ноћне 'тице

ноћне 'тице

среда, 25. септембар 2013.

МОЈЕ НЕКЕ ПЕСМЕ :) ♥



КИША


Претражујем подрум и таван.
У сваки прашњави ћошак завирујем.
Под кревет сам се завукла
И зачуђене пауке отуд истерујем.
Гледала сам у орманима и иза врата,
Померала намештај,
Ево, и на кров се пењем,
И нигде га нема!

''Шта тражиш? Што кућу на главу мећеш?''

''Кишобран, треба ми кишобран,
Видела сам га ту негде.''

''Кишобран!? Зашто, па лепо је време...''

''Падаће, јавили су, прогноза каже.
Вечерас ће пасти киша метеора.
Зато ми треба!''

''Ма, ти си луда!''

''Мислиш?
Или ме само тешиш?''
 24-25. 09. 2013. 




АГНЕЦ


                                                                                                                                                                                        У смирај дана
хладан ваздух
доноси дах сурове зиме
Још топла крв
тек жртвованог јагњета
отапа снег
и ветар у бесном хуку
над пољима брије
У белој пустињи
глас вапијућег
до неба се диже.
 15. 11. 1998.



ДЕЉЕЊЕ БЕЗ ОСТАТКА 

    
Р.С.
Не разумем
Логаритамске таблице
Не схватам баш најбоље
ирационалне бројеве,
синусе и косинусе
такође.
Ни геометрија Лобачевског
Није ми баш јасна.
Стигла сам тек до
Питагоре и његове теореме.
А у математици живота
Знам само да смо се
Ти и ја
Поделили без остатка,
И да нас више нема
У скупу природних бројева.
25. 09. 2013.


За Биљану М.




Једном ћеш се вратити у овај град.

Чекаће те улице, које
 Скривају равнодушност у наборима
Прашњавих тротоара,
По којима сада кораци
 Другачије одјекују.

Једном, кад се вратиш у овај град,
Где више не препознајеш себе,
Изрониће из прошлости лица,
Осмеси и понека сенка.

''Где си била?''
''Дуго те нисмо видели.''
''Ниси се променила.''

И оставиће те,
                                                                                                                Са шакама пуним крхотина,
Да им нађеш место у слагалици  живота,
Ту на улици, на плочнику, где се сада
Другачије корача и снива.

Схватићеш да си на пола пута,
Да је у теби осмоза градова,
Две равнице
Спојене у загрљају једне реке.

Једном ћеш се вратити у овај град,
Да избришеш носталгију
И започнеш нови круг.
18. 09. 2013.




ЛУТАЊА

Кад одлазиш,
Не окрећеш се и
Не питаш ништа.
Закључаш врата
И кључ бациш.
Чека те пут без сапутника,
 Без одморишта и
Без краја.
Чекају те луталице,
Скитнице,
Изгубљене у
Својој зачудности,
Уморне од трагања,
Замишљене
Над реком, под небом.
У наручју туђе
Самилости
Чекају  те неке душе
Да те одведу.
Кад одлазиш и
Не враћаш се више,
Остављаш све
Да нађеш себе.
15. 08. 2013.





РУЖА ВЕТРОВА

Пред кућом
Орах.
Он пева песму олујних ноћи.
Као грмљавина,
Фијук ветра пролама се
Кроз његове гране.
И, одједном,
Тишина!
Заустави се сваки лист.
И шуштаво лишће
Брбљиве тополе
Замире на трен.
Неме птице пролете
Тик над мојом главом,
Док плаветно бездно
Чека њихов крик.
19. 08. 3013.




Седели смо за столом.
И наше лажи
биле су са нама.
Тишина  је лежала
на удобној софи;
а млечно светло
кротило  је таму.
Пред нама су биле
оглодане речи,
смрвљено стакло
и флеке од вина.
Наше лажи
смејале су се
у сенци.
Нисмо разумели
зашто ћутимо, ни
када су речи побегле
од нас.
28.11.2011.



четвртак, 12. септембар 2013.

