Браћо, да ви
причам шта је било сас моју Касандру ономад. Нестало нам ‘леба, па ти моја
Касандра пође у набавку. Она увек иде да набавља у делукс кантејнери, на
Дедиње. Тамо увек има најбоља понуда, госпоје пазу шта једу, нећу оне два дана
исто јело да износу на астал. Једино што не једу бели ‘лебац, него неки
итергрални, црни, ‘бем ли га каки је! Ал’, навикли смо. Повела Касандра у
набавку и четири наши деца, и таман кад стигоше код кантејнер, виду они нешто
с’ мрда. Они се престраву, а неки господин с’ окрене, сав изуједан од стршљени по уста, па и’ пита шта
тражу овди у ово доба. Касандра каже њему то је наш рејон, ми ту сваки дан
набављамо шта ни треба, и све је по протокол и договор. А онај господин, каже
њојзи, што не оде тамо код кванташку пијацу, тамо има велики маркети и више
роба.
-А господин,
тамо нема ништа, само труло воће и куртони, тамо ради мој брат Тарзан, он
тргује сас ти куртони.
-Срам Вас
било, како се то изражавате, још пред децом!
-Па, шта се ја
изражавам, кад је тако, све кутије се праву од ти…
-Добро, схватам, Ваш брат сакупља секундарне
сировине, картон, папир, старо гвожђе…
-А господин,
какви су ти то џаци, шта имаш у њи’?
-Ма ништа,
неки папири.
-А ‘оћеш ми и’
даш, да однесем на мог брата Тарзана, има много деца, треба сваки дан да једу.
-Не могу то
дати Вама, то је за једног мог пријатеља.
И ондак на
њега зазвони нокија, и он се јави, па каже оному што га зове, проваљени смо,
мора селим ови џаци на другу локацију, а онај му каже (добар му мобилан,
Касандра све чула), па што си бре толк’о лењ, мрзело те да одеш даље негди,
него џаци избацујеш пред твоју кућу у твој рођени кантејнер. Није ни полиција
глупа, одма’ ће знају куј оставио џаци, него да идеш у Јајинци или у Борчу-Овчу, па ћу ја тамо да
и’ пронађем и да покажем на телевизију.
-А шта ћу да
радим са сведоцима?
-Ма ништа, дај
им неки пропагандни материјал, и питај их обавезно за кога ће да гласају.
И он послуша
тога што је с њега причао на нокију, па пита моју Касандру за кога ће гласа, а
она каже:
-Не знам,
несам школувала, и не знам за кога да гласам. А је с’ ти на влас’?
-Нисам још,
зато Вас и питам, за кога ћете гласати, ево можете за мене, нема везе што нисте
школовани, само ви заокружите, ево овде…
…и поче из они
џаци да вади неки папири.
-Аааааа, па не
може то тако, господин, кад будеш на влас’, ондак ћу гласам за теб’!
Док су
причали, паркира се ту нека црна лимузина и из њу изиђе неки човек, а моја га Касандра одма познала,
каже она на њега:
-Па ди си
господин управник, добар дан, откуд ти овди?
А он се прави
да је не познаје, а Касандра каже, ма како се не сећаш, кад смо заједно почели
каријеру у грацко гробље у Крагујевац, само ти си одма бијо управник, а ја сам
почела од метлу.
-Да, сад се
сећам, Касандра, је л’ тако беше?
-Па, јес’,
госн управник. Само сад живим овди у Београд, тамо у провинцију нема од чег’ да
с’ живи, па и ти си ето отиш’о оданде. На које гробље сад радиш, је л’ мож’
опет да ме запослиш?
-Ма не радим
ја више, сад студирам. Него, ово све твоја деца?
-Јес’, само
три најмлађи несам повела, остали са мојега Салка, он и’ чува, док ја набављам.
-Па шта овде
има да се набавља, овде су само виле и куће, нема ни пијаце ни продавнице.
-У кантејнери
тражим ако нешто има бачено и тако.
Ондак дође још
једна лимузина са црна стакла, и неки човек изнути пит’о је л’ готово и шта
чекају с џаци, треба телевизија да дође да снима канференцију. Кажу ови, Боки,
проваљени смо и покажу на моју Касандру.
-Ма ‘ајде
пожурите, дајте тој жени пропагандни материјал и удаљите је одавде, она и овако
не зна о чему се ради. И, ево, сад се јавио Дача, каже да је њима најзгодније
да се џакови носе у Панчево, пожурите!
И дадоше на
моју Касандру неки папири, ставише њу и децу у лимузину, а они седоше у другу.
И довезоше је кући, овди у Картонситију. Тај дан остали смо без ‘леба!