ноћне 'тице

ноћне 'тице

петак, 11. јул 2014.

БОРЈАНА

Ја спадам у јутарње спаваче и никада ми се не дешава да се пробудим, на пример у пет ујутро, онако, из чистог мира. Ни данас ми се то не би десило да није било упорне шкрипе кревета, гунђања и тумарања у суседној соби. Ушла сам да видим шта је узрок свој тој гунгули. Била је недеља када је моја мајка требало да ноћи код бабе, али она је због неких здравствених тегоба морала да оде код лекара. Ја сам уместо ње преузела бригу о Борјани. Није прошло ни месец дана од како је деда преминуо и она је била прилично психички нестабилна тих дана. Затекла сам је како седи на кревету и пребира по фотографијама. Наложила сам ватру и скувала јој чај.
–Боки, шта то тражиш?
–Ма гледам неке слике, 'оћу да ти покажем Гордану и Ранка.
–Пусти сад то, дај да ти сипам чај, па се врати у кревет, док се соба не загреје.
Легла је послушно као дете, а ја сам узела избледеле фотографије и почела да их разгледам. Са њих су ме озбиљно гледале свечано забрађене бабе, деде са новим шеширима, главата деца мршавих и предугих удова. У позадини су се видели најлепши ћилими извучени само за ту прилику из девојачке спреме. У тој забити, далеко од главних путева, фотографисање је био редак и свечан догађај. Нарочито после тек прохујалог рата. Одједном, као да ми чита мисли, Борјана поче тихо да говори:
–Ето, питаш ме за мој живот, а шта да ти ја кажем, осима да је потпуно промашен. И стално се питам, где, или боље, када сам начинила тај  погрешан корак. Стално ми се чини да све што је лепо припада другима, а да ја идем неким заобилазним путем, без путоказа и без циља. Оно, није да је немам чега да се сећам и чиме да се поносим. Изродила сам децу. Петоро. Али, Бог ми не даде да ми сва остану у животу. Гордана и Ранко једва да су по годину дана саставили. Тек што би ожалила једно, родило би ми се следеће. А онда и оно оде. Ех! Још сам била у црнини за Ранком, кад се родио Стојан. Бабе ми говориле у селу, кад сам га понела, да бацим црну мараму, не ваља да будем у жалости кад сам бремена, а мени било жао. Нисам се честито ни радовала; кад год се зарадујем, мени се грло стегне, па онда, уместо осмеха груну ми сузе. Кад је и Стојану било око годину дана, стрепела сам и молила се Богу да се не разболи, жива нисам била. Носила сам га кришом у цркву, да га крстим. А да је мој Ноце то знао, истерао би ме из куће. Он је био у партизанима за време рата и у Бога није веровао. Још кад нам деца помреше, постаде намрштен и намргођен и тек онда нисам смела пред њим ни да се прекрстим, ни да Бога назовем некоме. Стојан је порастао, много је био леп. И паметан. Онда смо решили да се доселимо у Пожаревац. Мој отац и мати већ су били овде, и причали нам како је плодна земља и свега има. Ноци била досадила и печалба и она пуста, гладна земља, па смо продали све и купили плац, направили кућу, он се запосли... Стојан ми био к'о Сунце. Био и добар ђак. И сестре старије чувале га и пазиле. Мислила сам сад ће све да буде како треба, да заврши школе, па да се запосли, ожени...ал' ђаво не даде. Разболе ми се, то лето кад је полазио у осми разред. Разболе се и умре за три дана... И, ето, па ти сад види, какав ми је то живот.

Борјанин глас је полако утихнуо и она се препусти својим мислима. Убрзо је поново заспала.