ноћне 'тице

ноћне 'тице

четвртак, 12. септембар 2013.

ШОЉА

Тек што је прошло десет сати, а врелина је већ довела до усијања плочнике и асфалт. Ходала сам тротоаром, трудећи се да пронађем бар мало хладовине испод ретког дрвећа. На раскрсници је била гужва, чинило се да су сви баш данас решили да се извезу у град својим аутомобилима. Прешла сам на другу страну улице, где су огромне тополе нудиле освежавајућу сенку. Ту, одмах иза полу-успаваних стабала, угледала сам мноштво људи, хаотично разбацане ствари, тезге. Ушла сам у ограђен простор у сасвим други свет, свет бувље пијаце. Разгледала сам гомиле одеће, набацане без реда, посматрала, углавном жене, које су у потрази за нечим, претурале по тој аморфној маси текстила, који је некада припадао другима, и сигурно имао неку своју причу, а сада се нашао изложен и огољен пред очима потпуно непознатих људи, спреман да започне нови живот. Смењивали су их стари сатови, половни алат, лустери, књиге, слике. И свуда прашина. У дебелом слоју, лепила се за све. Када падне киша, претвориће се у шљапкаво блато. Нисам тражила ништа посебно, заправо, уопште нсам ни намеравала да дођем овде.


Ненадано, поглед ми је привукла обична шоља. Стајала је, једна једина, немарно положена на мноштво минијатурних кригли од керамике, гипсаних фигурица, малих стаклених ваза. Била је плитка и широка, савршеног облика, више налик на зделицу из које се хране бебе, са малом ручком у облику слова Ј. Када сам је  обухватила шакама, осетила сам колико је лагана и крхка, и, без обзира на то што је била прекривена прашином, могла сам да видим обрисе својих прстију са спољне стране финог, млечнобелог порцелана. Изгледа да никоме, осим мени, није била нарочито занимљива. Могла сам да осетим топлину и арому зеленог чаја и смиреност зимских поподнева док га будем испијала. У њеној анонимној једноставности сакупила се есенција лепоте, без звучног назива фабрике, који би јој дао етикету ексклузивности или антиквитета. Била је моја ''украдена лепота'', раскошна у свом минималистичком дизајну, и чинила ме најсрећнијом особом тог узаврелог преподнева на бувљој пијаци. Пажљиво сам је положила у ташну. Сигурна сам да се Ромкиња од које сам је купила, дуго чудила како једна тако неугледна ситница може да привуче некога, када је на њеној тезги било толико других, китњастијих и занимљивијих предмета.

3 коментара: