ноћне 'тице

ноћне 'тице

четвртак, 24. октобар 2013.

НОЋ У ДОЛИНИ КРАЉЕВА

Пошто је принео жртве Изиди и Озирису, стари фараон се повукао у своје одаје. Поново је осетио онај чудни страх што га је обузимао и тамо, док је стајао крај жртвеника. Није то било због изненадне слабости која му се све чешће јављала када би га срце подсећало да је уморно. Само за тренутак који пролази између два даха, јавила се њему до тада непозната паника. Опијен димом тамјана и миомирисних уља, сетио се свог давно умрлог оца. Чинило му се да га види, и у том магновењу отац му је изгледао старији и од њега самог и од времена које их је раздвајало.
Уморно је седео на ивици постеље. Већ дуго своје ноћи није делио ни са ким. Споља је допирала скоро подневна врева. Чуо је довикивање лађара са реке; звуци су се чудно успоравали и разлагали. Са сваким уздахом као да је са себе скидао годину по годину, а оне су се гомилале крај његових ногу.

Видео се на одру пожутелог, свелог тела и осећао је како га свештеници посипају латицама. Желео је да одложи жезло, да заувек склопи уморне очи. Дуго је њима гледао овај жути песак и она удворичка лица. Начинивши од њега божанство, људи су га окружили бескрајним зидом лажног поштовања, неискреног дивљења и страха. Док је био млад, хтео је да сруши зид, али камен је био превише тврд.
Поново га ухвати паника. Овај пут осети и оштар бол у грудима. На њега се већ био навикао, паника га је збуњивала. Мисао о смрти није му била страшна. Он је Њу чекао као смирење, уточиште. Знао је да после Ње неће бити ничег, знао је да смрћу руши онај зид.
Изађе на терасу. Из таме му приђе и ови му се око ногу његова миљеница. Узе је у наручје и осети додир меког мачјег крзна на голим рукама. Сада је јасније чуо звуке и вреву. Наслућивао је према њима људе што при светлости бакљи убрзано граде последњи зид за њега.
И сада, можда први пут за своје владавине, он се осети заиста моћним: знао је да ће бити бржи од њих.


24. 04. 1992.



среда, 25. септембар 2013.

МОЈЕ НЕКЕ ПЕСМЕ :) ♥



КИША


Претражујем подрум и таван.
У сваки прашњави ћошак завирујем.
Под кревет сам се завукла
И зачуђене пауке отуд истерујем.
Гледала сам у орманима и иза врата,
Померала намештај,
Ево, и на кров се пењем,
И нигде га нема!

''Шта тражиш? Што кућу на главу мећеш?''

''Кишобран, треба ми кишобран,
Видела сам га ту негде.''

''Кишобран!? Зашто, па лепо је време...''

''Падаће, јавили су, прогноза каже.
Вечерас ће пасти киша метеора.
Зато ми треба!''

''Ма, ти си луда!''

''Мислиш?
Или ме само тешиш?''
 24-25. 09. 2013. 




АГНЕЦ


                                                                                                                                                                                        У смирај дана
хладан ваздух
доноси дах сурове зиме
Још топла крв
тек жртвованог јагњета
отапа снег
и ветар у бесном хуку
над пољима брије
У белој пустињи
глас вапијућег
до неба се диже.
 15. 11. 1998.



ДЕЉЕЊЕ БЕЗ ОСТАТКА 

    
Р.С.
Не разумем
Логаритамске таблице
Не схватам баш најбоље
ирационалне бројеве,
синусе и косинусе
такође.
Ни геометрија Лобачевског
Није ми баш јасна.
Стигла сам тек до
Питагоре и његове теореме.
А у математици живота
Знам само да смо се
Ти и ја
Поделили без остатка,
И да нас више нема
У скупу природних бројева.
25. 09. 2013.


За Биљану М.




Једном ћеш се вратити у овај град.

Чекаће те улице, које
 Скривају равнодушност у наборима
Прашњавих тротоара,
По којима сада кораци
 Другачије одјекују.

Једном, кад се вратиш у овај град,
Где више не препознајеш себе,
Изрониће из прошлости лица,
Осмеси и понека сенка.

''Где си била?''
''Дуго те нисмо видели.''
''Ниси се променила.''

И оставиће те,
                                                                                                                Са шакама пуним крхотина,
Да им нађеш место у слагалици  живота,
Ту на улици, на плочнику, где се сада
Другачије корача и снива.

Схватићеш да си на пола пута,
Да је у теби осмоза градова,
Две равнице
Спојене у загрљају једне реке.

Једном ћеш се вратити у овај град,
Да избришеш носталгију
И започнеш нови круг.
18. 09. 2013.




ЛУТАЊА

Кад одлазиш,
Не окрећеш се и
Не питаш ништа.
Закључаш врата
И кључ бациш.
Чека те пут без сапутника,
 Без одморишта и
Без краја.
Чекају те луталице,
Скитнице,
Изгубљене у
Својој зачудности,
Уморне од трагања,
Замишљене
Над реком, под небом.
У наручју туђе
Самилости
Чекају  те неке душе
Да те одведу.
Кад одлазиш и
Не враћаш се више,
Остављаш све
Да нађеш себе.
15. 08. 2013.





РУЖА ВЕТРОВА

Пред кућом
Орах.
Он пева песму олујних ноћи.
Као грмљавина,
Фијук ветра пролама се
Кроз његове гране.
И, одједном,
Тишина!
Заустави се сваки лист.
И шуштаво лишће
Брбљиве тополе
Замире на трен.
Неме птице пролете
Тик над мојом главом,
Док плаветно бездно
Чека њихов крик.
19. 08. 3013.




Седели смо за столом.
И наше лажи
биле су са нама.
Тишина  је лежала
на удобној софи;
а млечно светло
кротило  је таму.
Пред нама су биле
оглодане речи,
смрвљено стакло
и флеке од вина.
Наше лажи
смејале су се
у сенци.
Нисмо разумели
зашто ћутимо, ни
када су речи побегле
од нас.
28.11.2011.



четвртак, 12. септембар 2013.

ШОЉА

Тек што је прошло десет сати, а врелина је већ довела до усијања плочнике и асфалт. Ходала сам тротоаром, трудећи се да пронађем бар мало хладовине испод ретког дрвећа. На раскрсници је била гужва, чинило се да су сви баш данас решили да се извезу у град својим аутомобилима. Прешла сам на другу страну улице, где су огромне тополе нудиле освежавајућу сенку. Ту, одмах иза полу-успаваних стабала, угледала сам мноштво људи, хаотично разбацане ствари, тезге. Ушла сам у ограђен простор у сасвим други свет, свет бувље пијаце. Разгледала сам гомиле одеће, набацане без реда, посматрала, углавном жене, које су у потрази за нечим, претурале по тој аморфној маси текстила, који је некада припадао другима, и сигурно имао неку своју причу, а сада се нашао изложен и огољен пред очима потпуно непознатих људи, спреман да започне нови живот. Смењивали су их стари сатови, половни алат, лустери, књиге, слике. И свуда прашина. У дебелом слоју, лепила се за све. Када падне киша, претвориће се у шљапкаво блато. Нисам тражила ништа посебно, заправо, уопште нсам ни намеравала да дођем овде.


Ненадано, поглед ми је привукла обична шоља. Стајала је, једна једина, немарно положена на мноштво минијатурних кригли од керамике, гипсаних фигурица, малих стаклених ваза. Била је плитка и широка, савршеног облика, више налик на зделицу из које се хране бебе, са малом ручком у облику слова Ј. Када сам је  обухватила шакама, осетила сам колико је лагана и крхка, и, без обзира на то што је била прекривена прашином, могла сам да видим обрисе својих прстију са спољне стране финог, млечнобелог порцелана. Изгледа да никоме, осим мени, није била нарочито занимљива. Могла сам да осетим топлину и арому зеленог чаја и смиреност зимских поподнева док га будем испијала. У њеној анонимној једноставности сакупила се есенција лепоте, без звучног назива фабрике, који би јој дао етикету ексклузивности или антиквитета. Била је моја ''украдена лепота'', раскошна у свом минималистичком дизајну, и чинила ме најсрећнијом особом тог узаврелог преподнева на бувљој пијаци. Пажљиво сам је положила у ташну. Сигурна сам да се Ромкиња од које сам је купила, дуго чудила како једна тако неугледна ситница може да привуче некога, када је на њеној тезги било толико других, китњастијих и занимљивијих предмета.

недеља, 08. септембар 2013.

КАНДИДАТ! УРА!

