ноћне 'тице

ноћне 'тице

петак, 15. јул 2016.

Remember me when I'm gone


ЈОШ ЈЕДНА ОД СМРТИ У НИЗУ

Б.Ј.


Вечерас спаваш
у постељи од горких трава,
у загрљају заборава
у наручју непребола.
Опраштају ти очи
у којима нећеш видети плаветнило
тајанствених дубина,
опраштају ти руке
које нећеш додирнути
лаким трзајем
немирних прстију,
опраштају ти усне
које нећеш дотаћи
невештим дрхтајем
свога немира.

Вечерас спаваш,
спокојан и ослобођен патње,
страха и бола,
склупчан у крилу,
спреман да се поново родиш
као искра, као пламен,
као радост која раздире,
као јаук над понором.

Вечерас спаваш,
сам, у непознатој кући,
и године дугог чекања су пред тобом.
Чекаћеш позната лица
да изроне из сећања,
да донесу своје осмехе и туге,
да ти казују успомене,
да остану са тобом.

Вечерас сањаш
живот без прошлости,
сасвим обичне снове
непроживљених година,
а над тобом бдију
последње бдење.
Нема те, а ту си.
И као да отишао ниси,
сваки од пролазника немих,
ти би могао бити.

Пратиш ме по киши,
и уздах тешки
откидаш из мене,
као да си чекао и тражио
баш моју душу
да ти утеху пружи,
баш моје сузе
да те оплакују,
баш моје рукe
да те милују.

Спавај.

Вечерас те ја успављујем
у постељи од горких трава,
покривам те меким плаштом
од тананих нити сновиђења.

Сањај.
Успаванку ти певам тиху.

И спокојан буди.
Јер чувам те и доћи ћу ти.
Кад преболим живот.
Кад се туге опросте од мене.






среда, 27. април 2016.

РЕЦИКЛАЖА

Браћо, да ви причам шта је било сас моју Касандру ономад. Нестало нам ‘леба, па ти моја Касандра пође у набавку. Она увек иде да набавља у делукс кантејнери, на Дедиње. Тамо увек има најбоља понуда, госпоје пазу шта једу, нећу оне два дана исто јело да износу на астал. Једино што не једу бели ‘лебац, него неки итергрални, црни, ‘бем ли га каки је! Ал’, навикли смо. Повела Касандра у набавку и четири наши деца, и таман кад стигоше код кантејнер, виду они нешто с’ мрда. Они се престраву, а  неки господин с’ окрене, сав изуједан од стршљени по уста, па и’ пита шта тражу овди у ово доба. Касандра каже њему то је наш рејон, ми ту сваки дан набављамо шта ни треба, и све је по протокол и договор. А онај господин, каже њојзи, што не оде тамо код кванташку пијацу, тамо има велики маркети и више роба.
-А господин, тамо нема ништа, само труло воће и куртони, тамо ради мој брат Тарзан, он тргује сас ти куртони.
-Срам Вас било, како се то изражавате, још пред децом!
-Па, шта се ја изражавам, кад је тако, све кутије се праву од ти…
-Добро,  схватам, Ваш брат сакупља секундарне сировине, картон, папир, старо гвожђе…
-А господин, какви су ти то џаци, шта имаш у њи’?
-Ма ништа, неки папири.
-А ‘оћеш ми и’ даш, да однесем на мог брата Тарзана, има много деца, треба сваки дан да једу.
-Не могу то дати Вама, то је за једног мог пријатеља.
И ондак на њега зазвони нокија, и он се јави, па каже оному што га зове, проваљени смо, мора селим ови џаци на другу локацију, а онај му каже (добар му мобилан, Касандра све чула), па што си бре толк’о лењ, мрзело те да одеш даље негди, него џаци избацујеш пред твоју кућу у твој рођени кантејнер. Није ни полиција глупа, одма’ ће знају куј оставио џаци, него да  идеш у Јајинци или у Борчу-Овчу, па ћу ја тамо да и’ пронађем и да покажем на телевизију.
-А шта ћу да радим са сведоцима?
-Ма ништа, дај им неки пропагандни материјал, и питај их обавезно за кога ће да гласају.
И он послуша тога што је с њега причао на нокију, па пита моју Касандру за кога ће гласа, а она каже:
-Не знам, несам школувала, и не знам за кога да гласам. А је с’ ти на влас’?
-Нисам још, зато Вас и питам, за кога ћете гласати, ево можете за мене, нема везе што нисте школовани, само ви заокружите, ево овде…
…и поче из они џаци да вади неки папири.
-Аааааа, па не може то тако, господин, кад будеш на влас’, ондак ћу гласам за теб’!
Док су причали, паркира се ту нека црна лимузина и из њу изиђе неки  човек, а моја га Касандра одма познала, каже она на њега:
-Па ди си господин управник, добар дан, откуд ти овди?
А он се прави да је не познаје, а Касандра каже, ма како се не сећаш, кад смо заједно почели каријеру у грацко гробље у Крагујевац, само ти си одма бијо управник, а ја сам почела од метлу.
-Да, сад се сећам, Касандра, је л’ тако беше?
-Па, јес’, госн управник. Само сад живим овди у Београд, тамо у провинцију нема од чег’ да с’ живи, па и ти си ето отиш’о оданде. На које гробље сад радиш, је л’ мож’ опет да ме запослиш?
-Ма не радим ја више, сад студирам. Него, ово све твоја деца?
-Јес’, само три најмлађи несам повела, остали са мојега Салка, он и’ чува, док ја набављам.
-Па шта овде има да се набавља, овде су само виле и куће, нема ни пијаце ни продавнице.
-У кантејнери тражим ако нешто има бачено и тако.
Ондак дође још једна лимузина са црна стакла, и неки човек изнути пит’о је л’ готово и шта чекају с џаци, треба телевизија да дође да снима канференцију. Кажу ови, Боки, проваљени смо и покажу на моју Касандру.
-Ма ‘ајде пожурите, дајте тој жени пропагандни материјал и удаљите је одавде, она и овако не зна о чему се ради. И, ево, сад се јавио Дача, каже да је њима најзгодније да се џакови носе у Панчево, пожурите!
И дадоше на моју Касандру неки папири, ставише њу и децу у лимузину, а они седоше у другу. И довезоше је кући, овди у Картонситију. Тај дан остали смо без ‘леба!





