ради нешто, ни сама не могу да разјасним себи шта. Свега је ту било. И отварања сефа, и рачунања, и телефонирања, попуњавања разних формулара, образаца и шта ти ја знам. Онда уђе поштар. И њему је  спремила пошту за уручивање. Таман помислим, кад год седне за свој сто, почеће да ради, а Она опет устане, прошета, попуњава неке пропратнице, повратнице, ово, оно...а мени се коса натапирала од муке. Трајало је то, богме, добрих пола сата.
Почех да гунђам  у себи и да пребројавам и своју и Њену блиску и мање блиску фамилију. Прво ми је пало на памет:
''Мора да је прочитала онај мој текст! Ма не, немогуће. Али понаша се баш исто! Опет, ако је и читала, није могла да ме види, није ми објављена слика. Па како онда? Не може знати да сам то ја. Да није нека телепатија, зрачење, шта ли? Или сам просто баксуз! Она се мени свети! Ма не, није могуће, не верујем!''
И све тако. Чиста параноја! Почела сам да се презнојавам, срце ми пролупало, гуши ме и заптива...''Није ми све ово уопште требало. Кога је молити, није га срдити. А Оне, изгледа, имају неку натприродну способност да препознају оне што баљезгају по сајтовима којекакве неподопштине о Њима. Опет, ја Њих изузетно уважавам. Ево стално употребљавам велика слова: Она, Ње, Њој, итд. Или Оне уопште нису људска бића. То је нека унапређена, ванземаљска форма живота. Доста је да те погледа и одмах ти скенира мозак, па зна боље од тебе и шта мислиш и шта ће ти тек пасти на памет.''
У таквим мојим мислима у пошту уђе наш школски домар. Кад је преузео пошиљке, рече Њеном величанству:
-Ово је наша нова наставница, закасниће нам на час.
О, Свевишњи, хвала ти што си послао овог човека да ме спаси. Ја бих, без уплитања више силе, на овом шалтеру оставила свој живот! Не, најозбиљније. Бар је мени тада тако деловало. Од тада размишљам шта ми је чинити. Ако сам изазвала судбину и навукла на себе гнев и проклетство шалтерске класе, ово ће ми се стално дешавати. Према томе, или ћу тражити спас код неких баба врачара, црно-белих и осталих магова, или да се окумим са домаром и његовом фамилијом. Очигледно, домари имају нарочит утицај на службенице за шалтером.



недеља, 10. јун 2012.

ШАЛТЕРОЛОГИЈА

Овај текст првобитно је објављен на сатиричном сајту ''Задружни коњ''. Стицајем околности дошло је и до његовог наставка, који следи за неколико дана. Поздрав!


