У Србији је време стало.
Још тамо негде око Видовдана 1389.
У свим нашим оправдањима за ово или оно што нам баш не иде од руке, увек се, пре или касније, помене та чувена морална победа, после које више ништа није било исто.
Ми смо, иначе, најпознатији по моралним победама. То је дисциплина у којој суверено владамо, ту смо прваци света. И свемира, такође!
''Наша репрезентација изгубила је од селекције Ускршњих острва, са катастрофалних 4:0, али су изабраници селектора (уписати било које име) извојевали моралну победу.''
Сви још памте херојску победу над екипом ''Милосрдног анђела'', када смо НАТО снаге, морално, потукли и сатерали их у мишју рупу.
Толико смо опасни, да побеђујемо чак и у ратовима у којима уопште и не учествујемо. Како? Морално, како другачије?!
******
Ми смо се заглавили у овим балканским гудурама, па ни напред, ни назад. Заправо, о овој другој варијанти и не размишљамо, само нам је она прва у памети. Заједно са осталим словенским племенима тумарали смо, беспослени и залудни, са оне стране Урала, док нисмо, пуким случајем, набасали на оно што данас зовемо ''врата народа''. Када смо једном наврли у Јевропу, више се нисмо ни обазирали за собом. Е, али у освајању Запада, претекла су нас нека друга, иста, али мало другачија племена, па су они стигли чак у Млетачку и подно Алпа. А ми нисмо! И стално се тешимо како смо ми бољи од њих, али нас учитељица (живота) мрзи, па не можемо да се размахнемо и покажемо свој максимум.
Обашка, што су на исту страну хтели и сви други, којима је Блиски и мање блиски Исток био тесан. Онда су нас они поробљавали, жарили и палили, газили и преко наших леђа стизали и под зидине царствујушче Вијене, а ми све једнако у калу и блатишту до гуше. И сад нам је неко крив! Ко, не зна се тачно. Сви окривљују неког Мурата, чију смо силу ми, дакако морално, поразили. 1389. И од тад - ништа!
А грешка је у нама самима, као и увек. Нама није довољно што живимо на тлу где су настале и цветале две велике цивилизације и баштинимо њихове тековине. Не, нама је то мало! Ми бисмо на Запад. И то одмах и сад, ништа преговори, ништа процедуре. Џаба су римски императори стремили Истоку, ми хоћемо West Side Storry, енд ништа друго. Џаба се на почетку Библије, јасно и гласно, каже, како је рајски врт Бог створио на Истоку, код нас је West Or Bust!
Оно што нама највише недостаје јесте реална слика о себи.
Ми себе умемо толико да обезвредимо, омаловажимо и уназадимо, да ту нико ништа не мора да додаје, ни да одузима. Сваку нашу добру особину претварамо у ману. Намећемо сами себи слику инфериорности у односу на друге, и још, онако мазохистички, уживамо у томе. Из те крајности, муњевито прелазимо у другу врсту, исто тако незрелог понашања, па ни јачих, ни бољих, ни лепших, а већ паметнијих од нас...ма, нигде на свету нема.
А, шта се, заправо, догодило на путу за рај...показаће време. Можда. Ако не изгуби стрпљење!
Нема коментара:
Постави коментар