Догодило ми се нешто страшно! Изгубила сам даљински!
Тражила сам га на свим местима где би логично могао да буде. Нема! Преврнула сам собу наглавачке. Ништа! Том приликом пронашла сам тону ситница, које су исто тако мистериозно ишчезавале у Бермудском троуглу, који сачињавају сточић, фотеља и тросед. Временом су се накупиле мрвице од кекса, покоји кикирики, шнале за косу, три пакетића жвака, два чешља, батерије, именик, исечци из новина, маказе, десетак визит-карти и дупло више флајера и рекламних летака, још један именик и нотес, фотографије...
Све у свему, довољно да ми проради савест.
Пошто сам схватила да сам најгора очајна домаћица у згради, бацила сам се на ванредно велико спремање. И кад сам већ скинула завесе, изнела тепих и померила регал, зашто не бих о истом трошку и окречила дневну собу. Ипак ту проводимо највише времена. Моју савест ово је навело да ми и даље звоца, па сам после дневне собе прешла на сређивање и осталих делова стана. Остатак моје породице учествовао је у овој акцији невољно и уз гласно негодовање. Где баш сад да изгубиш даљински кад почиње Олимпијада, где баш сад да кречимо, кад сав остали свет иде на море...Било како било, све смо завршили и довели под конац за нешто више од месец дана. Још се стресам и пролази ме језа кад се сетим договора и преговора са мајсторима: кад може да дође, па ко'лко по квадрату, није баш она нијанса коју сам замислила...Све оно што сам заборавила од претходног кречења и што је увек главни мотив за избегавање молерско-фарбарских радова у мојој кући.
Што се даљинског тиче, нашли смо га у дечијој соби. Чамео је у кутији са поломљеним играчкама. Како је тамо доспео, још увек је мистерија. За његово ускрснуће побринуо се наш мали комшија. Много слатко дете! Дође код нас да се игра, зграби кутију, изручи играчке на сред собе, и оде кући.
Када је поново заузео своје место на сточићу у дневној соби, даљинац је преузео и своју пређашњу улогу - улогу јабуке раздора. Ја сам, наравно, као и сваки други зависник, хтела да гледам вести. Последњи пут када сам их гледала, Влада се још увек састављала и растављала, потенцијални мандатари се фемкали, те 'оћу, те нећу, и било је ко у шпанско-турској серији: свако са сваким и сви против свих. Међутим, ту ме дочекало велико изненађење. Таман сам мислила да се расписују нови избори, кад тамо све готово. Влада формирана, Премијер нашао неки бицикл, смењује се гувернер, и експресно поставља нови, тринаеста пензија, Арман Асанте у Гучи, мис'им стварно. Сви се грле, љубе, још само да, као деца цвећа, запевају ''Кумба-ја'', и да протрчи омладинка са штафетом. Супер.
Е, кад сам могла све ово време без даљинског и вести, не треба ми ни сад. И предала сам га остатку фамилије да гледа Олимпијаду на миру.
Позваћу пријатељице на кафу, нек' ми завиде како сам лепо средила стан.
Нема коментара:
Постави коментар