ноћне 'тице

ноћне 'тице

среда, 31. јул 2013.

НЕКОЛИКО МОЈИХ ОМИЉЕНИХ ПЕСНИКА

АЛЕКСАНДР АЛЕКСАНДРОВИЧ БЛОК


                 * * *
Девушка пела в церковном хоре
О всех усталых в чужом краю,
О всех короблях, ушедших в море,
О всех, забывших радость свою.

Так пел её голос, летящий в купол,
И луч сиял на белом плече,
И кажды из мрака смотрел и слушал,
Как белое платье пело в луче.

И всем казалось, что радость будет,
Что в тихой заводи все корабли,
Что на чужбине усталые люди
Светлую жизнь себе обрели.

И голос был сладок, и луч был тонок,
И только высоко, у Царских Врат,
Причастный Тайнам, - плакал ребёнок
О том, что никто не придёт назад.
Август 1905


                     * * *

Ты отошла, и я в пустыне
К песку горячему приник.
Но слова гордого отныне
Не может вымолвить язык.

О том, что было, не жалея,
Твою я понял высоту:
Да. Ты – родная ГалилеяAugustin Tin Ujevic

Мне – невоскресшему Христу.

И пусть другой тебя ласкает,
Пусть множит дикую молву:
Сын Человеческий не знает,
Где приклонить ему главу.

30 мая 1907



Аугустин Тин Ујевић

НОТУРНО  (Колајна XXI)

Ноћас се моје чело зари,
ноћас се моје вјеђе поте;
и моје мисли сан озари,
умријет ћу ноћас од љепоте.

Душа је страсна у дубини,
она је зубља у дну ноћи;
плачимо, плачимо у тишини,
умримо, умримо у самоћи.

Михаил Юрьевич Лермонтов

Нет, не тебя так пылко я люблю,
Не для меня красоты твоей блистанье:
Люблю в тебе я прошлое страданье
И молодость погибьшую мою.

Когда порой я на тебя смотрю
В твои глаза вникая долгим взором:
Таинственным я занят разовором,
Но не с тобой я сердцем говорю.

Я говорю с подругой юных дней,
В твоих чертах ищу черты другие,
 В устах живых уста давно немые,
В глазах огонь уснувших очей.
                                                                                        (1841.) 





Јован Дучић

KRAJ
Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу;
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне
Да умре у теби, као у дан сиви
Што мре грмен ружа; мирис који дадне,
То је болна едуша која га надживи.

И кад ови дани засвагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Ко шапат пољупца и уздисај риме.









среда, 24. јул 2013.

ЖЕЛИМ....



Здрав човек има много жеља, а болестан само једну: да оздрави.

Као припадница српског народа, који све може и хоће да окрене и обрне, онда то може и овако:
Незапослен има само једну жељу: да се запосли. Запослен има плату.

Пошто ми је данас ''диван дан'', а на бироу сам стекла звање почасног, доживотног и узалудног чекаоца, када бих гасила свећице на рођенданској торти, зна се која би ми жеља била. С обзиром на стање у личној карти тај слаткиш личио би више на логорску ватру, па се зато одлаже до даљег. Најбоље решење да слатку малу изврнуту торту за људе мојих година је да се дотична обмота новогодишњим сијалицама, има довољно разнобојних лампица које ће имитирати свећице, редовно понека не ради, а ко хоће да броји, широко му поље!

Дакле, да резимирамо. Поред тога што желим мир у свету, да међу људима завлада разумевање и добра воља, да ми деца буду жива и здрава и да ме слушају (TZVRTZ), највише желим да већ једном добијем тај уговор на НЕОДРЕЂЕНО, па да накривим капу.

И узмем кредит!

А могла би да падне и седмица!

Или да, ипак, следеће године пожелим нешто реалнијe.

 ;) :D

понедељак, 15. јул 2013.

КОЈЕШТАРА 7

БИРО – Милозвучна реч, позајмљена из француског језика, која се некада користила да се њоме замени исто тако умилна и ушима пријатна латинска именица, канцеларија. Највероватније је у наш језик дошла преко руског, мада то не могу да тврдим са сигурношћу. У сваком случају,  није се укоренила, осим у називу две институције, од којих једна већ одавно не постоји на нашим просторима. Биро за изгубљене/нађене ствари и Биро за незапослене.
''Што изгубиш, не тражи! Што нађеш, не кажи!''
Из овога се јасно види каква је судбина прве од две наведене институције. Али, зато ова друга не посустаје, напротив, све је моћнија, организованија и бесмисленија. Мењала је више пута свој назив, и реч биро се одавно не повезује са њеним званичним именом. У колоквијалном, свакодневном језику, међутим, нико је другачије и не зове.
''-Где ћеш?
-Идем на биро.''
Зашто се, уопште, иде тамо?
Па, да се јавиш, кажеш лепо ''Добар дан'' и ''Довиђења'', и да ти нареде кад опет да дођеш да се (при)јавиш, уз обавезну претњу, да не касниш, јер има да те бришу из листе пријатеља, ако одоцниш само минут и по и тр'ес две секунде. А при том ти не понуде ни кафу да попијеш! Безобразлук! Евентуално, мож' да седнеш, али није обавезно. То је место где се запошљавају жене, ћерке и швалерке, и понеки татин син, а незванични назив радног места им је ''бубрег у лоју''. Сан сваке незапослене особе је да буде део те екипе, зато што је њима у опису посла да терају друге да сами траже запослење. Јер, боже мој, ''како ми да вам нађемо посао, то морате сами!'' Па за кој' андрак ме онда свака три месеца масирате да вам долазим на ноге!?


