А.П.

Колико страха ти треба

да умреш потпуно сам?

Када те напуштају сви,

чак и ови зидови,

који беху твоји бедеми,

а сада се претварају

у ништавило и прах,

кога дозиваш и којем

богу се молиш?

Однекуд допире глас

злослутне птице.

А ти си сам!

И вриштиш.

И дишеш.

Плачеш.

Дрхтиш.

И не чује те нико,

све је глуво око тебе,

само тај глас самотне,

омражене птице

води те кроз ноћ.

Људи у журби...

плаво светло...

неме слике белих ходника...

пиштави звук...

линија...

равна.

И плач твоје мајке.

Сада је прошло.

Све.

И страх је иза тебе.