ШОЉА

Тек што је прошло десет сати, а врелина је већ довела до усијања плочнике и асфалт. Ходала сам тротоаром, трудећи се да пронађем бар мало хладовине испод ретког дрвећа. На раскрсници је била гужва, чинило се да су сви баш данас решили да се извезу у град својим аутомобилима. Прешла сам на другу страну улице, где су огромне тополе нудиле освежавајућу сенку. Ту, одмах иза полу-успаваних стабала, угледала сам мноштво људи, хаотично разбацане ствари, тезге. Ушла сам у ограђен простор у сасвим други свет, свет бувље пијаце. Разгледала сам гомиле одеће, набацане без реда, посматрала, углавном жене, које су у потрази за нечим, претурале по тој аморфној маси текстила, који је некада припадао другима, и сигурно имао неку своју причу, а сада се нашао изложен и огољен пред очима потпуно непознатих људи, спреман да започне нови живот. Смењивали су их стари сатови, половни алат, лустери, књиге, слике. И свуда прашина. У дебелом слоју, лепила се за све. Када падне киша, претвориће се у шљапкаво блато. Нисам тражила ништа посебно, заправо, уопште нсам ни намеравала да дођем овде.


Ненадано, поглед ми је привукла обична шоља. Стајала је, једна једина, немарно положена на мноштво минијатурних кригли од керамике, гипсаних фигурица, малих стаклених ваза. Била је плитка и широка, савршеног облика, више налик на зделицу из које се хране бебе, са малом ручком у облику слова Ј. Када сам је  обухватила шакама, осетила сам колико је лагана и крхка, и, без обзира на то што је била прекривена прашином, могла сам да видим обрисе својих прстију са спољне стране финог, млечнобелог порцелана. Изгледа да никоме, осим мени, није била нарочито занимљива. Могла сам да осетим топлину и арому зеленог чаја и смиреност зимских поподнева док га будем испијала. У њеној анонимној једноставности сакупила се есенција лепоте, без звучног назива фабрике, који би јој дао етикету ексклузивности или антиквитета. Била је моја ''украдена лепота'', раскошна у свом минималистичком дизајну, и чинила ме најсрећнијом особом тог узаврелог преподнева на бувљој пијаци. Пажљиво сам је положила у ташну. Сигурна сам да се Ромкиња од које сам је купила, дуго чудила како једна тако неугледна ситница може да привуче некога, када је на њеној тезги било толико других, китњастијих и занимљивијих предмета.

недеља, 08. септембар 2013.

КАНДИДАТ! УРА!

-Добар дан.
-Добар дан, изволите, како могу да Вам помогнем?
-Знате, већ сам неко време овде, обилазим око зграде, а никако не видим где је улаз.
-Морате ми прво рећи јесте ли Ви члан нашег Клуба?
-Нисам, формално. Али као да јесам!
-Господине, да би сте ушли у Клуб, најпре морате да поднесете захтев за чланство, онда Вам ми доделимо статус кандидата, па затим чекате да Вас позовемо на преговоре...
-Али, госпођице, ја већ имам статус кандидата!
-А тако! Само да видимо....како се зовете?
-Србослав Стојадиновић.
-Добро, само мало сачекајте. Господине, ја Вас не могу да нађем овде. Јесте ли сигурни да имате статус кандидата?
-Наравно!
-Реците ми одакле сте?
-Из Београда.
-Аха, из Београда!
-Знате где је то!
-Појма немам, али су ме упозорили да ћете, можда, доћи.
-А Ви сте овде нови, видим. Одакле сте Ви?
-Патагонија.
-Па кад сте постали чланови клуба?
-Пре два месеца.
-А кандидат?
-Месец-два пре тога. Али да видимо шта ћемо са Вама. Од када сте Ви кандидат?
-Од 1. марта 2012.
-Како, молим, толико већ! Али сада је 2851.
-Па, ето.... Генерацијама већ чекамо на коначни пријем. Само сада заиста морате да ме пустите унутра, ствари су се мало закомпликовале.
-Вероватно нисте испунили све услове... Аух! Шта је оно иза Вас?
-Временска капсула.
-Мени то више личи на конвој шлепера, него на временску капсулу. Колико их има?
-Двеста четрдесет и четири. Знате, када смо добили статус кандидата пре осам векова, мој рођак је обећао Србима брз почетак преговора. Међутим, то је почело да се отеже и одлаже у недоглед. Онда је мој далеки предак са својим сарадницима одлучио да се чланови Владе, Прдседник и још неколико кључних људи замрзну течним азотом, па да се из те хибернације пробуде када коначно постанемо чланови Клуба.
-Колико њих има, за Бога милога?!
-Па добро, морали су да замрзну и своје породице. Па онда и кућне љубимце, секретарице, шефове кабинета, пи-арове, саветнике. Наравно и швалерке!
-Али зашто сте довезли све ове камионе?
-Изгледа да је дошло до неког кратког споја, од пре пар дана течни азот је почео да цури.Не знам шта ће бити ако се одмрзну и виде да још нисмо постали чланови Клуба. Зато ме морате пустити унутра!