КОД ТОШЕ НА ЋОШЕ

Као и свака нормална жена, не подносим продавнице типа прчварница. Ту се на квадратури кутије шибица може наћи све, од игле до локомотиве. Али... Само по себи је иритантно већ и то, што на сваком кораку могу да се сударим са другом муштеријом или да налетим на гомилу кутија ко-зна-чега, и да све то порушим. А кад још уведем унутра моје принцезе...е, то је онда прави доживљај! Моје ''милице'' прате у стопу сваки мој корак, са ревношћу обрнуто пропорционалном степену игнорисања свих мојих захтева, које им код куће упућујем у маниру оберштурмфирера, а везано за хигијену њихове собе, судопере и сличних забавних момената топлог породичног гнезда. Боравак у таквим просторијама, тзв. дућанчићима, код мене изазива тескобу, знојење дланова и лупање срца типично за клаустрофобичаре. Ту је, обично,  запослено чељаде, које ме услужује преко тезге (и  преко, д' извинете, ''оне ствари''), понављајући као говорни аутомат: ''Још нешто, још нешто...''. Пола ствари и не купим, јер стварно не могу да је гледам како сто пута пролази један исти пут, планинари уз рафове, завлачи се у пећину испод поменуте тезге. Једноставно, немам срца да је мучим и муштрам, осећам се као неваспитано и размажено дериште. Или је то само у њеном погледу. Дисање за врат конзумената потрошачке културе, незадовољних и неуслужених, иако су, са њихове тачке гледишта, у односу на мене у значајној предности, даје додатни шарм оваквим објектима. Зато их, кад год могу, заобилазим у широком луку.

Историја каже, да је првобитна подела рада подразумевала да мушкарци иду у лов, а жене су добиле мање цењену улогу сакупљача плодова. Та подела је, у основи, на снази и данас. Мушкарци и даље јуре мамута по шумама и горама. Једино што су исти мутирали у корпорације, па се лов своди на грабљење што боље позиције (чуј, мене, како се пословно изражавам), која доноси еквивалентну накнаду на банковном рачуну. Жене, с друге стране, и даље сакупљају плодове, најчешће у супермаркетима и тржним центрима.

Свака нормална сакупљачица, наравно, ужива у благодетима супермаркета. До миле воље може да обилази полице са изложеном робом. Веома студиозно посматра жељени објекат, па га онда додаје међу остале драгоцености, уредно сложене у жичана колица. Омиљено годишње доба сакупљачица је распродаја. Тада до изражаја долази фини, истанчани рад руку, као и способност да се из игре избаце потенцијалне конкуренткиње. Свака сакупљачица има непогрешив радар, којим је у стању да у наносекунди лоцира предмет (најчешће одевни), који јој је неопходан к'о Јул Бринеру чешаљ, скенира величину, процени однос цена-квалитет, одлучи са чиме може да га комбинује и колико дуго може да га носи, и, што је најважније, да уочи особе које желе исти предмет, да га прва зграби и одјури у кабину да поменути проба.Купиће га, без обзира на то како јој стоји, јер у суровом сакупљачком свету опстају, зна се, само најбољи. После ће да кука да је орман претрпан, а она, сирота, нема шта да обуче.

Ниједан мушкарац нема разумевање за ове способности и вештине. Пошто је и сам суптилан као мамут кога бесомучно јури, он није у стању да разуме све финесе помног и систематског завиривања у сваку боговетну продавницу, исцрпљујуће вишекратно враћање у исту радњу, предомишљање, и, најзад, доношење одлуке о куповини. У мушком свету све је много једноставније. Оно што се подразумева под ''бесомучно јурити мамута'' изгледа овако. Заузме се одговарајући положај, по могућности лежећи, са добрим погледом, и онда се чека да наивно живинче, попут више пута олајаваног мамута или сабљозубог зеца, не слутећи ништа, приђе довољно близу да pater familias може да га звекне међу очи чарне. Док се то не деси, он мора своје време нечим да испуни, најчешће енормним количинама пива и сличним сокићима за велике дечаке. Дакле, да би испунили свој део нагодбе са учитељицом живота, мушкарцима је довољан минималан простор са максималним комфором, времена на претек, и ево га: ''Мешо на штолу!'' И кад их посматрам док седе у баштам кафића и одмеравају ужурбане шопингхоличарке, јасно ми је да се иста сцена одвија уназад све од плеистоцена, неких 500 000 година, тек.

За то време, сакупљачице су еволуирале у већ наречене шопингхоличарке. Женама је потребан много већи простор да обаве оно што им је учитељица задала за домаћи. Отуда та аверзија према продавницама марке ''код Тоше на ћоше'' и фасцинација и опчињеност супер-гига-мега-маркетима, тржним центрима и осталим мамипарама. Тамо се увек одлази са мантром у глави ''нећу да купим НИШТА што ми није ЗАИСТА потребно'', а излази се са устрепталим изразом лица, блаженим осмехом и две кесе потпуно непланираних, али неопходних артиакла. Касније може да дође до краткотрајног блеска гриже савести, нарочито при погледу на опустошени новчаник, али то је крајње ретко нежељено дејство, које се испољава код занемарљиво малог броја сакупљачица, а сузбија се, такође, погледом, овај пут на пун фрижидер, шпајз и остала места где се складишти плен.

Свака шопингхоличарка има своје омиљене продавнице, свој начин на који обилази и обележава територију, и, наравно, нешто што сваки пут мора да купи, без обзира што код куће има завидну количину истог на лагеру. Злу не требало! Ја, на пример, редовно оверавам полице са школским прибором. Том приликом пазарим бар једну лепу свеску и, свакако, графитне оловке. Имам их стотинак, редовно их ''прегледам'', али врло ретко користим. Ако баш затреба да нешто запишем, огребем се од деце.

Сакупљачице, поред своје основне обавезе, имају и задужење да оспособе подмладак да се бави овом деликатном делатношћу. Осим тога није лоше имати поред себе једну или више савезница, било да су рођаке или пријатељице, нарочито у сезони распродаје. Зато оне у експедиције увек крећу у групама, праћене чопором деце. Младунци се чешће воде у набавку залиха хране, док у куповину одеће и обуће клинци иду у случају да баш њима треба нешто од поменутог. Иначе, то је чисто женска ствар.