ноћне 'тице

ноћне 'тице

среда, 19. август 2015.

СРБИ, НАРОД НАЈСТАРИЈИ

Догађа се у време преткамбрија, пре око 3.200 милиона година, у освит човечанства.
Зимско вече. Пећина је уређена скромно, али функционално. Зидови су застрти ћилимима са имитацијом пиротске шаре, јефтиније кинеске израде. На средини је огњиште са кога се вије дим. Нешто се крчка у великом земљаном лонцу. Поред ватре седи деда, у рукама држи тољагу, наслоњен брадом на њу, дрема. У ћошку седи Стана Обрадова, снајка, плете чарапе и једним оком, с времена на време, снима ситуацију у пећини. У другом углу су још две јетрве, једна преде, а друга крпи мушке гаће. Обе повремено баце поглед на Стану Обрадову, па фркну себи у браду и наставе са послом. У најудаљенијем делу играју се деца разних узраста. Отуд допире стални жамор, који постепено прераста у неописиву дреку, кикотање и смех. Када галама достигне крајњи степен неподношљивости, из супротног краја пећине зачује се резак и нервозан глас:
-Тишина! Мамицу вам безобразну, шта се само дерете! Са'ће Милојица да се врне с орања, све ћу да вас кажем код њега.
То се, уморна и бесна, улепљена тестом и прашњава од брашна, дере и галами Милојицина жена Миленија. Она је већ недељу дана редуша, кува и спрема за глоту вечито гладних укућана, пере судове, склања за њима. Због тога је нервозна и пун јој је q-рац свега, једва чека да кутлачу преда следећој јетрви, па нек се она бакће, а Миленија ће да се окрене и оде у шталу, боље јој је са кравама него са овима овде.
У пећину улази Обрад, најмлађи од четворице браће. Испод ока мотри лонац и прилази Стани. Почињу да причају тихо, више мимиком и гестовима, него речима.
-Шта си решио, 'оће да га питаш?
-Море, пусти ме, жено, шта да га питам, шта си навалила на мене к'о смрт на бабу.
-Знаш ти добро, немој да ми се правиш луд. Ја више не могу овако!
-Није још време.
-''Није време, није време'' -кревељећи се, имитира га Стана. -Теби никад није време. Нећу, бре, век да проведем овде са овим оштроконђама. 'Оћу своју пећину, па да радим шта ми је воља и кад ми је воља! Следеће недеље сам ја на реду да кувам, а ове твоје никад да на'раниш. Само ли завршим ручак, ето ти њих, питају шта има за вечеру.
-Па, добро, имаћемо своју пећину једног дана, полако, не можемо док је деда жив.
-Ха, па он ће сто година да живи! С' ти нормалан, бре!? Е, Обраде, Обраде, земља ти се обрадовала дабогда! Па, шта ће ми све кад оматорим. 'Оћу сад! Има да га питаш да ти препише онај комад земље поред пута, и то још вечерас ил' никад!
-Док дишем, не пишем! - гласно рече деда, не отварајући очи.
Стана и Обрад занемеше. Деца престадоше да лармају, а јетрве из другог ћошка славодобитно и углас прозборише једно ''Их!'', па смејући се кришом, наставише да раде. Само је Миленија и даље гунђала и петљала нешто око судова.
На вратима се појави Милојица, смркнут и уморан, уђе и седе за сто. Без речи за њим уђоше и два средња брата, па седоше до њега. Миленија додаде ракију и чаше, и брзином ветра постави вечеру. Милојица испи три чашице на бело, не пропустивши да најпре понуди деду.
-Обраде, де навали ту стену на улаз од пећине, уби ме цуг. И 'ајде седај и ти с нама да једеш. Миленија, је л' деда вечерао?
Добивши потврдан одговор, хтеде да почне са јелом, али се утом зачу дозивање из дворишта.
-Е, до мојега, кој' ли је па сад магарац?!
Пред вратима је био Радојица, комшија и рођак, вечито спреман за свађу и чувени истеривач правде и исправљач криве Дрине. Милојица га позва да уђе, али овај одби.
-Је л', ти, Милојице, што ти преора моју њиву? -без увода и разраде пређе на ствар.
-Ја? Будибогснама, нисам ни пролазио поред твоје њиве.
-Јок, ниси. Три бразде си уш'о у моју страну.
-Пре свега, да ти кажем, ја нисам орао твоју, него моју њиву. А ни те три бразде нису твоје, него је још твој пранђед уш'о у нашу страну, док је мој ђед разгонио Турке на буљуке. И немој да ме задржаваш, почео сам да вечерам.
-Неће баш тако да будне! Ја имам папире и тапије, то је моје!
-Опрем! Немаш ти, бре, појма, а камоли папире и тапије. Ајд' изведи геометра, ако смеш!
-Кој' ће ми геометар, немам ја паре за бацање.
-Па не смеш, ето! Прођи ме се, мали Радојице.
-Е, да знаш да ћу да те тужим!
-Тужи ме! Само спреми добре паре за адвоката, то је скуп хоби. Ако немаш, ево ја ћу да ти позајмим.
Увређени рођак оде, а Милојица крете у пећину, кад иза себе зачу глас свог најстаријег сина:
-Тата, тата, је с' чуо?
-Шта то?
-Ево, читао сам у новинама, а и сви причају, мораћемо да се селимо.
-Ма није, ваљда, опет? Пу, мајку му где год се зауставимо, свуда иста прича.
Уђоше заједно у пећину, Милојица седе поново за сто, а син остаде крај врата. Осетивши озбиљност ситуације сви погледаше у правцу доносиоца вести. Милојица климну главом, па син настави:
-Мораћемо на пут. Ево, кажу, појавиле су се и овде на Земљи те, оне амебе, бактерије, шта ли су.
Милојица га прекиде:
-Онда да вечерамо, па да се спремамо на пут. Треба наћи ново место за живот.
-Е, нећу! -тресну Миленија шерпу о под. -Нећу, вала, не мрдам одавде. Смучило ми се више то сељакање, са Сатурна на Јупитер, па на Венеру, Уран и Плутон. Само још на Марсу нисмо били! Нећу и шлус! Све сам судове излупала и упропастила потуцајући се од планете до планете. Да не причам што увек понешто заборавим. А у свемирском броду тесно! Уосталом, ви идите, ја нећу.
-Добро де, Миленија, не драми. Не мораш, ако нећеш. Остани, ако ти је овде лепше. Само шта ћеш да радиш сама?
-Да уживам, јебем вам матер блесаву! И да се одморим од свих вас! Ето, то ћу да радим!
-Да знаш, снаја, да си у праву. Нећу ни ја да идем, - рече деда и одломи парче хлеба.
-Е, јес' вала, само сте вас двоје паметни. А како ћете после да им објасните пирамиде и оне стенчуге што су деца поређала у круг, ономад кад су се играла?
-Баш ме заболе! Измислићу нешто, неке Египћане, Атлантиде, Ацтеке и Маје, па нека ломе главе око тога. Уосталом, док они стигну од амебе до човека, могу и два-три потопа да пустим, шта ме кошта.
Један по један и остали одбише да путују из овог или оног разлога, те тако и Милојица мораде да се приклони већини.
-Сад ћу опет морати да идем на суд с оним Радојицом. Али, најпре да вечерам, цркох од глади. Аупичкуматерину, Миленија, овај пасуљ се о'ладио!



Нема коментара:

Постави коментар