КОЈЕШТАРА

Инспирисана Сваштаром Драгослава Андрића, почела сам да пишем свој мали речник појединих речи и израза које свакодневно чујемо.

АЛАПАЧА - Особа која се у све разуме и све зна најбоље. Не успева, а и не труди се, да своје мишљење задржи за себе. Мора све да прокоментарише,  да буде у свакој чорби мирођија, на свакој шерпи поклопац, и томе слично. Увек је добро обавештена, даје савете и кад их нико не тражи, без пардона саспе свакоме све у лице и никад се не постиди. Такође, увек је у праву. Погрешно је мишљење да су ово особе женског пола. Напротив, само је именица женског рода, све остало односи се на оба пола. Прави процват доживљавају управо сада, захваљујући појави друштвених мрежа на Интернету.

''ЗНА СЕ КО У ОВОЈ КУЋИ НОСИ ПАНТАЛОНЕ!'' - Некада, давно, после ње је следило ритуално откопчавање каиша и демонстрирање надмоћи особе којој је судбина уделила да носи модни хит звани још и хлаче, чакшире, фармерке...Е, данас је то сасвим друга прича. Откако је мадмоазел Коко обукла панталоне и направила од њих модни императив сваке жене, да не причамо о практичности истог, ова реченица звучи заиста урнебесно! Најчешће се користи као последњи аргумент у кућним препиркама, и представља реликт патријархалног васпитања, а са реалним животом нема ама баш никакве везе. На страну то, што брачна половина којој је, по неписаном и обичајом праву, одређено да носи сукњу, најчешће вуче на леђима дотичног носача панталона. Јер, он, наравно, не зна ни где му наведени одевни предмет стоји, а камоли нешто друго!

СМОКВИН ЛИСТ - Први унисекс одевни предмет! Демократскији од саме демократије! Направљен од потпуно природних материјала, доступан и еколошки. Данас га нико не практикује, јер има мали недостатак: једна рука увек мора да га придржава, те је с тога прилично незгодан за облачење. Нарочито ако за одлазак на посао користите градски превоз!

Наставиће се...

БИЋЕ СКОРО ПРОПАСТ СВЕТА

Прича која је пред вама написна је 30. августа 1996. године.

*********

Из поузданих извора сазнали смо да ће се смак света одиграти првог петка тринаестог у овој години. Нико у нашој канцеларији није реаговао, осим једне ревносне службенице, која је одмах, држећи у једној руци сендвич из кога је цурео мајонез, другом дохватила календар, и после краћег прелиставања, мумлајући преко залогаја, саопштила да се наречени хепенинг има догодити тачно кроз три месеца и тринаест дана. Сви смо равнодушно наставили са уобичајеним послом. Рачуновођа из суседног одељења је, протуривши главу и раме кроз одшкринута врата, кратко упитао: ''Је л' истина?'', и, када је добио потврдан одговор, тихо се повукао. Тога дана за ручком свако од нас је, онако узгред, обавестио своју породицу о предстојећем смаку света. ''Ох, заиста!?'', рекла би драга супруга и наставила са сркањем супе. На томе се, углавном, све и завршило.

Недељу дана касније, рачуновођа из суседног одељења, опет у истој пози, упита: ''У колико сати?''. Нисмо знали о чему се распитује, па га остависмо без одговора, а он, пошто је још мало сачекао, слеже раменом и оде. Тек тринаестог, на три месеца од смака, она ревносна службеница сети се на шта се питање односило, и рече да бисмо морали боље да се обавестимо о чему се ту заправо ради. Сви се сложисмо, и најстарији службеник поче да телефонира поузданим изворима, али никакав прецизан податак нисмо могли да добијемо, па смо одлучили да се свако понаособ распита по граду. Тако смо и урадили.

Међутим, сутрадан у канцеларији свако је имао различиту информацију, и свако је доказивао да је његов извор најпоузданији и најтачнији. Дошло је до жучне расправе, па и до тешких речи. Најстарији службеник имао је муке да нас обузда. У расправу се, на њеном врхунцу, укључила и ревносна службеница, и усмерила бес на себе, јер су сви сматрали да је она изазвала свађу тиме, што је стално започињала разговоре на тему смака света. Она је бризнула у плач и истрчала у ходник, што је прекинуло распру, али је горчина остала, и до краја радног времена нисмо проговорили ни реч.

Петнаестог смо примили плату и вратили дугове једни другима, што је помогло да се изгладе неспоразуми, а шеснаестог су једни отишли на одмор, док су они који су остали наставили да раде у миру и слози. Ревносна службеница, увређена и бесна због неправедних оптужби, није ни са ким разговарала. Једног јутра у канцеларији је освануо велики зидни календар, на коме је црвеним маркером био заокружен петак тринаести. Изнад је било написано ''Још 84 дана'' . При погледу на календар свима би се смркло лице. Наша колегиница, која је и даље ћутањем изражавала свој протест, одлучила је да сада није време за одмор, и сваког дана је ревносно, што је уосталом била њена главна карактеристика, исписивала на табли све мањи број, да би нас подсетила на неумитни долазак смака света. Временом смо се на то навикли и нисмо више обраћали пажњу.

Они, који су први отишли на одмор, при повратку уочивши промену, нису одмах схватили о чему се ради, па их је ревносна службеница подсетила и све им потанко објаснила, одржавши при том ватрени говор, наглашавајући потребу да будемо спремни за најважнији дан у нашим животима. Сви разговори у канцеларији од тада су се свели на предвиђање начина на који ће свет овај пут бити уништен. Да ли ће то бити потоп већих размера од библијског, или катаклизмичан потрес у коме ће се отворити утроба Земље и прогутати све што на њој постоји.

Заговорници прве варијанте извукли су из атласа податке о највишим планинама и истакли их поред календара. Врхови Хималаја, Монт Еверест и К2, били су обележени као места најсигурнија за пристајање Нове Арке. Они религиознији, из пијетета према старозаветној причи, сматрали су гору Арарат и даље за најповољније место. Ову групу, храбро и одлучно предводила је ревносна службеница, жртвујући своје слободно време за општу ствар, издајући и пазећи на извршавање наређења и спречавајући сваки наговештај апатије или панике.

Друга група, која је сматрала да ће свет завршити у ватреном гротлу, није много чинила да предузме било какве мере спасавања, него се трудила да последње дане на Земљи проведе у банчењу и весељу. Они нису имали одређеног вођу, него су се спонтано окупљали и после радног времена ишли од кафане до кафане, а затим од куће до куће, наздрављали једни другима, разбијали све што стигну, и свима обећавали да ће попијено и разбијено платити у суботу, четрнаестог.

Постојала је и трећа група, занемарљиво мала и састављена од самих хипохондара, који су са сигурношћу тврдили да ће свет бити уништен уз помоћ болештина, на пример већ више пута опробаваном кугом. Они су већ успевали да примете прве знаке болести, најпре код себе, а затим и код ближњих. Само рачуновођа из суседног одељења није припадао ни једној групи. Он се повлачио у себе, очајавајући и наричући над судбином.

Када смо поново сви били на окупу, до црног петка остало је још само једанаест дана.Према афинитетима свако се придружио већ формираним групама. Почеле су и последње припреме. Ревносна службеница показала се као способан вођа, док се за многе, до тада озбиљне и примерне колеге, испоставило да су обични неспособњаковићи, пропалице и пијанци. Дани су пролазили брзо, и без обзира на сву ауторитарност ревносне службенице и способности да све држи под контролом, паника је полако, али сигурно почела да нагриза наше редове. Најстарији службеник, који се последњи вратио са одмора, покушао је да ишчачка неку информацију из поузданих извора, међутим, наилазио је само на уопштене одговоре. Два дана пред очекивани догађај, одлучили смо да се обратимо Министарству за информисање. Они нису ништа знали, али су нам препоручили да се обратимо Министарству за ванредне ситуације, да останемо мирни док не добијемо одговор и да никако не ширимо вест по граду. Пошто се Министарство за ванредне ситуације прогласило ненадлежним, одлучили смо да се обратимо директно председнику Владе. Службеник у Влади, који нас је примио, био је страшно љут, зато што смо тако важну вест толико дуго задржали за себе и одмах издао наређење да се припреми све за евакуацију високих државних функционера и њихових породица.

Ми смо се вратили у нашу канцеларију, потиштени,неми и препуштени сами себи. Ревносна службеница, која је из целе ситуације црпела огромну снагу, издала је наређење да пре истека радног времена пођемо кућама, поведемо жене и децу, узмемо најважније ствари  и да се за три сата поново нађемо овде, да бисмо на време обавили укрцавање у Нову Арку, која се налазила на врху зграде.

Дошли смо у назначено време и до 22:00 сви смо били на Арци. Седели смо мирно, нисмо много разговарали. Деца су спавала, а жене су их држале у крилима. Полако су почели да пристижу и заговорници варијанте земљотрес, подбули од пића и неспавања, али потпуно трезни. Очекивали смо да ће смак света почети у поноћ. Храбрили смо једни друге тихо, али са не баш много поуздања. Два сата након поноћи, пошто се још увек ништа није дешавало, и оно мало разговора је утихнуло и полако су сви заспали.

