ноћне 'тице

ноћне 'тице

субота, 13. октобар 2012.

СМРТНО ОЗБИЉНЕ СТВАРИ

Мој живот почиње све више да личи на виц!
Увек има једна добра и једна лоша вест. Лоша вест - остала сам без посла, добра вест - нема повећања плата. Или, лоша вест - нема повећања плата, добра вест - остала сам без посла.
А онда схватим да је највећи виц, заправо, то што живим у Србији.
Ову трагикомедију и театар апсурда нису могли да смисле ни најавангарднији драматичари двадесетог века. А то, да свака лоша вест истовремено може да буде и добра, и vice versa, то је већ достојно старогрчких апорија.
С времена на време, дође ми да почнем да верујем у реинкарнацију, па да све што ми се догађа припишем лошој карми и неваљалствима у прошлом животу. Како другачије, т.ј. рационално, да објасним и себи, а и неком ко није ''одавле'', да и након двадесет две године од дипломирања ЈОШ немам сталан посао, а у догледно време не могу ни да га сањам. И за све то време напабирчила сам неких осам година стажа све на заменама и радним местима ''пред укидањем''. Да, то мора да је лоша карма!
Можемо ми сад да причамо како је криза, рецесија, транзиција, како се сви кувамо у истом казану,...али то не пије воду кад, на пример, одем у школу, па ме оплету екскурзијама, рекреативним наставама, да не набрајам прибор, уџбенике и остале издатке. Па све то, пута три! Добро, не тражим сад националну пензију зато што имам троје деце, нисам једина, али од поноса ничија деца нису плаћала ужину у школи. А ево још једног вица: добра вест - до четвртог разреда деца добијају бесплатно уџбенике. Лоша вест - углавном се труде да их не отварају, да их не би оштетили. Још боља вест - у престоном Београду добијају по два комплета уџбеника, један враћају, а други је њихов. Па који сад да чувају, из ког да уче, и зашто, уопште, некоме нешто дати и обавезивати га да то врати, ако га неће ни користити? Апсурд?! Наравно. Коначно, ни та школа не траје цео живот, извући ћемо се некако, али шта после? Да чекам да ми и деца буду почасни и доживотни посетиоци бироа за незапослене? За њих још има мало наде једино у оној ''само да дипломирам, па да емигрирам''.
Стално се тешим да ће се, ваљда, нешто променити и да неће вечито бити овако! И увек буде још горе! Ја сам рођена са приличном дозом оптимизма. Само, у међувремену ми се негде загубио. Уосталом, кажу, да је оптимиста заправо само лоше обавештен песимиста.

Нема коментара:

Постави коментар