ГЕОГРАФИЈА МОГА ГРАДА

Стари корзо је улица којом се обавезно пролазило када се иде у биоскоп. Ко закасни, може да пресече кроз парк, па поред Дома ЈНА, пре рата хотел ''Гранд'', и право избије пред ''Мораву''. Али, то онда изгледа као да се од некога кријеш. Стари корзо је, такође, улица којом се обавезно пролазило и када се из биоскопа враћало кући, у коме год делу града да живиш.
То је улица која је на једном крају имала некад чувену кафану ''Империјал''. Онда је чувена кафана, међу првима, претворена у још чувенији кафић. То је изазивало спонтано, масовно окупљање омладине, искључиво у вечерњим часовима. Хоћеш да те виде, идеш пред ''Империјал''! Моја сестра Даца описивала је то овако: ''Станеш пред 'Самоизбор', а свима причаш 'еј, ево ме у 'Империјалу!'.''
Стари корзо је једна од првих улица у Србији, која је претворена у пешачку зону, по угледу на Кнез Михајлову. Додуше она је неколико пута краћа од Кнеза, и мораш стварно споро да пешачиш, јер ако само мало пустиш корак, претрчиш је као да ти је Карл Луис брат од рођене тетке и тече.
Убрзо је постала омиљена код Пожаревчана свих узраста. Ту су деца могла слободно да јурцају, маме да прошетају, клинци  да у пролазу и кришом виде симпатију. Њен нови изглед дошао је до изражаја тек седам-осам година касније, када су посађене саднице почеле да добијају контуре правог дрвећа. Ушушкана између кружног тока и Дома ЈНА, постала је незаобилазна у свим шетњама кроз град.
Пролазили смо туда у повратку са наших састанака у књижевном ''Атељеу'' у Дому културе. Имали смо обичај да заседнемо на клупе и да се распричамо о овом или оном, о представама које бисмо радо гледали, али нико их не доводи у наш град, или да само пребројавамо голубове на фасадама преко пута. Ту је све било на дохват руке, новине и цигаре код Сеса у киоску, и да скокнеш до ''Ролекса'', купиш у повратку кокице код ''Врапца'' (ми кокамо за вас), да одеш до ''Чикоша'', или мало даље и ''Круг'', и онда опет на крај Старог корзоа, у незаобилазни ''Империјал''.
И данас можеш да уживаш у овој улици, и да се сећаш младости, питаш се шта је са овим или оним, где ли је тај и тај. Да чекаш када ће да ниђе неко познат, или да само пребројаваш дремљиве голубове. Услов је да си дан-два пре тога допутаовао из Сибира или са експедиције на један од Земљиних полова, па ти не смета хладноћа. Или да те уопште не погађају погледи ретких пролазника, који сасвим сигурно мисле да ти фали даска у глави, кад се смрзаваш ту на клупи потпуно сам. Дакле, искључиво зими!
Чим гране пролеће и дрвеће избаци прве листиће, Стари корзо се испуни столицама и столовима, које ревносно износе радници из кафића. Сваки други локал у улици претворен је у угоститељски објекат. Ако се и одважиш да седнеш на клупу, тик уз тебе седи неки гост. Конобари те гледају попреко, не схватају што к'о човек не седнеш за сто и поручиш, него морају да се саплићу о твоје екстремитете. И гости су нешто нарогушени и нимало филантропски оријентисани. Не можеш никога да видиш, а сам си уочљив као амеба.
Долазим у родни град два пута годишње. Не сећам се када сам последњи пут седела са својом децом на клупи, ту, на Старом корзоу. Прилично сам зимогрожљива да то радим зими, а лети је немогуће уживати у посматрању шетача. Зато што их једноставно нема, немају куда да прођу. Читава улица је претворена у једну велику летњу башту. Избегавам и да залазим у њу, јер се сваки пут изнервирам. Нарочито ме нервира што сам свесна да квадрат тог простора кошта ђаво и по, да то неко дебело наплаћује, и није луд да се одрекне коке која носи златна јаја, зарад нечијег уживања у малим стварима. Не знам само ко им даје то ''право''!