ноћне 'тице

ноћне 'тице

петак, 16. август 2013.

ИЗВАНРЕДНО СТАЊЕ

Кречење и Селидба. Појаве епских размера и катастрофалних последица. Јављају се  периодично, мање или више планирано. Заправо, то је једна иста елементарна непогода, само што је кречење селидба у месту. Стан, кућа и двориште после њих изгледају као да их је вишекратно посећивала Катрина, чувена ураганска царица. Ево већ трећи дан пред кућу ми се уселила черга, само још ватру да распалимо, однекуд ће већ да зазвецкају даире и зајеца гитара, јер у ушима ми бруји цео репертоар из ''Цигани лете у небо''.
Радости открића
Кад крену припреме за кречење, па кад зађем у ћошкове и све испретурам, мало-мало па ми се отму узвици: ''Јаааааоооо, види ово!'' или ''Јааааааоооо, откуд ово овде!'' Тиме, редовно, целу фамилију прекинем у забушавању и окупим  их на  ''лицином месту''. Нема везе што су то реторички узвици, упућени, дакле, искључиво мојој маленкости. Не могу да опишем колико ме обрадује кад пронађем леву чарапу и десну рукавицу да их коначно упарим са оним јадницама које чаме по фиокама, плус којекакве ситнице за које сам недељама и месецима мислила да су волшебно нестале, да су их однела двојица на штапу, или да сам их, махинално, заврљачила у контејнер у неком од  мојих ''а данас ћемо да правимо велико спремање'' напада.
Фенг шуи

Откако је све у овој земљи Made in PRC, почели смо масовно да се ложимо на тај фенг шуи. Укратко, да би нам у животу све било потаман, треба да уредимо простор тако да енергија слободно протиче кроз њега. Све после тога, запад, југозапад, женска страна, мушка и остале стране света и вашег стана у њему, погодна места и начини за призивање љубави, здравља и новца у свачији живот, ублажавање оних негативних утицаја које силом прилика не можемо да отклонимо, све то дође ми к'о једно велико шпанско т.ј. кинеско село. Постане ми јасно тек кад дође до одеће: све што нисте обукли две године, или је поцепано, или сте прерасли – баците. Кречење је идеално време за такве акције. Уједно то је одлична вежба за самоконтролу и прилика да научите како, ипак, можете да живите без оне мајице која има флеку од чоколадног сладоледа, боја јој је испрана до непрепознатљивости, осим те флеке, наравно, а купили сте је једном давно када сте били на мору, и у њој сте први пут изашли на судар са  оним не-знам-како-се-зваше-ал-је-био-много-сладак човеком вашег живота. Дакле, после таквог катарзичног искуства, могу само да се осећам препорођено. Или ћу целог живота да кињим себе питањем  ''Шта ми је то требало?'' А народна мудрост лепо каже: ''После кречења нема кајања''.  :P
Завршни радови

Ах, како то лепо и релаксирајуће звучи! У ствари све се своди на ринтачење у циљу отклањања мајсторског потписа, који сваки приучени, професионални или аматерски молер оставља на прозорским оквирима, стакленим површинама, рагастовима и вратима. Под ће, колико год да сте слојева новина прострли, добити туфнасто-тачкасти дезен, који се уклања уз помоћ пластичног џака (који сте сачували кад су вам оно зимус рођаци са села послали кромпир), две до три грубе крпе и кофе воде. Ништа парочистачи, ништа магичне крпе. Само груба физичка сила коју треба применити сразмерно томе колико је мајстор био аљкав.
Паковање
Сада, када се прозори блистају, када се завесе вијоре испуштајући бохорско-леноровске мирисне ноте, када се тепих, опран и осушен на врелом летњем сунцу, поново милује са вашим стопалима, када је све некако весело и вама се цвркуће, сада, све оно што сте вадили пре неколико дана, треба угурати назад у регале, ветрине, ормане, полице. И, гле чуда, намештај делује као да се скупио од прања, иако сигурно нисте укључивали центрифугу. Ију! Шта сад?! Па, ништа, сад или опет онај Кинез Фенг, или чекове, па у продавницу намештаја. Ко може да издржи толики луксуз.
Пет минута за себе
Коначно, и кречењу је дошао крај. Сада треба средити и себе, јер после свег оног рибања, рашчишћавања и суровог обрачуна са мангупима у својим редовима, ви изгледате као да вас је поплава избацила. Нокти су искрзани, изломљени, кожа на рукама сува и груба, коса улепљена.... Када и туш нису довољни. Переш се, а никако да будеш чист. Опет новчаник у руке, па у прву парфимерију на обнављање залиха лосиона, купки, крема и остале разбибриге да се жена поврати у нормалу.
Фактор мазохизма
Селидба се, најсрећнијима, у животу деси једном до два пута. Кречење је много чешћа појава, коју, заборавни какви јесмо, имамо обичај да понављамо сваке друге године, а ако имамо склоности ка мазохизму, онда је то обавезни годишњи хепенинг и ритуал. Они опрезни, срачунати и умерени, молују сваке године другу собу у кући. Прави мазохиста погоди мајстора да му ђутуре окречи целу гајбу. А врхунац мазохизма је кад то радите као сам свој мајстор!
И, на крају:
Мајстори, мајстори!