-Добар дан.
-Добар дан, изволите, како могу да Вам помогнем?
-Знате, већ сам неко време овде, обилазим око зграде, а никако не видим где је улаз.
-Морате ми прво рећи јесте ли Ви члан нашег Клуба?
-Нисам, формално. Али као да јесам!
-Господине, да би сте ушли у Клуб, најпре морате да поднесете захтев за чланство, онда Вам ми доделимо статус кандидата, па затим чекате да Вас позовемо на преговоре...
-Али, госпођице, ја већ имам статус кандидата!
-А тако! Само да видимо....како се зовете?
-Србослав Стојадиновић.
-Добро, само мало сачекајте. Господине, ја Вас не могу да нађем овде. Јесте ли сигурни да имате статус кандидата?
-Наравно!
-Реците ми одакле сте?
-Из Београда.
-Аха, из Београда!
-Знате где је то!
-Појма немам, али су ме упозорили да ћете, можда, доћи.
-А Ви сте овде нови, видим. Одакле сте Ви?
-Патагонија.
-Па кад сте постали чланови клуба?
-Пре два месеца.
-А кандидат?
-Месец-два пре тога. Али да видимо шта ћемо са Вама. Од када сте Ви кандидат?
-Од 1. марта 2012.
-Како, молим, толико већ! Али сада је 2851.
-Па, ето.... Генерацијама већ чекамо на коначни пријем. Само сада заиста морате да ме пустите унутра, ствари су се мало закомпликовале.
-Вероватно нисте испунили све услове... Аух! Шта је оно иза Вас?
-Временска капсула.
-Мени то више личи на конвој шлепера, него на временску капсулу. Колико их има?
-Двеста четрдесет и четири. Знате, када смо добили статус кандидата пре осам векова, мој рођак је обећао Србима брз почетак преговора. Међутим, то је почело да се отеже и одлаже у недоглед. Онда је мој далеки предак са својим сарадницима одлучио да се чланови Владе, Прдседник и још неколико кључних људи замрзну течним азотом, па да се из те хибернације пробуде када коначно постанемо чланови Клуба.
-Колико њих има, за Бога милога?!
-Па добро, морали су да замрзну и своје породице. Па онда и кућне љубимце, секретарице, шефове кабинета, пи-арове, саветнике. Наравно и швалерке!
-Али зашто сте довезли све ове камионе?
-Изгледа да је дошло до неког кратког споја, од пре пар дана течни азот је почео да цури.Не знам шта ће бити ако се одмрзну и виде да још нисмо постали чланови Клуба. Зато ме морате пустити унутра!


петак, 16. август 2013.

ИЗВАНРЕДНО СТАЊЕ

Кречење и Селидба. Појаве епских размера и катастрофалних последица. Јављају се  периодично, мање или више планирано. Заправо, то је једна иста елементарна непогода, само што је кречење селидба у месту. Стан, кућа и двориште после њих изгледају као да их је вишекратно посећивала Катрина, чувена ураганска царица. Ево већ трећи дан пред кућу ми се уселила черга, само још ватру да распалимо, однекуд ће већ да зазвецкају даире и зајеца гитара, јер у ушима ми бруји цео репертоар из ''Цигани лете у небо''.
Радости открића
Кад крену припреме за кречење, па кад зађем у ћошкове и све испретурам, мало-мало па ми се отму узвици: ''Јаааааоооо, види ово!'' или ''Јааааааоооо, откуд ово овде!'' Тиме, редовно, целу фамилију прекинем у забушавању и окупим  их на  ''лицином месту''. Нема везе што су то реторички узвици, упућени, дакле, искључиво мојој маленкости. Не могу да опишем колико ме обрадује кад пронађем леву чарапу и десну рукавицу да их коначно упарим са оним јадницама које чаме по фиокама, плус којекакве ситнице за које сам недељама и месецима мислила да су волшебно нестале, да су их однела двојица на штапу, или да сам их, махинално, заврљачила у контејнер у неком од  мојих ''а данас ћемо да правимо велико спремање'' напада.
Фенг шуи