петак, 01. јануар 2016.

ВЕЗА


Мој живот је феноменалан! Ја сам, коначно, срећна и задовољна собом. И све ми је лепо, и сви су добри, све има смисла. Најзад сам срела човека свог живота.
До тога дана чинило ми се да се налазим у предворју пакла. Код куће милион и једна обавеза. Муж и деца, свекар и свекрва. Сви нешто зановетају, придикују, соле памет, а кад треба нешто конкретно урадити, имају паметнија посла. Дође ту, бога ми, и до жешћих вербалних окршаја. Деца су мала, и у њиховој природи је да зависе од мајке и њене пажње, да захтевају и добијају сву њену посвећеност. И то ми никад није падало тешко.
Проблеми настају када деца одрасту, а њихове мајке то никако да схвате, нити њима дозвољавају да прихвате ту чињеницу. Зато су свекрве и снаје увек у великом непријатељству, нарочито ако живе под истим кровом. Док се њих две исцрпљују у међусобном гложењу и трвењу, син/муж гледа да на обе стране извуче што више користи за себе. Свекар је посебна прича. Декларативно је неутралан као Швајцарска. Реално он је као маргарин: у све се меша.
Дакле код куће хаос, а на послу хорор. Увек крећем у последњем тренутку, и стижем пола минута пошто ми радно време почне. Радим у једном гига-мега-хипер-супер маркету као касирка. Гужве су невиђене, сви пазаре навелико, нарочито пред празнике. Одакле им паре појма немам, кад сви кукају “нема“. Ако којим случајем није гужва, онда следи паковање робе у рафове. Пауза за доручак ограничена је на петнаест минута. За кафу паузе нема: “Ако ти се пије кафа, иди кући па пиј до миле воље“. Физиолошке потребе у радно време су, такође, непожељне: “Ко нема петљу, не треба да ради овај посао“. Плата мало већа од социјалне помоћи. Ма само нек’ иде стаж.
Не знам колико је таквих дана било у мом животу, али онај од пре три месеца памтићу дуго. На редовну дозу стреса, још ми се накачио и шеф. Позвао ме у канцеларију пред крај вечерње смене, да ми саопшти како већ дуго прати моја закашњења, и да поведем рачуна јер другог упозорења неће бити. Мада, ако останем после радног времена, можемо се договорити. Како да не! Знам ја како се он договара! Без речи сам изашла и залупила врата. Мислила сам да одем право у гардеробу, већ је ионако било пет до девет, кад ме колегиница позвала да дођем на касу. “Само ми  још овај фали“ рекох себи у браду. Исцедила сам из себе последње капи љубазности, трудећи се да задржим кисели осмех. “Ниси морао да покупујеш пола маркета. Натрпао си у колица хране к’о да ћеш пола Африке да избавиш од глади“ мислила сам за то време.
–Госпођо, Ви сте веома нервозни. Рекао бих да сте пред нервним сломом.– рече ми док сам му давала да потпише рачун.
–Господине, ако ми буде потребна дијагноза, отићи ћу код лекара.
–Свакако. Дођите што пре. Ја сутра дежурам у Дому здравља–и стави ми у руку визитку.
Гледала сам за њим у неверици. Зар је могуће да сам толико близу ивице и да се то види голим оком. Оно јесте да је он доктор, али ипак…
И отишла сам, стварно, одмах сутрадан. Испоставило се да је то био судбоносан сусрет. Од тада ми се све окренуло за сто осамдесет степени. Преписао ми је три кутије “Бенсендина“, алал мајци која га је родила. Сада ми је све супер. Нико ме не нервира, све ми је равно. Сви кажу да сам много приступачнија и љубазна. Редовно одлазим по терапију једном месечно, испричам се са мојим доцом, али никоме не говорим у чему је тајна мог преображаја. Такав човек не среће се сваки дан, а овакву везу треба чувати и неговати само за себе.