ИНТЕРНЕТ БОН-ТОН

Пре неки дан имала сам кикс на Интернету. Мало ме срамота, испала сам стварно ''неписмена''. То ми је дало повод да се бацим на промишљање ове теме. Наиме, када се региструјете на неки сајт, обично прихватите, али не прочитате, правилник о коришћењу и понашању на истом. Зашто? Па, мрзи вас да читате, кад је то свуда исто. (Тако нас исто мрзи да прочитамо уговор у банци када га потписујемо, па се после чупамо за косу.)

Једна од, касније се испостави, битних ставки је она о коришћењу великих слова и знакова инерпункције. Ако користите велика слова то се сматра викањем, врло је непристојно, администратор ће вас опоменути, а ако и даље будете неваљали искључиће вас са сајта! Упс!

Није то измишљено овде код нас у Србији, већ преписано. Ко ће да измишља нова правила, када их и овако нико не чита! Добро, не ваља викати, дерњати се и урлати, није пристојно. Ако се на сајту у сваком погледу понашате уљудно, и сви око вас, и то је добро.

Али! На неким, не свим, Интернет-страницама, које такође од вас захтевају да не вичете, можете, међутим, да користите народске изразе за полне органе и радње које се њима врше до миле воље. Све док их пишете малим словима, нико вас неће опомињати, исправљати поруке, ''избацивати'', т.ј. блокирати вас.

Да се не лажемо, сви ми псујемо. Неко онако, уз сваку реч и прилику, неко у афекту, неко пази пред киме ће да ''одвали'', али псујемо к'о кочијаши. И имамо највећи фонд тих израза. Колико често је онај глагол у вербалној употреби, требало би да нас буде више од Кинеза! Сви псују, значи и ја псујем. Нећу сад да будем овде нека пуританка и да се правим фина, када се не разликујем од већине. И нећу да моралишем. Али, ипак ми сметају сви ти изрази када их прочитам, било у новинама, на понеком сајту, у књижевним делима. Ружни су ми, па то ти је! А најружнији су ми кад су написани. Кад их прочитам. осећам се као да ми је неко лупио шамар! И не могу да прихватим тзв. ''уметничку слободу и оправданост'' њихове употребе. Можда ја гајим сувише пијетета према писаној речи, и сматрам да папир не мора све да трпи. Улица је улица, колоквијални језик је за употребу у незваничним разговорима, али књига је књига (сајт, новине, блог)! Мени смета!

Исто тако, нико никда није спречио појаву порнографских сајтова, нити се њихова доступност може ограничити. И мала деца су данас у стању да ''провале'' сваку лозинку, и да се улогују на неки наизглед сасвим безазлен сајт, који ће им дати линк за ''практичну и очигледну наставу'' о пчели и цвету. Већина слегне раменима, то се њих не (до)тиче, јер имају добру децу, која то не гледају. Ах, мозак је чудо! Блокира све са чиме не желимо да се суочимо, боље него било који администратор.

Не желим да трошим време и речи на ексцесе типа ''кућа-пос'о - пос'о-кућа'', јер бих морала да негирам основне постулате француске буржоаске револуције. Вероватно бих изазвала интелектуално згражавање и негодовање многих којима је то угаони камен модерне Европе и света. Али кад сам то већ поменула, не мислим да нам је парола ''слобода, братство, једнакост'' донела много добра. Напротив.

Да резимирамо:

Псовање може, викање (у виду великих слова): но, но!

Порнографија, може, викање: но, но!

''Кућа-пос'о - пос'о-кућа'', може, викање: но, но!

Није баш ''бечка школа'', али мора се поштовати интернетски бон-тон. С друге стране, кад већ имамо прилику да се наше мишљење чује, не треба да кршимо правила. ''Не плюй в колодец, пригодится воды напиться!'' (руска народна пословица). И, без обзира на све, Интернет је многима дао приликуда прикажу оно што раде, па понеко ''но, но'', изгледа, мора да се истрпи.