ИДИ, ИДИ...

''Време нема никакве засеке, не чује се никаква грмљавина нити јека труба на почетку новог месеца или године, па чак ни на почетку новог века; само ми људи пуцамо и звонимо у звона.''

                                 Томас Ман Чаробни брег

Децембар. Кратки дани, дуге ноћи. Мраз и поледица. А може и 20 степени у плусу. Месец парадокса и оксиморона. Свињокољ у време поста, Свети Никола, напоредо шаран и прасенце, како ко воли и хоће. Свуда беспарица, у новчанику обитавају мољци и понека слика, лична карта обавезно. И наравно, Њено величанство Нова година! Целе године може да нема, ал' за ''најлуђу'' ноћ мора да се нађе.

Некад је само то и било важно: ''Где ћемо за новака?'' Ја сам увек била за кућне варијанте. Не волим да се чепам са непознатим особама по ресторанима. Још мање ми одговара колективно смрзавање на неком тргу, док около праште петарде и остала лака и тешка пиротехника. Дочек у домаћим и страним ски-центрима никад није била моја опција. Снег не волим ни на слици да видим, а још треба и да плаћам и да свима причам како  ми ''никад није било лепше''.

Децембар је месец кад се инвентарише претходна година. Она, као и увек, није била како треба, увек јој нешто фали. Сви једва чекају да јој виде леђа. Како и не би? Кад сабереш, одузмеш, помножиш и поделиш - где си био нигде, шта си радио ништа. Чекаш да буде боље, а чекање се отегло.

Новој години се, пословично, највише радују деца. А, да будем искрена, радује јој се и оно велико дете, које се још увек крије у мени, к'о илегалац у студентском дому. Прскалице, лампиони, шарени украси, шљокице, вештачке и природне јелке, гирланде, пакетићи, и, наравно, Деда Мраз. Не могу да се сетим када сам схватила да је тај чичица чиста обмана, знам само да није било неко велико разочарање. Наслућујем да су најстарија и средња ћерка већ дошле до те спознаје, али да мудро ћуте и чекају да се деда (онај с пензијом, не са ирвасима) ''отвори'' за пакетиће и тако, са срећом, испратимо и ову 2012. Још ако Снежна краљица дохвати прахер, па истресе који облак и све забели пахуљастом прашином, угођај ће бити потпун.

Додуше, велико је питање хоће ли 2013. уопште и бити. Озбиљну конкуренцију прави јој дугонајављивани смак света, који у ствари није то, него завршетак некаквог олмечког циклуса од бог-те-пита-колико година, најављен прво за 21. мај, па одложен (из техничких разлога, ваљда) за 21. децембар. Ја предлажем да ми тај 21. 12. прогласимо за нерадан дан, и онако је петак, па да чекамо и да видимо шта ће бити. Као оно 1999. кад се помрачило Сунце, па смо се сви, у сред лета и паклене врућине, позатварали у собе и навукли ролетне, да не будемо озрачени. После стотина и стотина тона бомби са осиромашеним уранијумом, још и та беда да нас снађе!

Оно што нам се дешавало ове године и није баш за памћење. Осим Нолета, стоте медаље на Олимпијским играма, Милице Мандић, параолимпијаца и још понечег, мало тога може да се издвоји и да остане за незаборав. Нарочито смо лоше прошли у Хагу! Сада не можемо да кажемо, чак ни да смо морални победници, у чему смо, колико јуче, били прваци света.

Имали смо ове године изборе на свим нивоима. Прошли смо боље него икад! Коначно је сјахао Курта, и уступио место Мурти. Лакнуло ми је због тога, онолико. У дојучерашњој владајућој странци, такође су били избори. И резултати су исти. Дефинитивно је затворен круг, и сада смо тамо где смо били и пре двадесет година. Ко не верује, нека погледа ко су председник, подпредседници и чланови Владе. Толико о точку историје, који се креће напред.

А, да. После оног неуспешног покушаја у децембру 2011. сада смо, и званично, кандидати за улазак у Европску унију. Али, још не знамо ни где су врата, ни са које стране се тамо улази. Чини ми се да су тако добро камуфлирана, да, и кад гледаш у њих, не можеш да их видиш.

Нећу више да олајавам ову одлазећу 2012. Каква је била, сама себи довољна је казна, не повратила се! О долазећој, 2013. радо бих нешто рекла, да је унапред поштено изоговарам, али није ми пружила још никакав материјал. И то је читава збрка, коју Нове године праве. Све оне се заводљиво смешкају међу оним лампионима, а ја, наивно, то схватим као обећање да ће бити боља од претходне, кад оно, ћорак. Ма све су оне исте! Кад долазе: трубачи, шминка, тоалета. Кад одлазе: зарозане, чупаве, у шлафроку и на прстима.

Промена....

.....је увек добро дошла. Зато сам мало освежила изглед блога. Надам се да вам се свиђа!

SOMETHING HAPPEN ON THE WAY TO HEAVEN

У Србији је време стало.

Још тамо негде око Видовдана 1389.

У свим нашим оправдањима за ово или оно што нам баш не иде од руке, увек се, пре или касније, помене та чувена морална победа, после које више ништа није било исто.

Ми смо, иначе, најпознатији по моралним победама. То је дисциплина у којој суверено владамо, ту смо прваци света. И свемира, такође!

''Наша репрезентација изгубила је од селекције Ускршњих острва, са катастрофалних 4:0, али су изабраници селектора (уписати било које име) извојевали моралну победу.''

Сви још памте херојску победу над екипом ''Милосрдног анђела'', када смо НАТО снаге, морално, потукли и сатерали их у мишју рупу.

Толико смо опасни, да побеђујемо чак и у ратовима у којима уопште и не учествујемо. Како? Морално, како другачије?!

                                                            ******

Ми смо се заглавили у овим балканским гудурама, па ни напред, ни назад. Заправо, о овој другој варијанти и не размишљамо, само нам је она прва у памети. Заједно са осталим словенским племенима тумарали смо, беспослени и залудни, са оне стране Урала, док нисмо, пуким случајем, набасали на оно што данас зовемо ''врата народа''. Када смо једном наврли у Јевропу, више се нисмо ни обазирали за собом. Е, али у освајању Запада, претекла су нас нека друга, иста, али мало другачија племена, па су они стигли чак у Млетачку и подно Алпа. А ми нисмо! И стално се тешимо како смо ми бољи од њих, али нас учитељица (живота) мрзи, па не можемо да се размахнемо и покажемо свој максимум.

Обашка, што су на исту страну хтели и сви други, којима је Блиски и мање блиски Исток био тесан. Онда су нас они поробљавали, жарили и палили, газили и преко наших леђа стизали и под зидине царствујушче Вијене,  а ми све једнако у калу и блатишту до гуше. И сад нам је неко крив! Ко, не зна се тачно. Сви окривљују неког Мурата, чију смо силу ми, дакако морално, поразили. 1389. И од тад - ништа!

А грешка је у нама самима, као и увек. Нама није довољно што живимо на тлу где су настале и цветале две велике цивилизације и баштинимо њихове тековине. Не, нама је то мало! Ми бисмо на Запад. И то одмах и сад, ништа преговори, ништа процедуре. Џаба су римски императори стремили Истоку, ми хоћемо West Side Storry, енд ништа друго. Џаба се на почетку Библије, јасно и гласно, каже, како је рајски врт Бог створио на Истоку, код нас је West Or Bust!

Оно што нама највише недостаје јесте реална слика о себи.

Ми себе умемо толико да обезвредимо, омаловажимо и уназадимо, да ту нико ништа не мора да додаје, ни да одузима. Сваку нашу добру особину претварамо у ману. Намећемо сами себи слику инфериорности у односу на друге, и још, онако мазохистички, уживамо у томе. Из те крајности, муњевито прелазимо у другу врсту, исто тако незрелог понашања, па ни јачих, ни бољих, ни лепших, а већ паметнијих од нас...ма, нигде на свету нема.

А, шта се, заправо, догодило на путу за рај...показаће време. Можда. Ако не изгуби стрпљење!

ИНТЕРНЕТ БОН-ТОН

Пре неки дан имала сам кикс на Интернету. Мало ме срамота, испала сам стварно ''неписмена''. То ми је дало повод да се бацим на промишљање ове теме. Наиме, када се региструјете на неки сајт, обично прихватите, али не прочитате, правилник о коришћењу и понашању на истом. Зашто? Па, мрзи вас да читате, кад је то свуда исто. (Тако нас исто мрзи да прочитамо уговор у банци када га потписујемо, па се после чупамо за косу.)

Једна од, касније се испостави, битних ставки је она о коришћењу великих слова и знакова инерпункције. Ако користите велика слова то се сматра викањем, врло је непристојно, администратор ће вас опоменути, а ако и даље будете неваљали искључиће вас са сајта! Упс!

Није то измишљено овде код нас у Србији, већ преписано. Ко ће да измишља нова правила, када их и овако нико не чита! Добро, не ваља викати, дерњати се и урлати, није пристојно. Ако се на сајту у сваком погледу понашате уљудно, и сви око вас, и то је добро.

Али! На неким, не свим, Интернет-страницама, које такође од вас захтевају да не вичете, можете, међутим, да користите народске изразе за полне органе и радње које се њима врше до миле воље. Све док их пишете малим словима, нико вас неће опомињати, исправљати поруке, ''избацивати'', т.ј. блокирати вас.

Да се не лажемо, сви ми псујемо. Неко онако, уз сваку реч и прилику, неко у афекту, неко пази пред киме ће да ''одвали'', али псујемо к'о кочијаши. И имамо највећи фонд тих израза. Колико често је онај глагол у вербалној употреби, требало би да нас буде више од Кинеза! Сви псују, значи и ја псујем. Нећу сад да будем овде нека пуританка и да се правим фина, када се не разликујем од већине. И нећу да моралишем. Али, ипак ми сметају сви ти изрази када их прочитам, било у новинама, на понеком сајту, у књижевним делима. Ружни су ми, па то ти је! А најружнији су ми кад су написани. Кад их прочитам. осећам се као да ми је неко лупио шамар! И не могу да прихватим тзв. ''уметничку слободу и оправданост'' њихове употребе. Можда ја гајим сувише пијетета према писаној речи, и сматрам да папир не мора све да трпи. Улица је улица, колоквијални језик је за употребу у незваничним разговорима, али књига је књига (сајт, новине, блог)! Мени смета!

Исто тако, нико никда није спречио појаву порнографских сајтова, нити се њихова доступност може ограничити. И мала деца су данас у стању да ''провале'' сваку лозинку, и да се улогују на неки наизглед сасвим безазлен сајт, који ће им дати линк за ''практичну и очигледну наставу'' о пчели и цвету. Већина слегне раменима, то се њих не (до)тиче, јер имају добру децу, која то не гледају. Ах, мозак је чудо! Блокира све са чиме не желимо да се суочимо, боље него било који администратор.

Не желим да трошим време и речи на ексцесе типа ''кућа-пос'о - пос'о-кућа'', јер бих морала да негирам основне постулате француске буржоаске револуције. Вероватно бих изазвала интелектуално згражавање и негодовање многих којима је то угаони камен модерне Европе и света. Али кад сам то већ поменула, не мислим да нам је парола ''слобода, братство, једнакост'' донела много добра. Напротив.

Да резимирамо:

Псовање може, викање (у виду великих слова): но, но!

Порнографија, може, викање: но, но!

''Кућа-пос'о - пос'о-кућа'', може, викање: но, но!

Није баш ''бечка школа'', али мора се поштовати интернетски бон-тон. С друге стране, кад већ имамо прилику да се наше мишљење чује, не треба да кршимо правила. ''Не плюй в колодец, пригодится воды напиться!'' (руска народна пословица). И, без обзира на све, Интернет је многима дао приликуда прикажу оно што раде, па понеко ''но, но'', изгледа, мора да се истрпи.

СМРТНО ОЗБИЉНЕ СТВАРИ

Мој живот почиње све више да личи на виц!

Увек има једна добра и једна лоша вест. Лоша вест - остала сам без посла, добра вест - нема повећања плата. Или, лоша вест - нема повећања плата, добра вест - остала сам без посла.

А онда схватим да је највећи виц, заправо, то што живим у Србији.

Ову трагикомедију и театар апсурда нису могли да смисле ни најавангарднији драматичари двадесетог века. А то, да свака лоша вест истовремено може да буде и добра, и vice versa, то је већ достојно старогрчких апорија.

С времена на време, дође ми да почнем да верујем у реинкарнацију, па да све што ми се догађа припишем лошој карми и неваљалствима у прошлом животу. Како другачије, т.ј. рационално, да објасним и себи, а и неком ко није ''одавле'', да и након двадесет две године од дипломирања ЈОШ немам сталан посао, а у догледно време не могу ни да га сањам. И за све то време напабирчила сам неких осам година стажа све на заменама и радним местима ''пред укидањем''. Да, то мора да је лоша карма!

Можемо ми сад да причамо како је криза, рецесија, транзиција, како се сви кувамо у истом казану,...али то не пије воду кад, на пример, одем у школу, па ме оплету екскурзијама, рекреативним наставама, да не набрајам прибор, уџбенике и остале издатке. Па све то, пута три! Добро, не тражим сад националну пензију зато што имам троје деце, нисам једина, али од поноса ничија деца нису плаћала ужину у школи. А ево још једног вица: добра вест - до четвртог разреда деца добијају бесплатно уџбенике. Лоша вест - углавном се труде да их не отварају, да их не би оштетили. Још боља вест - у престоном Београду добијају по два комплета уџбеника, један враћају, а други је њихов. Па који сад да чувају, из ког да уче, и зашто, уопште, некоме нешто дати и обавезивати га да то врати, ако га неће ни користити? Апсурд?! Наравно. Коначно, ни та школа не траје цео живот, извући ћемо се некако, али шта после? Да чекам да ми и деца буду почасни и доживотни посетиоци бироа за незапослене? За њих још има мало наде једино у оној ''само да дипломирам, па да емигрирам''.

Стално се тешим да ће се, ваљда, нешто променити и да неће вечито бити овако! И увек буде још горе! Ја сам рођена са приличном дозом оптимизма. Само, у међувремену ми се негде загубио. Уосталом, кажу, да је оптимиста заправо само лоше обавештен песимиста.

КОД ТОШЕ НА ЋОШЕ

Као и свака нормална жена, не подносим продавнице типа прчварница. Ту се на квадратури кутије шибица може наћи све, од игле до локомотиве. Али... Само по себи је иритантно већ и то, што на сваком кораку могу да се сударим са другом муштеријом или да налетим на гомилу кутија ко-зна-чега, и да све то порушим. А кад још уведем унутра моје принцезе...е, то је онда прави доживљај! Моје ''милице'' прате у стопу сваки мој корак, са ревношћу обрнуто пропорционалном степену игнорисања свих мојих захтева, које им код куће упућујем у маниру оберштурмфирера, а везано за хигијену њихове собе, судопере и сличних забавних момената топлог породичног гнезда. Боравак у таквим просторијама, тзв. дућанчићима, код мене изазива тескобу, знојење дланова и лупање срца типично за клаустрофобичаре. Ту је, обично,  запослено чељаде, које ме услужује преко тезге (и  преко, д' извинете, ''оне ствари''), понављајући као говорни аутомат: ''Још нешто, још нешто...''. Пола ствари и не купим, јер стварно не могу да је гледам како сто пута пролази један исти пут, планинари уз рафове, завлачи се у пећину испод поменуте тезге. Једноставно, немам срца да је мучим и муштрам, осећам се као неваспитано и размажено дериште. Или је то само у њеном погледу. Дисање за врат конзумената потрошачке културе, незадовољних и неуслужених, иако су, са њихове тачке гледишта, у односу на мене у значајној предности, даје додатни шарм оваквим објектима. Зато их, кад год могу, заобилазим у широком луку.

Историја каже, да је првобитна подела рада подразумевала да мушкарци иду у лов, а жене су добиле мање цењену улогу сакупљача плодова. Та подела је, у основи, на снази и данас. Мушкарци и даље јуре мамута по шумама и горама. Једино што су исти мутирали у корпорације, па се лов своди на грабљење што боље позиције (чуј, мене, како се пословно изражавам), која доноси еквивалентну накнаду на банковном рачуну. Жене, с друге стране, и даље сакупљају плодове, најчешће у супермаркетима и тржним центрима.

Свака нормална сакупљачица, наравно, ужива у благодетима супермаркета. До миле воље може да обилази полице са изложеном робом. Веома студиозно посматра жељени објекат, па га онда додаје међу остале драгоцености, уредно сложене у жичана колица. Омиљено годишње доба сакупљачица је распродаја. Тада до изражаја долази фини, истанчани рад руку, као и способност да се из игре избаце потенцијалне конкуренткиње. Свака сакупљачица има непогрешив радар, којим је у стању да у наносекунди лоцира предмет (најчешће одевни), који јој је неопходан к'о Јул Бринеру чешаљ, скенира величину, процени однос цена-квалитет, одлучи са чиме може да га комбинује и колико дуго може да га носи, и, што је најважније, да уочи особе које желе исти предмет, да га прва зграби и одјури у кабину да поменути проба.Купиће га, без обзира на то како јој стоји, јер у суровом сакупљачком свету опстају, зна се, само најбољи. После ће да кука да је орман претрпан, а она, сирота, нема шта да обуче.

Ниједан мушкарац нема разумевање за ове способности и вештине. Пошто је и сам суптилан као мамут кога бесомучно јури, он није у стању да разуме све финесе помног и систематског завиривања у сваку боговетну продавницу, исцрпљујуће вишекратно враћање у исту радњу, предомишљање, и, најзад, доношење одлуке о куповини. У мушком свету све је много једноставније. Оно што се подразумева под ''бесомучно јурити мамута'' изгледа овако. Заузме се одговарајући положај, по могућности лежећи, са добрим погледом, и онда се чека да наивно живинче, попут више пута олајаваног мамута или сабљозубог зеца, не слутећи ништа, приђе довољно близу да pater familias може да га звекне међу очи чарне. Док се то не деси, он мора своје време нечим да испуни, најчешће енормним количинама пива и сличним сокићима за велике дечаке. Дакле, да би испунили свој део нагодбе са учитељицом живота, мушкарцима је довољан минималан простор са максималним комфором, времена на претек, и ево га: ''Мешо на штолу!'' И кад их посматрам док седе у баштам кафића и одмеравају ужурбане шопингхоличарке, јасно ми је да се иста сцена одвија уназад све од плеистоцена, неких 500 000 година, тек.

За то време, сакупљачице су еволуирале у већ наречене шопингхоличарке. Женама је потребан много већи простор да обаве оно што им је учитељица задала за домаћи. Отуда та аверзија према продавницама марке ''код Тоше на ћоше'' и фасцинација и опчињеност супер-гига-мега-маркетима, тржним центрима и осталим мамипарама. Тамо се увек одлази са мантром у глави ''нећу да купим НИШТА што ми није ЗАИСТА потребно'', а излази се са устрепталим изразом лица, блаженим осмехом и две кесе потпуно непланираних, али неопходних артиакла. Касније може да дође до краткотрајног блеска гриже савести, нарочито при погледу на опустошени новчаник, али то је крајње ретко нежељено дејство, које се испољава код занемарљиво малог броја сакупљачица, а сузбија се, такође, погледом, овај пут на пун фрижидер, шпајз и остала места где се складишти плен.