Откако је све у овој земљи Made in PRC, почели смо масовно да се ложимо на тај фенг шуи. Укратко, да би нам у животу све било потаман, треба да уредимо простор тако да енергија слободно протиче кроз њега. Све после тога, запад, југозапад, женска страна, мушка и остале стране света и вашег стана у њему, погодна места и начини за призивање љубави, здравља и новца у свачији живот, ублажавање оних негативних утицаја које силом прилика не можемо да отклонимо, све то дође ми к'о једно велико шпанско т.ј. кинеско село. Постане ми јасно тек кад дође до одеће: све што нисте обукли две године, или је поцепано, или сте прерасли – баците. Кречење је идеално време за такве акције. Уједно то је одлична вежба за самоконтролу и прилика да научите како, ипак, можете да живите без оне мајице која има флеку од чоколадног сладоледа, боја јој је испрана до непрепознатљивости, осим те флеке, наравно, а купили сте је једном давно када сте били на мору, и у њој сте први пут изашли на судар са  оним не-знам-како-се-зваше-ал-је-био-много-сладак човеком вашег живота. Дакле, после таквог катарзичног искуства, могу само да се осећам препорођено. Или ћу целог живота да кињим себе питањем  ''Шта ми је то требало?'' А народна мудрост лепо каже: ''После кречења нема кајања''.  :P
Завршни радови

Ах, како то лепо и релаксирајуће звучи! У ствари све се своди на ринтачење у циљу отклањања мајсторског потписа, који сваки приучени, професионални или аматерски молер оставља на прозорским оквирима, стакленим површинама, рагастовима и вратима. Под ће, колико год да сте слојева новина прострли, добити туфнасто-тачкасти дезен, који се уклања уз помоћ пластичног џака (који сте сачували кад су вам оно зимус рођаци са села послали кромпир), две до три грубе крпе и кофе воде. Ништа парочистачи, ништа магичне крпе. Само груба физичка сила коју треба применити сразмерно томе колико је мајстор био аљкав.
Паковање
Сада, када се прозори блистају, када се завесе вијоре испуштајући бохорско-леноровске мирисне ноте, када се тепих, опран и осушен на врелом летњем сунцу, поново милује са вашим стопалима, када је све некако весело и вама се цвркуће, сада, све оно што сте вадили пре неколико дана, треба угурати назад у регале, ветрине, ормане, полице. И, гле чуда, намештај делује као да се скупио од прања, иако сигурно нисте укључивали центрифугу. Ију! Шта сад?! Па, ништа, сад или опет онај Кинез Фенг, или чекове, па у продавницу намештаја. Ко може да издржи толики луксуз.
Пет минута за себе
Коначно, и кречењу је дошао крај. Сада треба средити и себе, јер после свег оног рибања, рашчишћавања и суровог обрачуна са мангупима у својим редовима, ви изгледате као да вас је поплава избацила. Нокти су искрзани, изломљени, кожа на рукама сува и груба, коса улепљена.... Када и туш нису довољни. Переш се, а никако да будеш чист. Опет новчаник у руке, па у прву парфимерију на обнављање залиха лосиона, купки, крема и остале разбибриге да се жена поврати у нормалу.
Фактор мазохизма
Селидба се, најсрећнијима, у животу деси једном до два пута. Кречење је много чешћа појава, коју, заборавни какви јесмо, имамо обичај да понављамо сваке друге године, а ако имамо склоности ка мазохизму, онда је то обавезни годишњи хепенинг и ритуал. Они опрезни, срачунати и умерени, молују сваке године другу собу у кући. Прави мазохиста погоди мајстора да му ђутуре окречи целу гајбу. А врхунац мазохизма је кад то радите као сам свој мајстор!
И, на крају:
Мајстори, мајстори!


МАЈСТОРИ У КУЋИ
Мајсторе затекох
на крову старе куће
мењају сломљен цреп
мајстори на крову
мајстори унутра
мајстори, мајстори
ко вас је звао
зашто дирате мој црни кров
на којем стоји рода бела
на којем расте трава кудрава
мој кров у подножју дугог века
зашто сте ми кућу заузели
зашто сте напали
чекићима ексерима
четкама бојама
мајстори мајстори
излазите пустите ме
да сам кућу уређујем
не чују они
укуцавају моје кости
фарбају мојом крвљу
износе из мог срца
намештај стари
неподношљиви мајстори
њих тридесет седе на мени једном
доћи ће кажу чувен гост
ловиће маглу по шумарцима
са твојом ће се кућом сударити
мора да буде као из бајке
ево теби огледало
чешљај смех у њему
лице ти је подупрто
железном тугом
мајстори мајстори
шта сте учинили
то није моја кућа
то мој гост није
то више нисам ни ја


АЛЕКСАНДАР СЕКУЛИЋ