МАЈСТОРИ У КУЋИ
Мајсторе затекох
на крову старе куће
мењају сломљен цреп
мајстори на крову
мајстори унутра
мајстори, мајстори
ко вас је звао
зашто дирате мој црни кров
на којем стоји рода бела
на којем расте трава кудрава
мој кров у подножју дугог века
зашто сте ми кућу заузели
зашто сте напали
чекићима ексерима
четкама бојама
мајстори мајстори
излазите пустите ме
да сам кућу уређујем
не чују они
укуцавају моје кости
фарбају мојом крвљу
износе из мог срца
намештај стари
неподношљиви мајстори
њих тридесет седе на мени једном
доћи ће кажу чувен гост
ловиће маглу по шумарцима
са твојом ће се кућом сударити
мора да буде као из бајке
ево теби огледало
чешљај смех у њему
лице ти је подупрто
железном тугом
мајстори мајстори
шта сте учинили
то није моја кућа
то мој гост није
то више нисам ни ја


АЛЕКСАНДАР СЕКУЛИЋ


четвртак, 01. август 2013.

БУК

 Писање се бави тобом,
 не бавиш се ти писањем.
 Charles Bukowski


Враћала сам се са посла. Сунце је пржило, а плитке барице биле су млаке, вода из њих испаравала је и испуњавала ваздух, чинећи га тешким и неподношљивим. Приметила сам зелено светло за пешаке на семафору и пожурила да пређем улицу, али у тренутку када сам спустила ногу на коловоз упалило се црвено, и ја сам устукнула назад на плочник. Чекала сам. Аутомобили су пролазили, пешаци су ме већ окружили. Поново се упалило зелено. Сви су кренули, а ја сам стајала и даље, светла су се смењивала, људи и аутомобили су ишли тамо и овамо. Нисам знала колико времена сам била ту, погледа прикованог за другу страну. Окренула сам се баш када је поново требало да пређем, и вратила се улицом којом сам и дошла. Сунце је и даље сијало, као да је одједном хтело да уништи сву хладноћу накупљену претходних дана. Ушла сам у кафе на углу и наручила еспресо. Седела сам и кроз стакло посматрала пролазнике. Забављало ме је да замишљам ко су, како проводе своје време, да покушам, на основу тих неколико секунди док промичу несвесни да их неко гледа, да одредим какав им је карактер. Није ми баш полазило за руком, мисли су ми стално бежале.

-Hi!- чула сам непознат глас и поред себе угледала средовечног мушкарца. Глава му је деловала као да је грубо исклесана, нервозним и неуједначеним покретима. Лицем су доминирале две дубоке боре око великих уста. Правилан нос, високо чело и истурена брада. Скупљене очи и циничан полуосмех.

-Добар дан.

-What are you drinking?

-Кафу.

-It looks like shit to me! Why don’t you order whiskey or wine?

-Не волим виски.

-Then you could order it for me.

Приметила сам да у руци већ држи боцу.

-Зар не пијеш пиво?

-Oh, this? I’m taking this bottle with me all the time. Since I’ve died, you know. It is always half-empty, no matter how much I drink, and, what is most annoying, this beеr can’t make me drunk at all.

-Значи тако изгледа алкохоличарски пакао: пијеш, а ниси пијан.

-Wow! You’re mean lady. Pure evil! You'll burn in hell with me! –смејао се гласно.

-У то можеш да будеш сигуран. Мој професор ми је увек говорио: ''Пут у пакао поплочан је добрим намерама.'' Ја сам их у животу толико имала, сигурно ћу горети у свих девет кругова пакла! Него, могао би да пробаш ракију.

-What are you saying, rakia? What's that?

-То је локално пиће. Прави се од воћа, најчешће од шљиве. Медецина!

-Where can we find it?