Ујутро, када су се сви пробудили, најхрабрији провирише напоље. Ништа. Небо је, додуше, било тмурно и пуно тешких облака. Они, који су очекивали потоп, били су на своме. Почела су ситна чаркања, али их је ревносна службеница одмах пресекла, рекавши да смо овде и сада сви једнаки и да се пређашња, погрешна уверења - праштају. Сати су пролазили споро. Око 13:00 одједном - ветар. Наговештај олује. Сви су ућутали. Дувало је све јаче. Гледали смо како се повијају крошње. Столетни платани, под налетима ветра, савијали су се као тек засађене младице. Облаци су били све гушћи, небо тешко, оловно, пуно претње. Синуше прве муње, зачуше се громови. Чекали смо у тишини. После више од сат времена из неба се исцедила прва кап кише. ''Почиње'' - помислили смо. Али са неба се откину још неколико крупних капи - и то је било све. Већ је било касно после подне, а још увек ништа. Ветар је јењавао, облаци се разиђоше, и пред нама се указао најлепши залазак Сунца у нашим животима. До краја дана остало је још нешто више од пет сати. Понеко би, ту и тамо, испрва тихо, па све гласније, рекао да од смака света нема ништа. Ућуткивали би га, исто тако испрва тихо, па све гласније.

Време је поново почело да се вуче. Око поноћи, када се већ свима  смучило чекање, рачуновођа из суседног одељења бојажљиво предложи да пођемо кућама, што сви једнодушно прихватише. Последња је кренула ревносна службеница, разочарана и потиштена. Она је у понедељак узела годишњи одмор и више се није враћала у нашу канцеларију. Поуздани извори кажу да се одселила из нашег града.

(30. 08. 1996.) 

**********

Пошто сам написала ову причу приметила сам читаву поплаву најава сигурног и неумитног краја света, од којих је први предвиђан за 13. октобар те 1996. Наиме, двадесет шест светски признатих видовњака, независно један од другог, имало је визију да ће се Земља сударити са планетом из другог планетарног система. Она ће се, без неког нарочитог разлога ''откачити'' са своје орбите и закуцати се право у ''трећи камен од Сунца''. Какве логике ту има, ја стварно не могу да појмим. Јасно је к'о бели дан да је тако нешто немогуће. И кад би било могуће да тела у свемиру из чиста мира одлутају са своје орбите, зар то не би довело до новог великог праска? Како год, наведеног дана није се десило баш ништа. Барем ништа неуобичајено. Вероватно због тога, што је 13. октобра била недеља, а не петак. 

Пошто је људско памћење у глобалном селу све краће, већ у фебруару '97. волшебно се појавио извесни кинески пергамент, стар две хиљаде година, који описује догађаје од рођења Исуса Христа, па све до 20. године трећег миленијума. И која година плус - минус. Тада ће се десити још један у низу смакова света. Значи, овај актуелни. Он се предвиђа и у олмечком рачунању времена, по коме је 21. децембра крај света, и пунктум.

Тог дана, када сам завршила са писањем, прелиставајући дневне новине, наиђем на разговор са неким деда-Милојем. Не верујем да он спада у оних двадесет шест видовњака, а није ни Тарабић, али неки здухаћ јесте. Деда-Милоје поводом смака света каже: ''Смака света неће бити. То су све измислили неки да плаше народ, а узимају 2000. годину, зато што им то дође, онако, згодна, округла бројка.'' (цитат по сећању)

                                         

ЗИМСКЕ ЧАРОЛИЈЕ

Дакле, ова лујка је решила да прави велико спремање. Дохватила прахер, паје и истреса облаке све у шеснаес'. Затрпава нас пахуљама, к'о да је дошло задње време.

Мало јој било што нас је у фебруару натерала да седимо две недеље беспослени, него решила да мало зашећери и децембар. Ја зиму никако не волЕм. А ни Снежну краљицу. Јес' да је лепа, али некако је...хладна. Шта би тек Фројд рекао о њој, могу да мислим.

Поуздано знам, да у породичном стаблу ни са једне стране немам ескимске претке, па ми никако не пријају температуре у минусу. Снег поготово не марим. Док пада, 'ајде и да га отрпим некако, али кад крене да се топи и направи бљузгавицу, па се све то увече смрзне, језа ме хвата. Или уклизани снег на тротоарима и коловозима! Грозота. Свака стаза води право на трауматологију, где ти лепо ураде гипсарске радове, па кући, опет по углачаном снегу. Можеш да имаш не знам какве неклизајуће ђонове и зимске гуме, кад наиђеш на устакљену џаду, не помаже ништа.

Све у свему, данас сам прогласила мораторијум на излазак из куће. Не излазим напоље, ни под разно. Недеља је, па и не морам, а сутра, видећемо. 'Лебац ћемо да месимо, а може и погача. Врућа.

ИДИ, ИДИ...

