Ово је мој први текст који сам објавила, захваљујући екипи на сајту ''Задружни коњ'', 5. августа 2011.
Здравље је највеће
богатство. Зато нас толико и кошта!
Ако почне да вас жига,
пробада и слично, па решите да одете до најближе амбуланте, добро се
припремите. Кад прођете висинске и психофизичке припреме, поздравите се са
фамилијом и комшијама, па пут под ноге, правац у дом здравља. Мобилни обавезно
напуните, требаће вам. Одличан је за убијање досаде, а и да позовете хитну
помоћ, ако вам позли.
Кад стигнете где сте
наумили, предстоји вам савладавање неколико препрека. Прва, најважнија и
најтежа, шалтер. Ако у ДЗ не познајете чак ни чистачицу, стајаћете извесно
време са књижицом (и ев. резултатима), као обелиск. Најбоље да стојите што
ближе вратима, да би вас пре уочили. Кад сестра прође поред вас, или отвори оно
прозорче на шалтеру, па дрекне: ''Шта ви чекате ту? '' брзином муње јој
потурите књижицу под нос, и ништа не објашњавајте. То ће вам у њеним очима бити
веееелики плус. Затим лепо пређите у чекаоницу, пошто ту више немате шта да
радите.
Ако живите у граду,
дочекаће вас пријатно климатизована просторија. Понављам здравље кошта!
Међутим, ако живите у неком слепом цреву од селендре, мораћете да се
презнојавате, као у сауни. Кад уђете у ординацију, џаба вам сво купање и
пиркање, има много лепо да се ''осећате''. Да не причамо о томе да су чекаонице
у сеоским амбулантама пребукиране, јер доктор ординира 1-2 пута недељно (ил' то
беше месечно). Таман да се прикупе јаја, млеко, сир, понеко пиленце, све домаће
и здраво, да се преживљава у вароши од првог до првог.
Чекаонице у граду, осим
што су лети пријатно прохладне, разликују се од сеоских и по томе што се у њима
пацијенти деле на две групе. Једни су они што знају тетку од стрине, чија
комшиница испија кафу са главном сестром. Остали, рекли смо већ, који не
познају ни чистачицу, морају да чекају. У селу свако сваког познаје, па тих
нијанси нема. Без обзира на географско одредиште, и у селу и у граду, увек је
гужва к'о да је пијачни дан. Као и свуда где се чека, место је идеално за
размену трачева, али, наравно, доминирају здравствене теме. Такође, ту ћете
утврдити да су сви ови што чекају здравији од вас. Све сам хипохондар, да се
згрозиш, на шта се све бацају паре од осигурања. Док играте игрицу, одвојите
уво и слушајте шта се прича. Наслушаћете се глупости и архиглупости, ко се све
излечио чудотворном водом, и о оним магнетима што лече од реуме и свега
осталог, а највише од живота. . . . Обавезни инвентар сваке чекаонице је особа,
углавном женског рода, у презрелим годинама, која се разуме у С-В-Е, али баш у
све!
Док сте у чекаоници
морате бити двоструко опрезни. Прво, у општем жамору може да се деси да не
чујете кад вас прозову. Друго, стално однекуд извиру ликови који могу бити
узрок да се ваше чекање одужи у недоглед. То су они
само-да-нешто-питам-доктора, или брзо-ћу-ја-само-да-доктор-види-резултате. Они
познају теткину стрину и иду преко реда. И остану унутра, па две-три светлосне
године. Да! Успут, ако се упустите у разговор, (лепо вам кажем, батерија на
мобилном мора да буде пуна!) добићете пар дијагноза од присутних, свезнајућих
персона, пензионерске провенијенције. Не знам шта оне траже овде, кад све знају
боље од доктора, што се не лече сами?
Напокон, када уђете у
ординацију, све време овог света је ваше. Има да причате, к'о Алекса Жунић,
срески шпијун, све од почетка, од 6 сати кад сте устали, па како вас је
превијао стомак и шта сте синоћ вечерали. . . . У то време доктор ће завршити
са попуњавањем картона претходног пацијента. То им је омиљена фора, прозову
вас, а још завршавају папирологију оног пре вас, као, јој, што смо затрпани
послом. Кад, коначно, обрати пажњу на вас, после летимичног прегледа, рећи ће
вам да се не бринете, није ништа озбиљно. Упркос томе, преписаће вам гомилу
лекова. Један, евентуално два, платиће социјално. Осталих 15 мораћете да
купите. Као да и она два нисте већ платили кроз обавезно здравствено осигурање.
Сад поново на шалтер.
Овера рецепата траје к'о зидање Скадра на Бојани. А сетра – љубазна. Не, не
наседајте! То се она радује што ће вам ускоро видети леђа. Успут свратите у
апотеку. Уморни сте, мрзи вас да обигравате све остале, пошто у овој нема свих
лекова. Зато узимате шта има, па кући.
Кад вам се, уз кафицу,
разбистре мисли, почну да навиру питања. Шта сте, уопште тражили у амбуланти,
кад вам није ништа. И што сте допустили да се она дилеја од доктора учи на
вама. И ту долазимо до кључне премисе за нашу реформу здравства. Шта ће, бре,
нама доктори, медицински факултети, и сви они клинички центри, кад се у Србији
све своди на само две дијагнозе и две терапије. Ако вас пробада, жига, боли зуб
или глава, дијагноза је јасна: ''у'ватила те промаја, сине''. Све остало је
''од секирације''. Што је најважније, не треба вам доктор Хаус, кад те две
дијагнозе може да вам постави свака српска баба. Што старија баба, поузданија
информација! Терапија, адекватна, традиционална: ракија и бели лук! Може
појединачно, може заједно – нема интеракције, а (не)жељена дејства... па, брзо прођу.
'Ајд', у здравље!
Нема коментара:
Постави коментар