ноћне 'тице

ноћне 'тице

уторак, 13. мај 2014.

УСПАВАНКА ЗА МАРИНУ В.





Писала сам ја у више наврата (и наноса) о киши.
Није њој, бедној, лако, стално је призивају, нарочито кад је сушна година; онај Колумбо отпловио чак у Америку да отуд донесе неке враџбине за призивање исте. А срећа његова, па се во времја оно није знало за нафту, парну турбину, а поготово за ове захебанције као што је нуклеарни погон. Јок! Само ветар. Ако нема ветра, онда весла!
Хоћу да кажем да би џаба арчио скупо гориво, кад је могао лепо да дође овде код нас. Свака српска домаћица, чак и она која је најмање вредна, то јест, лења (мада такве не постоје, све се то уби од посла), од својих преткиња наследила је враџбину којом се дозива киша. Прање прозора. Могу онај тамо индијански врач и поглавица да се убију и до изнемоглости да скачу око ватре играјући кишни плес, док не узмеш новине (преферирам ''Политику'', навикла сам), кило ракије, или неку од ових обојених и намирисаних водица за прање стаклених површина, па кад удариш гланц све се сија у шеснаест! У међувремену су опране и завесе; окачиш фиранге, одаљиш се неколико метара, задивиш се и кажеш ''Свака част!'' и ето ти кише. Не стигнеш ни да попијеш кафу, да к'о жена данеш душом, она се већ сручи са небеса.
Волеле бих да знам ко је ове године био много вредан и опрао све пенџере по кући, углавном киша не престаје већ месецима. Мора да је неки много велики баксуз.
Рекох није ни киши лако у Србији. Ми никако да се одлучимо да л' нам она треба или не. Ако пада – сви би јој нану нанину, што већ једном не престане! Ако је нема – помори нас суша и врућина. Таки смо народ, нама ништа не ваља.
Чудна је то љубав–мржња. Ја не волим кад пада, јер деца не могу напоље да распале фудбалицу, па да ми се после врате у кућу са све одраним коленима и умазане к'о да су из рудника изашле. Узгред, немам појма ''по коме им то долази''  да играју фудбал, јер ја уопште нисам спортски тип, ако сам и за аутобусом два пута у животу потрчала, у вр' главе.
Кад је кишно време, дакле, треба бити двоструко толерантан, то јест дуплирати дозу седатива, јер се3 другачије не може издржати вечити рат сваког против свих. Ја заиста више не успевам да укопчам ко је први и због чега почео расправу, ко је коме рекао ружну реч и ко мења стране у наносекунди. Углавном, све три се мени пењу на главу.

Ова данашња киша донела нам је неочекиван, тако рећи коперниканаски обрт. Сви спавају! У кући влада необична тишина и манастирски мир. Могао би и Далај Лама неометано да медитира. Однекуд се појавила и моја дуго скривана и запуштена инспирација. Дивота!