Шалтерологија је област примењене науке, која проучава и дефинише појам и сврху шалтера.
Човек има незгодну навику да завирује и завлачи нос у разне рупе. Због тога су сви шалтери мали, најчешће округли, мада могу да буду и четвртасти, као прозорчићи или шубери. Без обзира на облик, увек су некако у висини пупка, е да би се крајњи продукт еволуције и врхунска божија творевина довела у четвороножни положај и перспективу жабе.
Према неким изворима, шалтер је измислио немачки узгајивач стоке из XVIII века Фридрих фон Шалтер. Служио је да говеда имају где да се распитају када ће бити продата, по којој цени и коме. Од тада па до данас, сврха овог изума остала је, углавном, иста.
Изглед, као што је напред речено, варира. Од округлих отворчића, до, данас веома модерних, устакљених површина, са веома малим прорезом при дну, да може да се провуче папир А4, пресавијен по дужини. Има и оних, који уопште не личе на шалтер, већ имају облик пулта, који просечном Homo Sapiens-у дође до браде. Најмодернији вид шалтера зове се бокс. Они су најпопуларнији у банкама. Служе да се онај ко моли за кредит или слично, доведе у заблуду да није на шалтеру и да га третирају као људско биће.
Оно што шалтер чини шалтером, његова суштина и бит, његова душа (!?!?) јесте персона која седи иза стакла. Шалтерска службеница! Она је све и свја. Ако је Њој воља, Она може Сунце да претвори у Месец, толико је моћна! Гледати свет из Њене визуре било би равно искуству које су имали први људи на орбити, док се Земља смањивала на величину тениске лоптице. Изрека ''До подне мрзи себе, а од подне цео свет'' настала је због Ње. Она је мерна јединица за надрнданост, нељубазност и бахатост. При томе је ограничена к'о тераса. За Њу и читаву касту Њених колегиница сваки дан почиње устајањем на леву ногу. Нема горе и веће клетве, него кад неко каже ''да богда изгубио личну карту, возачку и пасош''.
Друга страна шалтера, без које он не би ни постао ни опстао, је ред. Ако у реду чека од сто до сто педесет људи, може се сматрати да нема гужве. Брзина којом се ред помера осцилира. Час прође петоро за десет минута, а онда сат времена неко гњави. Не може се никад поуздано рећи ко је узрок томе, Она, или кукавац који клечи испред шалтера. Како људско биће не поседује урођену стрпљивост говечета, у реду се често дешавају ексцеси, гурање и утрпавање преко везе, уз обавезне псовке и свађу.
Уз гандијевску стрпљивост ништавни, мали створ, који уопште стигне на ред може да се нада:
а) да почиње пауза
б) да ће га послати на други шалтер
в) да му је непотпуна документација
г) да дође сутра
д) да је крај радног времена
ђ) да сачека да Она телефонира
е) да Њу хитно зове директор
ж) да Она поједе свој бурек
з) да детету објасни где му је доручак
и) да Она скокне до пијаце
ј) да сачека да Она налакира нокте
к) да је искључен терминал
л) да објасни детету шта да обуче за школу
љ) да се посекла на папир
м) да је пао систем
н) да Она мора да оде по печат код шефа
њ) да објасни детету како се везују пертле
о) да Она скокне код фризерке
п) да се консултује са колегиницом
......
ш) да јој се може, и да јој пуца прслук за све.
(Између О и Ш попунити према сопственом искуству).
Све потврде, овере и уверења, без којих нема живота, осваја мали човек у зноју лица свог (и осталих који стоје у реду). И кад је први на шалтеру, и кад нигде никог нема, просечни мученик се начека по два сата.
Тема је неисцрпна. Човек, захваљујући својој атавистичкој навици да гура нос где му није место, стално упада у канџе бесних шалтеруша. Због тога, свако мало никне по један нови шалтер. А редови испред истих све су дужи.

среда, 23. мај 2012.

ДА ЛИ ЈЕ АЈНШТАЈН ПОГРЕШИО?

''Само су две ствари бесконачне: свемир и људска глупост. Мада, за свемир нисам сигуран.'' Тако је говорио Ајнштајн. Генијалном човеку није падало на памет да размишља колико људско биће може да се понизи и колико бескрајно низак може да буде праг толеранције на беду. ''Хлеба и игара'' говорили су стари Римљани. Генијалан политички манифест у само две речи, присвајан и рабљен као најсигурније средство за држање масе под контролом.
Само, имамо ли ми довољно тог хлеба? Што се игара тиче, њих, у разним варијантама, има колико ти душа иште. Отишла сам пре неки дан да уплатим лото-тикет. Успут се похвалим жени на киоску да сам прошли пут уплатила исто код ње и добила четворку! Их, целих шес'то динџи! То нас је даље одвело у коментарисање о вечном надању и потрази за срећом, и о томе, шта би, кад бих успела да ''убодем'' седмицу. Заједно смо затим, констатовале да је ипак боља шестица (кисело грожђе-сладак лимун, а нема ни једног, ни другог). Таман толико пара да средиш свој живот, а да те не боли глава.
И сад се враћамо Ајнштајну и границама. У овом случају, људске беде. Невероватно је колико смо ми наша надања, очекивања и све своје потребе свели на нешто, што се не може назвати ни минимумом. Живот у Србији вреди пар хиљада евра! Свега. Та фамозна седмица, коју сви прижељкују, уме добрано да се ''подгоји'' и да достигне милионске износе. Шестица, међутим, док се плати порез, почасти фамилија, буде то неких три-четири хиљаде! Тамо, на западној страни, неко то заради за месец, два евентуално три. А нама то решава многе животне проблеме!
Заиста ми није јасно, има ли ова рупа дно?!

