ноћне 'тице

ноћне 'тице

субота, 23. фебруар 2013.

КАЖИ МИ, ДА ТИ КАЖЕМ


Обожавам српски језик! Он је, као и народ који га упражњава, тако срдачан и гостољубив, да свакога ко наиђе путем обавезно угости, почасти и прими као најрођенијег. Тако су се у наш језик уселиле небројене стране речи. Зато их данас има толико да више не знамо које су изворно српске, а које позајмљене и којим то, уопште, језиком ми говоримо. На пример, тек пре неки дан чула сам да маказе, најобичније, свакодневне, у свим величинама и са најразличитијим наменама, воде порекло из арапског језика. Да не говоримо о многобројним грчким, латинским, и, наравно, турским позајмљеницама, које одавно више немају статус госта и путника намерника, већ егзистирају у српском језику као да су одувек ту. Кад мало размислим, ако нас те речи прате од рођења, зашто их онда не бисмо, коначно, прихватили као наше, а не као туђице.
Некада давно, сва словенска племена говорила су истим језиком. Онда се свако окренуо на своју страну, па су и језици почели да добијају своје специфичности, у зависности од прилика и окружења у којима се њима говорило. Српски језик био је изложен многобројним утицајима. Као што се камен, бачен на сред пута, котрља лево и десно, таква је и судбина нашег језика. Освајачи су пристизали, остајали дуже или краће, а затим одлазили, мање-више поражени, а за њима су остајали обичаји, навике и - речи!  Прошла су времена грубе силе и крвавих ратних похода. Данас се поробљава и осваја економским и медијским офанзивама. А медији су нам донели много нових речи, које свакодневном употребом прете да постану српске. Ево, на пример када сам дипломирала, почела сам у потрази за послом да пишем молбе и да се јављам на конкурсе. Сада је то већ нешто сасвим друго. Данас се аплицира за позицију, ради се у офису, где морате да имате одговарајући аутфит. Tzvrtz! А тек кад изађем на интернет! Не могу да се снађем са силним аплоудовањем, даунлоудовањем, бановањем, копипејстовањем, троловањем, лајковањем, хејтовањем и сачувај-ме-боже-и-саклони, сличним изразима, не знам да л' ме неко псује ил' ми се само причињава. Али то је сасвим у духу и нарави нашег народа! Ми смо одувек волели да се правимо Енглези! Осим Феме, која се правила Францускиња. Ми толико обожавамо да пригрлимо јадне, несрећне, усамљене стране речи, и да их онда негујемо као да су нам из ока изашле. И трпамо их где им је место, а нарочито где није. То је оно кад имате осећај за филинг!
Понекад толико добро ''знамо'' страни језик, па се и не трудимо да упознамо свој. Онда имамо овакве ситуације. Кад у неком филму чујете реченицу ''You’re so pathetic!'', преводилац вам без устручавања то преведе као ''Тако си патетичан!'', иако то значи ''Тако си јадан!'' Или, у једном италијанском филму, у сцени где главни јунак изнајмљује собу, станодавац га пита какав је кревет, он одговара: ''Morbido'', а преводилац ће на то: ''Морбидан је'', иако је право значење онога што глумац изговара ''мекан је''. Дакле, придеви патетичан и морбидан, имају једно значење у српском језику, а сасвим друго у енглеском (италијанском), а оба смо ''усвојили'' из латинског. Онај ко хоће да се бави превођењем, не би смео себи да дозволи да олако узима свој матерњи језик, да не би тако често долазило до губљења у преводу.
Пошто сви ми помало патимо од синдрома ком ил фо, немамо времена да се позабавимо језиком којим говоримо од рођења, узимамо га здраво за готово, и зато га тако лако унакарадимо да не личи ни на шта. Наставници се жале да деца не умеју да се изражавају ни усмено, а камоли писмено. Знање граматике и правописа може да се подведе под горе речену категорију сачувај-и-саклони. Свако мало загубимо по неки падеж, а гласовне промене примењујемо како нам дуне. Није само на наставницима српског језика да децу уче култури говора. То треба да буде дужност и обавеза свих, од оних који предају физичко, техничко, математику, физику, историју, географију, а нарочито наставника страних језика. Потпуно је бесмислено учити децу енглеском, шпанском, немачком, или било ком другом страном језику, а не упоређивати и правити паралелу са српским језиком. Уосталом, бити образован и јесте способност повезивања знања из различитих области и њихово довођење у везу. Мислим да би то данас могли да назовемо синергија. Милозвучна грчка реч! На Филолошком факултету су једино студенти славистике и германистике слушали четири семестра Српски језик, док на осталим одсецима то није био случај. То беше во времја оно, кад ја бејах студенАт. Колико сам могла да се обавестим на званичној страници факултета, овај предмет сада полажу само слависти. Бојим се да управо ту почиње небрига према српском језику. 

Нема коментара:

Постави коментар