ИДИ, ИДИ...

''Време нема никакве засеке, не чује се никаква грмљавина нити јека труба на почетку новог месеца или године, па чак ни на почетку новог века; само ми људи пуцамо и звонимо у звона.''

                                 Томас Ман Чаробни брег

Децембар. Кратки дани, дуге ноћи. Мраз и поледица. А може и 20 степени у плусу. Месец парадокса и оксиморона. Свињокољ у време поста, Свети Никола, напоредо шаран и прасенце, како ко воли и хоће. Свуда беспарица, у новчанику обитавају мољци и понека слика, лична карта обавезно. И наравно, Њено величанство Нова година! Целе године може да нема, ал' за ''најлуђу'' ноћ мора да се нађе.

Некад је само то и било важно: ''Где ћемо за новака?'' Ја сам увек била за кућне варијанте. Не волим да се чепам са непознатим особама по ресторанима. Још мање ми одговара колективно смрзавање на неком тргу, док около праште петарде и остала лака и тешка пиротехника. Дочек у домаћим и страним ски-центрима никад није била моја опција. Снег не волим ни на слици да видим, а још треба и да плаћам и да свима причам како  ми ''никад није било лепше''.

Децембар је месец кад се инвентарише претходна година. Она, као и увек, није била како треба, увек јој нешто фали. Сви једва чекају да јој виде леђа. Како и не би? Кад сабереш, одузмеш, помножиш и поделиш - где си био нигде, шта си радио ништа. Чекаш да буде боље, а чекање се отегло.

Новој години се, пословично, највише радују деца. А, да будем искрена, радује јој се и оно велико дете, које се још увек крије у мени, к'о илегалац у студентском дому. Прскалице, лампиони, шарени украси, шљокице, вештачке и природне јелке, гирланде, пакетићи, и, наравно, Деда Мраз. Не могу да се сетим када сам схватила да је тај чичица чиста обмана, знам само да није било неко велико разочарање. Наслућујем да су најстарија и средња ћерка већ дошле до те спознаје, али да мудро ћуте и чекају да се деда (онај с пензијом, не са ирвасима) ''отвори'' за пакетиће и тако, са срећом, испратимо и ову 2012. Још ако Снежна краљица дохвати прахер, па истресе који облак и све забели пахуљастом прашином, угођај ће бити потпун.

Додуше, велико је питање хоће ли 2013. уопште и бити. Озбиљну конкуренцију прави јој дугонајављивани смак света, који у ствари није то, него завршетак некаквог олмечког циклуса од бог-те-пита-колико година, најављен прво за 21. мај, па одложен (из техничких разлога, ваљда) за 21. децембар. Ја предлажем да ми тај 21. 12. прогласимо за нерадан дан, и онако је петак, па да чекамо и да видимо шта ће бити. Као оно 1999. кад се помрачило Сунце, па смо се сви, у сред лета и паклене врућине, позатварали у собе и навукли ролетне, да не будемо озрачени. После стотина и стотина тона бомби са осиромашеним уранијумом, још и та беда да нас снађе!

Оно што нам се дешавало ове године и није баш за памћење. Осим Нолета, стоте медаље на Олимпијским играма, Милице Мандић, параолимпијаца и још понечег, мало тога може да се издвоји и да остане за незаборав. Нарочито смо лоше прошли у Хагу! Сада не можемо да кажемо, чак ни да смо морални победници, у чему смо, колико јуче, били прваци света.

Имали смо ове године изборе на свим нивоима. Прошли смо боље него икад! Коначно је сјахао Курта, и уступио место Мурти. Лакнуло ми је због тога, онолико. У дојучерашњој владајућој странци, такође су били избори. И резултати су исти. Дефинитивно је затворен круг, и сада смо тамо где смо били и пре двадесет година. Ко не верује, нека погледа ко су председник, подпредседници и чланови Владе. Толико о точку историје, који се креће напред.

А, да. После оног неуспешног покушаја у децембру 2011. сада смо, и званично, кандидати за улазак у Европску унију. Али, још не знамо ни где су врата, ни са које стране се тамо улази. Чини ми се да су тако добро камуфлирана, да, и кад гледаш у њих, не можеш да их видиш.

Нећу више да олајавам ову одлазећу 2012. Каква је била, сама себи довољна је казна, не повратила се! О долазећој, 2013. радо бих нешто рекла, да је унапред поштено изоговарам, али није ми пружила још никакав материјал. И то је читава збрка, коју Нове године праве. Све оне се заводљиво смешкају међу оним лампионима, а ја, наивно, то схватим као обећање да ће бити боља од претходне, кад оно, ћорак. Ма све су оне исте! Кад долазе: трубачи, шминка, тоалета. Кад одлазе: зарозане, чупаве, у шлафроку и на прстима.