''Време нема никакве засеке, не чује се никаква грмљавина нити јека труба на почетку новог месеца или године, па чак ни на почетку новог века; само ми људи пуцамо и звонимо у звона.''

                                 Томас Ман Чаробни брег

Децембар. Кратки дани, дуге ноћи. Мраз и поледица. А може и 20 степени у плусу. Месец парадокса и оксиморона. Свињокољ у време поста, Свети Никола, напоредо шаран и прасенце, како ко воли и хоће. Свуда беспарица, у новчанику обитавају мољци и понека слика, лична карта обавезно. И наравно, Њено величанство Нова година! Целе године може да нема, ал' за ''најлуђу'' ноћ мора да се нађе.

Некад је само то и било важно: ''Где ћемо за новака?'' Ја сам увек била за кућне варијанте. Не волим да се чепам са непознатим особама по ресторанима. Још мање ми одговара колективно смрзавање на неком тргу, док около праште петарде и остала лака и тешка пиротехника. Дочек у домаћим и страним ски-центрима никад није била моја опција. Снег не волим ни на слици да видим, а још треба и да плаћам и да свима причам како  ми ''никад није било лепше''.

Децембар је месец кад се инвентарише претходна година. Она, као и увек, није била како треба, увек јој нешто фали. Сви једва чекају да јој виде леђа. Како и не би? Кад сабереш, одузмеш, помножиш и поделиш - где си био нигде, шта си радио ништа. Чекаш да буде боље, а чекање се отегло.

Новој години се, пословично, највише радују деца. А, да будем искрена, радује јој се и оно велико дете, које се још увек крије у мени, к'о илегалац у студентском дому. Прскалице, лампиони, шарени украси, шљокице, вештачке и природне јелке, гирланде, пакетићи, и, наравно, Деда Мраз. Не могу да се сетим када сам схватила да је тај чичица чиста обмана, знам само да није било неко велико разочарање. Наслућујем да су најстарија и средња ћерка већ дошле до те спознаје, али да мудро ћуте и чекају да се деда (онај с пензијом, не са ирвасима) ''отвори'' за пакетиће и тако, са срећом, испратимо и ову 2012. Још ако Снежна краљица дохвати прахер, па истресе који облак и све забели пахуљастом прашином, угођај ће бити потпун.

Додуше, велико је питање хоће ли 2013. уопште и бити. Озбиљну конкуренцију прави јој дугонајављивани смак света, који у ствари није то, него завршетак некаквог олмечког циклуса од бог-те-пита-колико година, најављен прво за 21. мај, па одложен (из техничких разлога, ваљда) за 21. децембар. Ја предлажем да ми тај 21. 12. прогласимо за нерадан дан, и онако је петак, па да чекамо и да видимо шта ће бити. Као оно 1999. кад се помрачило Сунце, па смо се сви, у сред лета и паклене врућине, позатварали у собе и навукли ролетне, да не будемо озрачени. После стотина и стотина тона бомби са осиромашеним уранијумом, још и та беда да нас снађе!

Оно што нам се дешавало ове године и није баш за памћење. Осим Нолета, стоте медаље на Олимпијским играма, Милице Мандић, параолимпијаца и још понечег, мало тога може да се издвоји и да остане за незаборав. Нарочито смо лоше прошли у Хагу! Сада не можемо да кажемо, чак ни да смо морални победници, у чему смо, колико јуче, били прваци света.

Имали смо ове године изборе на свим нивоима. Прошли смо боље него икад! Коначно је сјахао Курта, и уступио место Мурти. Лакнуло ми је због тога, онолико. У дојучерашњој владајућој странци, такође су били избори. И резултати су исти. Дефинитивно је затворен круг, и сада смо тамо где смо били и пре двадесет година. Ко не верује, нека погледа ко су председник, подпредседници и чланови Владе. Толико о точку историје, који се креће напред.

А, да. После оног неуспешног покушаја у децембру 2011. сада смо, и званично, кандидати за улазак у Европску унију. Али, још не знамо ни где су врата, ни са које стране се тамо улази. Чини ми се да су тако добро камуфлирана, да, и кад гледаш у њих, не можеш да их видиш.

Нећу више да олајавам ову одлазећу 2012. Каква је била, сама себи довољна је казна, не повратила се! О долазећој, 2013. радо бих нешто рекла, да је унапред поштено изоговарам, али није ми пружила још никакав материјал. И то је читава збрка, коју Нове године праве. Све оне се заводљиво смешкају међу оним лампионима, а ја, наивно, то схватим као обећање да ће бити боља од претходне, кад оно, ћорак. Ма све су оне исте! Кад долазе: трубачи, шминка, тоалета. Кад одлазе: зарозане, чупаве, у шлафроку и на прстима.