-Свуда. Можемо у најближу самопослугу, али тебе ћу одвести на посебно место. Код мог деде у село. Он пече најбољу ракију. Видећеш, рајско пиће.

Изашли смо из кафеа и пошли на аутобуску станицу. Нисмо дуго чекали, ушли смо у расклиматани аутобус са још неколико путника. Док је возило клопарало изрованим путем, углавном смо ћутали.

-Следећа станица је наша.

-But, we are in the middle of nowhere. There is nothing here, only woods, mountains and rocks.

-Човече, ово је Србија, куд год одеш, ти си ''in the middle of nowhere''. Само возачи аутобуса и мештани села знају да овде постоји стајалиште. Насеље је удаљено неколико километара уз планину, и не види се од шуме. Мало ћемо да пешачимо. Надам се да ниси уморан.

-Im death, remember?

-А, да, извини.

''Мора да сам тотално одлепила, извињавам се мртвацу, кој' ми је данас?'' Нисам могла да сакријем блесави осмех са лица, а није ми било најјасније ни шта је ког врага толико смешно. Кренула сам узводно каменитом обалом, да бисмо дошли до моста. Чинило ми се да није требало да буде далеко, ако га није однела бујица током зиме. Био је ту, али скоро потпуно оронуо, и то више због тога што је све мање оних који би га користили, него због времена. Увек сам се плашила да прелазим туда. Горштаци који су га направили нису се трудили много око моста, мислили су само на његову практичну страну, било је важно да служи сврси. Никакав рукохват или нешто слично, само четири багремова дебла, два близу десне обале и два на супротној,  преко њих две дугачке шине, које су вероватно узете када се градила пруга, а попреко су биле намештене дрвене даске различите ширине. Двоје људи би се ту могло мимоићи само тако да обоје иду постранце када се сусретну. Ако би носили неки терет, морали би да се, уз довикивање, договоре ко ће први прећи. Неколико дасака је фалило. Одувек је понегде зјапила рупа, а вода је испод дивље јурила, била дубока и хладна... У ствари, све је то преувеличавање које је потицало од мог заиста огромног страха да крочим на тај мост. Увек бих се ту укопала и скупљала храброст да кренем. Трудила сам се да не гледам доле, а не би имало ни смисла да одустанем сада, када смо већ надомак циља.

Кренули смо узбрдо када смо се најзад докопали обале. Она се разликовала  од десне, иако је исто тако била прекривена шумом, али стрмине су биле блаже, није било оштрог камења и стена као на супротној страни. Пењали смо се сеоским путем, који је прилично зарастао. До првих кућа стигли смо после пола сата пешачења. Нисмо могли да уочимо никакво кретање, село је деловало сабласно и пусто. Прошли смо поред гробља и скренули десно, да бисмо дошли до дедине куће. Двориште је било уредно и сређено, а до самих зграда требало је проћи кроз шљивик. Показивала сам млада стабла која је деда посадио пре коју годину.

-Волео је воћњак највише на свету, свако дрво је неговао као дете. Сви смо му помагали када је садио ове шљиве, а тамо мало даље има и три реда кајсија. Мораћу да видим како су родиле ове године. Шта кажеш, како ти се чини?

-It’s nice, but I prefer life in the city. –рекао је мало набусито.

Врата на кући су била отворена. Деда није био унутра. Отишли смо до казана, ни тамо га нисмо нашли. Поред се налазио подрум и ту сам угледала деду како седи за малим столом. Испред њега је стајала чашица и полић ракије. Флаша је била полупразна, а са спољне стране блистале су капљице росе. Деда је, са лактовима на столу, држао склопљене шаке испред лица и одбијао димове. Осмехнуо се када ме угледао. Орловски нос, бркови a la Клерк Гебл, високо чело са дубоким борама и увек строге очи. Сада су засијале благошћу, која се ретко виђала на његовом лицу. Понудили смо госта ракијом и ишчекујући реакцију загледала сам се у његово лице.

-You were right! It feels like heaven.

Седели смо, пијуцкали хладну ракију и гледали како се спушта сутон. Онда је проговорио, напуклим, храпавим гласом, почео је да ниже речи:

yes, they begin out in a willow, I think
the starch mountains begin out in the willow
and keep right on going without regard for
pumas and nectarines
somehow these mountains are like
an old woman with a bad memory and
a shopping basket.
we are in a basin. that is the
idea. down in the sand and the alleys,
this land punched-in, cuffed-out, divided,
held like a crucifix in a deathhand,
this land bought, resold, bought again and
sold again, the wars long over,...