''....'АЈДЕ, И ПАМЕТ У ГЛАВУ!'' – Најкраћи приручник за сексуално васпитање. Преноси се искључиво усменим путем и кроз народно предање. Да је неко био вољан да га публикује, само би сакупљао прашину и мољце по књижарским полицама. Генерације  мајки испраћале су своје ћерке овим речима, кад се ове задевојче и почну да излазе. Мајка, поносна на лепоту своје мезимице, посматра је док се ова облачи, чешља и шминка. На крају, када је сопствено дивљење према своме чеду доведе у стање левитације, уз заљубљени осмех изговара: ''Ајде, сад, и памет у главу!'' Након тога, нема реплике, дискусије или, не дај боже, противљења. Мезимица се ту штрецне, поцрвени, а и увреди се по прилици, али не испољава осећања, јер сваког часа може да падне пресуда: нема изласка!
Оба субјекта врло добро знају какве конотације носи ова кратка реченица. И прећутно пристају да овим запечате уговор и конвенцију о границама пристојности и о томе шта се сме, а шта не. Тако је у теорији. А пракса? Кршење овог пакта уобичајена је појава, али и о томе се, по неписаним законима о породичним односима, не дискутује. Да би они и даље остали добри! Да  се увек поштовало то ''памет у главу'' многе породице остале би без наследника. ;)

СНЕГ – Једно од три агрегатна стања воде, како нас уче у школи. Лепа појава на разгледницама и неизбежна на новогодишњим честиткама. Такође служи за изазивање општег колапса у саобраћају. У овим крајевима познатији као елементарна непогода, која се увек дешава у непредвиђено време. Највише му се изненадимо у децембру, јануару и фебруару, а током осталих месеци, нарочито у јуну, јулу и августу, уопште нас не чуди што га нема.


КИША – Веома чудна атмосферска појава. Задужена за изазивање општег незадовољства, без обзира на то да ли је присутна или не. Док не падне: ''Ух, да 'оће да љуљне један пљусак, цркавам од врућине!'' А кад коначно почне да силази: ''Јао, докле ће да пада?!'' Ако је нема у оној количини колико је неко замислио да је потребна: ''Пих, није ни прашину покупила!'' Ако је има превише: ''Мука ми је од ове кишурине!'' Као нуспојава јављају се баре, локве и блато. Њих користе возачи да би приказали колико су вешти у воденом слалому, а пешаци у том случају добијају гратис туширање. Све у свему, бал на води! 

понедељак, 01. јул 2013.

ПЕДАГОШКА ПОЕМА

Стиг'о распуст!

Башкари се на сваком кораку. За неупућене, односно оне који су заборавили, то је годишње доба када деца базају унаоколо, смишљајући како да убију време. То што ће успут да потамане и родитељске живце, само је колатерална штета. Уосталом, маторци су и овако на ''бенџи'', само преко распуста треба да повећају дозу. Дечја инвентивност у осмишљавању немогућих мисија смењује се са моментима потпуне летаргије, у којима их једноставно мрзи да живе. Најгоре од свега, распуст родитељима одузима кључни аргумент у расправи са малолетницима, који увек добро дође током школске године: ''Не причај много, БОЉЕ ИДИ ДА УЧИШ!''

Касно ми је пало на памет да, као сваки родитељ, са приближавањем ове појаве, почнем пасионирано да сакупљам и проучавам флајере различитих спортских, рекреативних, културних, разонодних, уметничких, забавних, етно-фолклорних, креативних, образовних радионица, летњих кампова, логора, (ју, божемеопрости), у које бих послала младунце да се уче преживљавању у природи и социјализују са шумским и домаћим животињама, гмизавцима, комарцима, осталим инсектима и иним караконџулама. Уместо тога, бомбардована сам питањима:

''Када ћемо да поставимо базен?'', а лето као да смо га увезли из Сибира, облачно, хладно, ако не пада киша, обавезно дува кошава. Има да буду срећне ако ове године успемо да оквасимо ноге у Дунаву.

''А је л' могу да се возим на балерини и на великом рингишпилу кад буде вашар? А на броду?'' Питање на месту, само постављано месец дана унапред, пре, за време и после доручка, ручка, вечере и две ужине.

''Хоћеш да ме пустиш да идем са другарицама у град, вечерас у девет?'', моли тек свршена ученица шестог разреда.

''Можемо да купимо сладолед?''

''Је л' има нешто слатко?''

''Имаш паре да ми даш да уплатим кредит?''

''Зашто само ја морам са мамом и сестрама у град? 'Оћеш да ми се сви смеју?''

''Шта да радим? Досадно ми је.''

''Чега да се играмо?''


Ово последње ме заиста убија у појам. Ем ми није јасно како деца могу да не знају чега да се ирају, ем се ниједан предлог не усваја, јер када имате троје деце увек је 2:1, никад није 3:0. Током њиховог одрастања развила сам преговарачке способности и умеће пласирања правих аргумената у одговарајућем тренутку, да би могла да ми се диви и сама Кетрин Ештон, и ако не успем да нађем неки други посао, мораћу, или да аплицирам код поменуте госпође у својству асистента за преговоре о Косову, где бих успешно заступала обе стране, као и медијаторку лично, што би нам био додатни корак у приближавању Европској унији, или, да отворим приватну преговарачко-убеђивачку самосталну занатску радњу! Упркос томе, има тренутака кад ни све дипломате овог света не би могле да ускладе жеље и интересовања три детета која су истог пола, узраст им је приближан, али зато им је  индивидуалност однегована до максимума. Онда на снагу ступају правила апсолутистичке монархије, па кад нема договора, биће како ја кажем. И пунктум!