четвртак, 10. мај 2012.

НЕПОДОБНА

Моја баба је скроз политички неосвешћена, неупућена, а помало и неподобна.
Још не могу да дођем себи од блама, који ми је приредила прошлог петка на бувљаку. 'Ајде што сваком приликом морам да јој будем bodyguard, у апотеци, код лекара, кад иде у социјално по нове ћороскопе или протезу, кад иде у набавку залиха од пензије до пензије, него још утриповала да јој треба нова шерпа од пет кила и лонац за млеко, нешто чарапа и веша. Кажем јој лепо: има све то код Кинеза, није гужва, на пијаци је све скупље, а и овако и онако се сви трговци са бувљака снабдевају у кинеским продавницама. Не вреди ништа! Заинтала: на бувљак и тачка.
Нисам рекла да баба једино сама иде у пошту, кад треба да подигне пензију. И то из беле зоре, извуче се из куће као нинџа, нико не може да је види или чује. Никоме још није пошло за руком да види њен чек од пензије, осим ње и поштанске службенице. И само још ово, као допуна карактера и лика моје бабе: она има 85 година. И пре три месеца ''узела'' осамдесет шесту!
У четвртак увече нашла је за сходно да ми саопшти своје намере и планове за сутра. У нашем граду петак је познат као пијачни дан и сабор свих залудних, који све остављају да би отишли на бувљак и тамо купили нешто што им уопште није потребно, углавном немају појма чему служи, али је јефтино, скоро џабе. И ја одлазим кад имам времена. Ако не могу петком, четвртком после подне исто може добро да се пазари. И, тако негде око десетке, рече она шта имаде, и пође у своју собу.
-Баба, је л' теби познато да ја сутра радим?
-Па шта, узми слободан дан.
-То се најави дан-два унапред, и не узима се због одласка на бувљак.
-Кажи да си болесна.
-И кад се сретнем са шефицом код исте тезге, шта онда?
-А теби је шефица она Данина ћерка, Славица?
-Јесте.
-Их, нема да бринеш, сад ћу ја њу да назовем.
-Имаш ти сат, у ово доба се не телефонира!
-Њена мајка је шила код мене сваког месеца по две 'аљине, а она долазила с њом и тражила крпице да се игра. Могу да зовем кад ја 'оћу!
И онда су њих две причале нашироко и надугачко, све њој баба лепо објаснила, и издејствовала за мене слободан дан.
-Шта ћеш, Славо, ова моја ти је смотана, никад се она не би усудила да те зове у ово доба. Хвала ти, и поздрави мајку. Лаку ноћ.
-Хвала и теби! Шта ти би да кажеш да сам смотана?
-Па кад јеси! Да ниси, била би ти њој шефица, а не она теби. И рекла је да сутра радиш ноћну смену.
-Изгледа, баба, да си ти Слави остала дужна неке крпице, чим ме ''частила'' ноћном!
У неко доба ноћи, кад на селу певају први петлови, а у вароши се тетурају кућама клинци из дискотека и кафића, тргао ме ледени додир нечије руке. Помислила сам да имам кошмар и да ме у сну походе незавршени случајеви са посла, али ускоро сам над собом видела бабу, упарађену за харање по бувљаку.
-'Ајде, шта се излежаваш! Пожури, све ће да се распрода!
Кафу сам ''сунула за врат'', успут зарадивши опекотине трећег степена, облачила сам се у ходу, и наврат-нанос изјурила за бабом, која је упркос годинама, каскала низ улицу. Боже, помислила сам, је л' зна она да и много млађи од ње проводе дане у домовима пензионера, а преживели из њене генерације вегетирају у геронтолошким установама. И никако нисам могла да се отресем мисли да сам сто посто, ма хиљаду посто, синоћ закључала врата моје собе.
Стигавши на предвиђену дестинацију, почеле смо мукотрпно пробијање кроз гужву. Застајкивање код сваке тезге, загледање, предомишљање, одустајање, 'ајде даље, па се врати код оне од малопре, тамо било јефтиније, ал' продало се, и тако неколико кругова. Што је грозан осећај кад пратиш некога у шопингу, па макар и на бувљаку, а теби се новчаник отањио к'о анорексична манекенка. Да немам личну карту, не бих га уопште ни носила са собом.
