ноћне 'тице

ноћне 'тице

недеља, 9. фебруар 2014.

О МРШАВОСТИ И ДЕБЕЛОСТИ




Сви који ме познају, знају да није баш згодно да им ја станем на жуљ. Не зато што они имају незгодну нарав, него зато што ја поседујем импозантну масу, ја сам, тако рећи, масовна појава. Да не кажем масИвна.

И стално покушавам да напишем блог о томе, па никако. Све до пре неки дан, док нисам прочитала састав на исту тему г-ђице Миње Јованчић.


Све што је она написала, могу да потпишем, скоро у словце. Једино да:
''Што си тако мршава?'',
заменим са:
''Што си тако дебела?''
Да, заиста, зашто сам тако дебела?
Зато што волим да једем!
И крај!
Све остало су еуфемизми и изговори.
''Не једем ја много, ал' шта ћу све се лепи за мене!'' Ма, како да не! То што једеш из досаде не значи да се те калорије не рачунају. Само ти звекни џамбо кесу чипса између ручка и вечере, и немој да мрднеш од телевизора/компјутера, и ништа неће да ти се види! Ноћне сеансе осветљене аветињским светлом које издајнички избија из фрижидера, да и не помињем. Ни то што ми се усијао баш онај тастер на даљинском на коме ми је програмиран 24Kitchen.
''Имам спор метаболизам''. Па наравно да је спор, не постизава да те прати, кад поједеш толику количину хране и желудац мора да ти ради у три смене!
''Немам времена за рекреацију''. Имам, а и да стварно немам, могло би да се нађе. Истина је: не волим да вежбам. Тако рећи, лења сам.
Суштина, ипак, није ни у изговорима, ни у томе да се правдам себи и другима. Суштина је да нико нема право да ме ''прозива'' због тога што волим да ручкам, него да гледа своја посла. Кад си дебео, хтео или не, то је прво што о теби кажу, када те описују. Кад те упознају, све је другачије. Један ученик из моје прве генерацје, после завршене матуре рекао ми је да су, када сам први пут ушла у њихову учионицу, помислили како сам ја једна веома фрустрирана особа која ће своје комплексе ''лечити'' на њима. Срећом, они су били врло зрели већ у тим својим младим данима, па су убрзо схватили да су дебело погрешили. Био је то крај њиховог школовања, али тих неколико месеци, колико сам била њихов професор, било је довољно да останемо пријатељи за читав живот. И данас ми се јављају, али нећу да препричавам наше разговоре, већ сам се довољно нахвалила.
Све у свему, испада да смо Миња Јованчић и ја прошле кроз иста искуства само са супротне стране.




5 коментара: