''Је л' сте Ви уреду?''
''Па наравно да сам У реду! Станите иза, и не изигравајте
падобранца!''
Овакви
дијалози прате ме читав живот. Мање - више! Оних првих петнаест година које су
моји родитељи провели у редовима уместо мене, не важе се (а то сам надокнадила
дреждањем по којекаквим чекаоничким ходницима у име своје деце).
Дакле(м),
први пут у ред сам, за себе, стала када сам се уписивала у средњу школу. Пре
тога имала сам једно искуство са овом појавом када смо другарица и ја отишле у
тзв. ''Социјално'', где је она требало да преда неке папире за њене родитеље.
Сећам се ходника, који је био препун људи, без дотока свежег ваздуха и природне
светлости, ми смо биле шести разред, и ја сам ту, у том коридору, звизнула у
несвест, такође по први пут у животу. Ваљда због те трауме и дан данас имам
благе нападе панике и огроман отпор према свим местима где треба чекати,
чекати, чекати... Понекад почнем да се презнојавам чак и кад компјутер неће да
ми отвори неки документ у року од одмах! Али, и чекање је некад, напросто
немогуће избећи.
Постоји у
нашем друштву једна посебна, недостижна каста, која себе назива медицинским
радницима, где се ова последња реч узима заиста условно. Међу њима, опет има
једна специјална врста живцождера, који себе именују као стоматологе, док их
обичан свет зове, како и приличи, зубарима. Какве везе то има са чекањем?
Видећемо из следећег примера.
Место
догађања: Дом здравља, било где у Србији.
Време: Један
четвртак у марту (а није 8.) око 14h.
Пошто се
држим девизе да паметног човека зуб може да боли само један дан, упутим се ја
на наречено место са циљем да зликовца који ме читаву ноћ држао у будном стању
експедујем из своје вилице под хитно. До сада сам, углавном, ишла код
''приватног'' зубара, и нисам имала никакве примедбе и компликације. Да не бих
на ову скупоћу додатно деранжирала кућни буџет, одлучила сам се на радикални
заокрет. Каква грешка!
Стигла сам
два минута после почетка радног времена, уљудно сам упитала где да чекам за
вађење несносног и подивљалог зуба, и села пред ординацију 10. Доктор –
стоматолог – чика зуба (''Никола, хоће да ме боли код чика-зубе?'',
''Наравно!'') још није пристигао. Обично се злочинац увек враћа на место
злочина, што смо научили из литературе и детективских филмова, али шта се овог
пута дешавало не знам, нисам паметна. Са сваким отварањем улазних врата будила
се и моја нада да стиже ОН, будући ослободилац мене од мојих мука. Но та
госпођица је варљива и склона томе да вас вечито држи у заблуди и неизвесности,
на шта потрошите добар део живота, поред чекања у редовима и пред ординацијама.
За то време, пошто сам била стационирана тик уз собу за релаксацију
стоматолошких сестара оба пола, до мене је допирала свакодневна јадиковка о
тешком животу и мучењима којима су подвргнути горепоменути, у виду одласка на
семинаре широм туристичких дестинација бањског карактера, где, о, гле чуда!, они
бивају приморавани да се стручно усавршавају и науче нешто ново. Успут се једна
стварно напаћена душа жалила што није пре три'ес година отишла у Канаду, да је
Бог види, а не да је овде замајава свака пацијентска шуша. Узгред, дедуковала
сам да, осим докторке бр.13, нико више не ради, јер су двојица на сахрани, а
овај, кога ја чекам још увек је на путу.
Након два и
по сата ударничког чекања, које сам испуњавала вишекратном визуелизацијом себе
како Dr. Зуби вадим и зубе и друге, виталне органе, из ординације 10 изађе
несуђена држављанка нама блиске и надасве пријатељске Канаде, (ваљда су због
потврде свега тога наступали за екипу ''Милос(п)рдног анђела), и саопшти ми,
бираним и узвишеним речима, да је доктор одлепршао у правцу Београда, и да се
благоизволим преселити пред број 13, где ћу бити примљена и прихваћена као
најрођенија, чим докторка одради своје пацијенте. Рачунам, 'ајде да сачекам и
тамо, само да ми ова напаст више не кљуца у глави. То ми је одузело још сахат и
по времена.
Када сам
најзад ушла у ординацију, јасно и гласно рекох да хоћу да вадим зуб.
Тринаестица, не хајући за моје речи, узе ону зујалицу, ззззззззз, ја тражим на
оној столици дугме за катапултирање, ''је л' вас боли!?'' чудом се чуди она,
''ма јок, само кад се смејем'', духовито ћу ја, онда узе ону брундалицу,
ззззззззз за две октаве ниже, све по живцу који пулсира, светлаци ми играју
пред очима, глава као да постаје све већа, гледам да исплетем ногу из каблова,
па да је, рефлексно, шутнем у колено, нек боли и њу нешто, ''исперите'',
гргољ-гргољ, ''ево ставила сам вам лек, дођите у понедељак'', ''ма 'оћу, како
да не!'' мислим се ја, а боли ме и зуб и глава и три метра око ње. Све у свему,
трајало је то, бројем и словима, 5 (пет) минута. У то се умеша и сестра:
''петсто динара, молим'', и ту мени пукне пред очима. Није Dr. Тринаестица ни глува, ни наивна! Зашто да ми за вађење зуба, који више не
може да се поправи, узме седамсто динџи, кад може да га ''крпи'' и узме ми пет
пута по петсто! 'Начи, ДЗ приходује троструко, она има пацијенте, а ја, као,
имам зуб. TZVRTZ!
Свега овог не би било, да је Пера, то јест ја,
отишао право у полицију, односно код приватног зубара! Пошто сам кући дошла
видно револтирана, у сумрак, са изгледима да проведем још једну ноћ у болном
делиријуму, мој мушки предак ме одлучно стрпао у кола и одвезао пред ординацију
мог некадашњег доктора, који, иако је у пензији, још увек ради, и, што је много
важно, има лаку руку. Додуше, и ту сам морала да сачекам, јер нисам имала
заказан термин, напокон и зуб је извађен, мени је лакнуло и сад сам мирна. Кући
сам дошла у ситне сате, али спавала сам као беба!
Питам се,
зашто зуби највише боле ноћу, и кад је већ тако, зашто и стоматолози не би
радили трећу смену? Мада, како раде по дану... а ако сте већ приморани да
платите за поправку, вађење, протезу и слично, не губите време по Домовима
здравља. Сви који нешто вреде и знају, имају приватне ординације. Идите тамо!