ВЕЛИКА БЕЛА ПТИЦА

Просто је невероватно због чега све људи могу да вам завиде! Ако вам је кућа већа, бољи ауто, ако сте се боље удали/оженили...Неће вам завидети једино на вашој памети. Не зато што умеју то да цене, него због чињенице  да мисле како су управо они најпаметнији, и да други, укључујући и вас, треба њима да завиде.

Мене је увек највише нервирало кад ми кажу: ''Благо теби, ти си јединица, баш ти завидим.'' Не разумем шта ту има да се завиди. Јесте да је свака чоколада само твоја и да добијеш све што пожелиш, додуше, у оквиру породичних могућности. Али то је, углавном, то. А друга страна медаље? Шта год да се деси, зна се ко је главни и одговорни. На пример, пустиш музику, мало се заиграш, цикне мамина омиљена ваза. Ту нема вађења: гурнуо ме, нисам ја и томе слично. Евентуално можеш да оцрниш неку од другарица, али то не пије воду на дужи рок. Пре или после, провале те. Ма, у ствари, касније увидиш да им је све одмах било јасно, само су се мало правили луди.

Даље, сва очекивања родитеља мораш да испуниш ти. Да будеш добар ђак, да завршиш факултет, да се запослиш, да не упаднеш у лоше друштво. Укратко, не смеш да их разочараш. Пошто нису направили резервну копију, немају ни на кога другог да рачунају. И онда, нема ти друге, него да даш све од себе.

Ја сам у породици имала двоструку улогу: морала сам да будем и ћерка и син. Понос свога оца, уместо да ме инспирише свеже удата лејди Ди, мене је одушевљавао Индијана Џонс! Нисам, на очај моје мајке, маштала о бајковитом венчању, већ сам сањала да откријем где је сахрањен Александар Велики! Зато сам уписала археологију. Врло перспективно! Да буде све по пе-есу, дипломирала сам пре рока, са десеткама. Тиме сам оверила визу за доживотни боравак на бироу за незапослене.

Имала сам, ипак, среће. Када је отац полазио у пензију, а радио је као возач у Општини, замолио је тадашњег председника да ме запосли. ''Било шта, само да је нека канцеларија!''

Тако сам једног јутра ушетала на своје, убеђена сам била, привремено радно место. Тамо се стиже кроз лавиринт ходника, низ степенице, па у подрум. Упознала сам се са колегиницама; одмах су ме лепо прихватиле. Нису успеле да сакрију сажаљиве погледе, чије сам значење схватила много година касније. Нас три, без лажне скромности, можемо да послужимо као три покретне енциклопедије. Поред мене, ту је колегиница која је дипломирала класичну филологију, одлично чита и преводи са санскрита, старогрчки и латински су јој као матерњи. Друга је историчар уметности, магистрирала на тему фламанско сликарство.

У нашу канцеларију мало ко залази, чак ни многи који раде у Општини не знају да објасне где се она налази. Ипак, пре неколико дана, на наша врата закуцала је странка. Виолета, моја школска другарица! Одмах сам је препознала, а и она мене. Вики је била, и остала, прелепа. Што се каже, ништа јој бог није остао дужан! Уз то била је и јако добродушна, чини ми се да није била у стању да икога мрзи. Једино није била баш неки ђак. На сва питања гимназијских професора одговарала је трептањем својих великих, тамних очију.

Где си, како си, шта радиш, бујица питања, нисмо се виделе од матурске вечери. Питам је л' завршила факултет, каже није ни покушавала да се упише. Удала се још те јесени за Владу из нашег одељења. Не могу да верујем! Влада Гмаз! Његов матори је дрмао по граду годинама. Био је директор свих могућих фабрика у изградњи, дакле док их је финансирала држава. Напаковао је и за праунучиће. Сад Вики и Влада живе у Швајцарској, она се смара свакодневним шопингом, и нервира је што нема снега у Сент Морицу, па мора да зимује на Копаонику...Брзо смо завршиле посао због којег је забасала у ову нашу канцеларију, и Вики оде. Оставила ми је бројеве телефона и адресу, рече ми да јој пошаљем захтев за пријатељство на Фејсу, и да се обавезно јавим.

Кад је отишла, окренула сам се према колегиницама:

-А звали смо је Виолета Гуска!