Вукла сам се за бабом, која се као стара пијачна муштерија, навелико цењкала за све и свашта, па се на крају окрене и не купи ништа. Таман кад сам се понадала да је набавила све што је планирала, моја старамајка ме изненадила још једном ''парадом''. Разгледала сам неке тацне и шољице, кад се на метар од мене зачу галама и дрека, свађа и удељивање најмаснијих псовки и најпогрднијих имена. Погледам око себе да зграбим бабу за руку па да бришемо, кад тамо ОНА и нека Ромкиња што продаје шерпе загрмеле и већ се хватају за косе. Баба тврди да је дала 'иљадарку, а ова се куне у децу да је било 500 динара! Том приликом бакица је из свог арсенала извукла сва могућа погрдна имена, од којих половину никад у животу нисам чула. Почех да је смирујем, али ништа није вредело.
-Немој, баба, тако да се дереш, навући ћеш нам полицију на врат! Не смеш данас никога да вређаш на расној, верској и националној основи! Не можеш да јој вичеш: ''Циганчуро''. Ухапсиће те!
-Ма шта не смем, је л' видиш да смем и још ћу, неће она мени да украде 500 динара, ако сам матора нисам излапела! Мајку јој...
-Ћути, жено! Цела се пијаца окреће око нас, сви само у нас зевају! 'Ајде кући, даћу ти ја те паре кад примим плату.
-Каква кућа, чекај само да ја њу до'ватим, има да је очерупам...
Гомила радозналаца је расла, а ја сам желела да што пре нестанем одатле, да се телепортујем право у своју лабораторију, где нико неће да ме дира! Ни Ромкиња, ни баба нису попуштале, а однекуд се створио и полицајац.
-Ето ти, шта сам ти рекла! Да си ме послушала пре пет минута, сад би биле на пола пута до куће.
Пошто је успоставио контролу, друг орган погледа у мене и упита:
-Је л' Ви пратите ову госпођу? Зашто нисте водили рачуна о њој и зашто сте се од ње удаљавали?
-Па није моја баба ни мало дете, ни криминалац!- сад је и мени дошло да се свађам. -Да нећете можда и наруквицу да јој ставите око ноге, да буде у кућном притвору?
-Госпођо, не изазивајте ме!
Е, ту сам ''пукла'' и почела да се свађам са државним службеником као највећа сокачара. Свашта сам му рекла, мало је фалило да насрнем и физички на њега. Тако смо баба и ја ''зарадиле'' бесплатан превоз до куће. Ја сам захваљивала Богу што нас не приводе на информативни разговор, а баба се распрдела са оним балавцем од полицајца, па се и за његову мајку испоставило да је шила код ње хаљине и комплете. Испред куће, док сам излазила, испод ока сам приметила стратешки распоређене комшинице.Једна је заливала веш, а друга простирала цвеће. Или обрнуто. За то време баба је, колико је грло носи, поручивала младунчету своје бивше муштерије да поздрави мајку, пошто је он одбио да уђе у кућу и попије кафу.
-Види шта си ми направила! Довози ме кући полиција! Ове дежурне алапаче сад само тиме има да испирају уста!
-Свако чудо за три дана!
-Треба те дане преживети! Одох да легнем, ноћас сам дежурна. И за то треба теби да захвалим.
-А да ти твоја бајка скува једну кафицу?
-Мене не можеш да купиш једном кафом! Нисам ти ја као оне твоје сестрице у амбуланти, којима тутнеш сто грама кафе, па оне играју око тебе.
-Па јес', ти си карактер! Не знам да има још нека докторка да је као ти, да одбије од пацијента знак пажње.
-Хиљаду пута сам ти објаснила да ја радим на патологији, а они које тамо донесу не гурају се да уђу преко реда, и не долазе са том твојом ''пажњом''.
-Само се ти прави паметна! Да си неки хирург, гинеколог, тако нешто...
-Зато сам и отишла на патологију, да бар на послу могу да имам мира! Знаш, код мене нема незадовољних и ни са једним пацијентом се нисам посвађала. Мени још ниједан пацијент није умро на столу! И 'ајде смућкај ми један нес!

четвртак, 03. мај 2012.

ШТА МИ БИ?





Управо сам подлегла молбама моје деце да им омогућим да се фејсбуче по цео дан! После вишемесечног одбијања, увијања, избегавања, одлагања, укратко, хватања кривина са моје стране, у моменту менталног fade out-a, пристала сам, и ево ме сада, са питањем као у наслову. И док ово пишем, иза мене на некој ТВ станици иде расправа о коришћењу ФБ: може ли да замени праве пријатеље, комуникацију, колико је безбедно? Узгред, сигурно није српска телевизија, јер да јесте слушала бих неког политичара како ми обећава Шведску, Швајцарску, и остала брда и долине. Равнице и да не помињем. Када већ правим дигресију, приметила сам да у послење време телевизор у мојој кући има функцију радио-апарата: слушам га, али не гледам.
Него да се вратим фејсбучењу.
Ново време + нове технологије = нови језички материјал. Језик је, као и сваки жив организам, способан да прима и трпи разне утицаје, да им се прилагођава и да се мења, па ме то не забрињава. Више ме брине површност коју ФБ доноси. Виђала сам заиста интересантне профиле, профиле људи који имају шта да кажу и покажу другима, да некога нечему науче и да сами буду ученици. Проводити време на ФБ оговарајући друге, ''качећи'' бесмислене постове и четујући о којештаријама, чисто је губљење времена. Покушавала сам да мојој најстаријој кћерки објасним и покажем све могућности Интернета. Рекла сам јој да је то највећа и увек доступна библиотека, где може да нађе све што јој је потребно за школу, да ће јој то умногоме олакшати учење. Сваки мој покушај завршавао се њеним ''Да, да, јасно ми је. А кад ћеш да ми направиш Фејсбук?''  А не уме ни да пронађе сва слова на тастатури!
Сада кад коначно има(ју) то што желе, следи нова драма: ко ће имати више пријатеља! Кад тако тражим неке драге људе, оне који су некад били ту, а сада су ужасно далеко, набасам на понеки профил где особа има пријатеља, не на стотине, него на хиљаде. Моју децу то одушеви, јер тако се данас мери колико ко вреди, а ја само прокоментаришем : ''Ова/овај мора да је преписао цео телефонски именик''.
Најзад, да не гњавим и не смарам, времена се мењају.  Треба им се прилагодити, искористити најбоље од онога што се пружа. Уосталом, еволуција је дуг и напоран процес. Понекад и болан. Куда ће нас одвести? Питаћу Дарвина.

среда, 18. април 2012.

ГЕОГРАФИЈА МОГА ГРАДА


Стари корзо је улица којом се обавезно пролазило када се иде у биоскоп. Ко закасни, може да пресече кроз парк, па поред Дома ЈНА, пре рата хотел ''Гранд'', и право избије пред ''Мораву''. Али, то онда изгледа као да се од некога кријеш. Стари корзо је, такође, улица којом се обавезно пролазило и када се из биоскопа враћало кући, у коме год делу града да живиш.
То је улица која је на једном крају имала некад чувену кафану ''Империјал''. Онда је чувена кафана, међу првима, претворена у још чувенији кафић. То је изазивало спонтано, масовно окупљање омладине, искључиво у вечерњим часовима. Хоћеш да те виде, идеш пред ''Империјал''! Моја сестра Даца описивала је то овако: ''Станеш пред 'Самоизбор', а свима причаш 'еј, ево ме у 'Империјалу!'.''
Стари корзо је једна од првих улица у Србији, која је претворена у пешачку зону, по угледу на Кнез Михајлову. Додуше она је неколико пута краћа од Кнеза, и мораш стварно споро да пешачиш, јер ако само мало пустиш корак, претрчиш је као да ти је Карл Луис брат од рођене тетке и тече.
Убрзо је постала омиљена код Пожаревчана свих узраста. Ту су деца могла слободно да јурцају, маме да прошетају, клинци  да у пролазу и кришом виде симпатију. Њен нови изглед дошао је до изражаја тек седам-осам година касније, када су посађене саднице почеле да добијају контуре правог дрвећа. Ушушкана између кружног тока и Дома ЈНА, постала је незаобилазна у свим шетњама кроз град.
Пролазили смо туда у повратку са наших састанака у књижевном ''Атељеу'' у Дому културе. Имали смо обичај да заседнемо на клупе и да се распричамо о овом или оном, о представама које бисмо радо гледали, али нико их не доводи у наш град, или да само пребројавамо голубове на фасадама преко пута. Ту је све било на дохват руке, новине и цигаре код Сеса у киоску, и да скокнеш до ''Ролекса'', купиш у повратку кокице код ''Врапца'' (ми кокамо за вас), да одеш до ''Чикоша'', или мало даље и ''Круг'', и онда опет на крај Старог корзоа, у незаобилазни ''Империјал''.
И данас можеш да уживаш у овој улици, и да се сећаш младости, питаш се шта је са овим или оним, где ли је тај и тај. Да чекаш када ће да ниђе неко познат, или да само пребројаваш дремљиве голубове. Услов је да си дан-два пре тога допутаовао из Сибира или са експедиције на један од Земљиних полова, па ти не смета хладноћа. Или да те уопште не погађају погледи ретких пролазника, који сасвим сигурно мисле да ти фали даска у глави, кад се смрзаваш ту на клупи потпуно сам. Дакле, искључиво зими!
Чим гране пролеће и дрвеће избаци прве листиће, Стари корзо се испуни столицама и столовима, које ревносно износе радници из кафића. Сваки други локал у улици претворен је у угоститељски објекат. Ако се и одважиш да седнеш на клупу, тик уз тебе седи неки гост. Конобари те гледају попреко, не схватају што к'о човек не седнеш за сто и поручиш, него морају да се саплићу о твоје екстремитете. И гости су нешто нарогушени и нимало филантропски оријентисани. Не можеш никога да видиш, а сам си уочљив као амеба.
Долазим у родни град два пута годишње. Не сећам се када сам последњи пут седела са својом децом на клупи, ту, на Старом корзоу. Прилично сам зимогрожљива да то радим зими, а лети је немогуће уживати у посматрању шетача. Зато што их једноставно нема, немају куда да прођу. Читава улица је претворена у једну велику летњу башту. Избегавам и да залазим у њу, јер се сваки пут изнервирам. Нарочито ме нервира што сам свесна да квадрат тог простора кошта ђаво и по, да то неко дебело наплаћује, и није луд да се одрекне коке која носи златна јаја, зарад нечијег уживања у малим стварима. Не знам само ко им даје то ''право''!

петак, 13. април 2012.

ОДИСЕЈА 20????

Ја се стално чудим, како то да Интернет, Фејсбук и ове блогове није измислио неки Србин. По свему, ово су идеални медији за нас. На Интернету, а нарочито на ФБ, увек сазнаш све шта је ново у свету и околини. Плус, имаш прилику да све прокоментаришеш, да о свему даш своје високоцењено мишљење, речју да будеш мирођија у свакој чорби. А Срби су, зна се светски прваци у овој и сродним дисциплинама.
Што се блогова тиче, они обједињују претходна два, и уз то задовољавају потребу сваког Србина да се распише до миле воље. Скрибоманија је опасно распрострањена код нас, просто је невероватно да смо стекли само једног нобеловца! Коме год је професор у гимназији рекао да пише дивне писмене задатке, тај се одмах лаћа пера (и тастера), и креће у авантуру стварања књижевног дела. И то не било каквог, већ одмах идемо на роман. Што значи још две особине: склоност епским формама и мегаломанија.
Елем, одавно сам ја приметила и код себе ове особине, јер крушка не пада под јабуку, и обрнуто. Ево ме, дакле, на свом сопственом блогу, коме сам дала име БЛОГИЋ, јер ми ништа паметније није пало на ум. Пре годину дана нисам умела ни компјутер честито да укључим, а види ме сад! И, таман кад сам хтела да се мало правим важна и значајна, паде ми на памет сцена из ''Одисеје 2001.'' Стенлија Кјубрика. Она са монолитом. Нећу да објашњавам, гледајте филм поново. Сцена је, уосталом, антологијска. Сам Кјубрик рекао је да би онај ко хоће да надмаши његово дело, морао да сними филм на аутентичним местима, а не у студију. Да није и он имао неког српског претка, чим је овако ''скроман''?