Свака шопингхоличарка има своје омиљене продавнице, свој начин на који обилази и обележава територију, и, наравно, нешто што сваки пут мора да купи, без обзира што код куће има завидну количину истог на лагеру. Злу не требало! Ја, на пример, редовно оверавам полице са школским прибором. Том приликом пазарим бар једну лепу свеску и, свакако, графитне оловке. Имам их стотинак, редовно их ''прегледам'', али врло ретко користим. Ако баш затреба да нешто запишем, огребем се од деце.

Сакупљачице, поред своје основне обавезе, имају и задужење да оспособе подмладак да се бави овом деликатном делатношћу. Осим тога није лоше имати поред себе једну или више савезница, било да су рођаке или пријатељице, нарочито у сезони распродаје. Зато оне у експедиције увек крећу у групама, праћене чопором деце. Младунци се чешће воде у набавку залиха хране, док у куповину одеће и обуће клинци иду у случају да баш њима треба нешто од поменутог. Иначе, то је чисто женска ствар.

ОЧАЈНА ДОМАЋИЦА

Догодило ми се нешто страшно! Изгубила сам даљински!

Тражила сам га на свим местима где би логично могао да буде. Нема! Преврнула сам собу наглавачке. Ништа! Том приликом пронашла сам тону ситница, које су исто тако мистериозно ишчезавале у Бермудском троуглу, који сачињавају сточић, фотеља и тросед. Временом су се накупиле мрвице од кекса, покоји кикирики, шнале за косу, три пакетића жвака, два чешља, батерије, именик, исечци из новина, маказе, десетак визит-карти и дупло више флајера и рекламних летака, још један именик и нотес, фотографије...

Све у свему, довољно да ми проради савест.

Пошто сам схватила да сам најгора очајна домаћица у згради, бацила сам се на ванредно велико спремање. И кад сам већ скинула завесе, изнела тепих и померила регал, зашто не бих о истом трошку и окречила дневну собу. Ипак ту проводимо највише времена. Моју савест ово је навело да ми и даље звоца, па сам после дневне собе прешла на сређивање и осталих делова стана. Остатак моје породице учествовао је у овој акцији невољно и уз гласно негодовање. Где баш сад да изгубиш даљински кад почиње Олимпијада, где баш сад да кречимо, кад сав остали свет иде на море...Било како било, све смо завршили и довели под конац за нешто више од месец дана. Још се стресам и пролази ме језа кад се сетим договора и преговора са мајсторима: кад може да дође, па ко'лко по квадрату, није баш она нијанса коју сам замислила...Све оно што сам заборавила од претходног кречења и што је увек главни мотив за избегавање молерско-фарбарских радова у мојој кући.

Што се даљинског тиче, нашли смо га у дечијој соби. Чамео је у кутији са поломљеним играчкама. Како је тамо доспео, још увек је мистерија. За његово ускрснуће побринуо се наш мали комшија. Много слатко дете! Дође код нас да се игра, зграби кутију, изручи играчке на сред собе, и оде кући.

Када је поново заузео своје место на сточићу у дневној соби, даљинац је преузео и своју пређашњу улогу - улогу јабуке раздора. Ја сам, наравно,  као и сваки други зависник, хтела да гледам вести. Последњи пут када сам их гледала, Влада се још увек састављала и растављала, потенцијални мандатари се фемкали, те 'оћу, те нећу, и било је ко у шпанско-турској серији: свако са сваким и сви против свих. Међутим, ту ме дочекало велико изненађење. Таман сам мислила да се расписују нови избори, кад тамо све готово. Влада формирана, Премијер нашао неки бицикл, смењује се гувернер, и експресно поставља нови, тринаеста пензија, Арман Асанте у Гучи, мис'им стварно. Сви се грле, љубе, још само да, као деца цвећа, запевају ''Кумба-ја'', и да протрчи омладинка са штафетом. Супер.

Е, кад сам могла све ово време без даљинског и вести, не треба ми ни сад. И предала сам га остатку фамилије да гледа Олимпијаду на миру.

Позваћу пријатељице на кафу, нек' ми завиде како сам лепо средила стан.