ноћне 'тице

ноћне 'тице

понедељак, 6. август 2012.

ДАНИЛО КИШ: САВЕТИ МЛАДОМ ПИСЦУ















  1. Гаји сумњу у владајуће идеологије и принчеве.
  2. Држи се подаље од принчева.
  3. Чувај се да свој говор не загадиш језиком идеологије.
  4. Веруј да си моћнији од генерала, али се не мери с њима.
  5. Не веруј да си слабији од генерала, али се не мери с њима.
  6. Не веруј у утопијске пројекте, осим у оне које сам ствараш.
  7. Буди једнако горд према принчевима и према гомили.
  8. Имај чисту савест у односу на привилегије које ти твој занат писца доноси.
  9. Проклетство твог избора немој бркати са класном опсесијом.
10. Не буди опседнут историјском хитњом и не веруј у метафору о возовима историје.
11. Не ускачи, дакле, у ''возове историје'', јер је то само глупава метафора.
12. Имај на уму мисао: ''КО ПОГОДИ ЦИЉ, СВЕ ПРОМАШИ''.

Као и све друге једноставне и универзалне истине, и ова ''правила'', написана руком великог Киша, применљива су за све животне приче и ситуације. А ја верујем у сваку његову реч!

четвртак, 12. јул 2012.

КРАЈ РАТА - РИМЉАНИ


Седели смо окупљени око ватри, уморни, прашњави, улепљени својом и туђом крвљу. Очи, надувене од непроспаваних ноћи, нису биле способне да се склопе, већ само да тупо гледају пред себе. Наша тела одвојила су се од наших душа, постала оклопи и празне љуштуре.
Испред нас је била мала зараван. Иза нас: Дунав. Обала је местимично била веома висока и као одсечена спуштала се право у воду.
Стотине очију вребало нас је из таме. Очи, које до нашег доласка нису виделе цивилизацију, које су знале само за мрак својих земуница и које су нас сваким даном гледале са све већом мржњом. Како је време одмицало њихова мржња је расла и све чешће су се бунили, ударајући на нас опако и жестоко. Овај пут као да су хтели да нас униште заувек. Сатерали су нас до воде.
Крепили смо наша уморна тела кратким, испрекиданим дремежом. Још један удар са ово мало преживелих људи, да се пробије обруч. Били смо смирени и имали довољно времена. Они неће напасти први. За њихову дивљу, запењену крв таква победа била би лака и без имало страсти.
Одмакао је добар део ноћи. Са Дунава су нас запљускивали таласи хладноће. Било је ведро, без Месеца. Око наших ватри настаде комешање. Причврстили смо оклопе, ставили кациге. Чим се разданило кренули смо у напад. Свом силином наших умором смрвљених тела покушали смо да раскинемо ланац. Било их је много. Уз урлик, дивљи, разјарени као звери, скоро бесни, кренули су у противнапад. Секли су нас нашим мачевима, под ударцима њихових тољага распрскавале су се наше главе, заривали су нам зубе у вратове. Нисмо знали колико их има. Били су огромна стоглава звер искежених зуба и закрвављених очију, гладна наших живота.
Почели смо да узмичемо. Вода је носила спас. Ослобађали смо се оклопа, бежали у хладну реку, над којом се још увек вукла магла. Вишедневни умор повукао је неке ка дну; други су грабили ка супротној обали, а они, опијени убијањем, касапили су наше мртве, славећи победу.
Зашто?
(21. 05. 1992.)

субота, 23. јун 2012.

ШАЛТЕРОЛОГИЈА 2

    ОСВЕТА ШАЛТЕРСКЕ СЛУЖБЕНИЦЕ


Дакле, људи, не знам шта да вам кажем. Не могу да верујем шта ми се дешава. Изгледа да сам навукла неко проклетство кад сам написала онај текст пре извесног времена. Сад ме прогањају шалтерске службенице. И свете ми се!
Овако је било. Одем ја у пошту. Мала сеоска поштица, ушушкана, нема гужве, тек по који мештанин. Троје-четворо испред мене, таман да онако господски одрадим неке уплате, па да се вратим у школу, на наставу. Она ради ли ради. Брзо иде. Прозива и преко реда:
-Еј, где си? Шта ћеш, да подигнеш новце? 'Ајде!
Добро је, нека је и тако, само да иде. Немам времена цео дан, имам само један слободан час, деца отишла на екскурзију. Најзад, угледам свој лик на шалтерском стаклу. Мислим се, брзо ће, још који минут. И тада, као у причи, оној мојој, деси се коперникански обрт. Она лепо устаде и остави нас да чекамо. А није нас било много, једна жена испред мене, десетак људи иза и још неки који су пристигли у међувремену. Узе Она да ради нешто, ни сама не могу да разјасним себи шта. Свега је ту било. И отварања сефа, и рачунања, и телефонирања, попуњавања разних формулара, образаца и шта ти ја знам. Онда уђе поштар. И њему је  спремила пошту за уручивање. Таман помислим, кад год седне за свој сто, почеће да ради, а Она опет устане, прошета, попуњава неке пропратнице, повратнице, ово, оно...а мени се коса натапирала од муке. Трајало је то, богме, добрих пола сата.
Почех да гунђам  у себи и да пребројавам и своју и Њену блиску и мање блиску фамилију. Прво ми је пало на памет:
''Мора да је прочитала онај мој текст! Ма не, немогуће. Али понаша се баш исто! Опет, ако је и читала, није могла да ме види, није ми објављена слика. Па како онда? Не може знати да сам то ја. Да није нека телепатија, зрачење, шта ли? Или сам просто баксуз! Она се мени свети! Ма не, није могуће, не верујем!''
И све тако. Чиста параноја! Почела сам да се презнојавам, срце ми пролупало, гуши ме и заптива...''Није ми све ово уопште требало. Кога је молити, није га срдити. А Оне, изгледа, имају неку натприродну способност да препознају оне што баљезгају по сајтовима којекакве неподопштине о Њима. Опет, ја Њих изузетно уважавам. Ево стално употребљавам велика слова: Она, Ње, Њој, итд. Или Оне уопште нису људска бића. То је нека унапређена, ванземаљска форма живота. Доста је да те погледа и одмах ти скенира мозак, па зна боље од тебе и шта мислиш и шта ће ти тек пасти на памет.''
У таквим мојим мислима у пошту уђе наш школски домар. Кад је преузео пошиљке, рече Њеном величанству:
-Ово је наша нова наставница, закасниће нам на час.
О, Свевишњи, хвала ти што си послао овог човека да ме спаси. Ја бих, без уплитања више силе, на овом шалтеру оставила свој живот! Не, најозбиљније. Бар је мени тада тако деловало. Од тада размишљам шта ми је чинити. Ако сам изазвала судбину и навукла на себе гнев и проклетство шалтерске класе, ово ће ми се стално дешавати. Према томе, или ћу тражити спас код неких баба врачара, црно-белих и осталих магова, или да се окумим са домаром и његовом фамилијом. Очигледно, домари имају нарочит утицај на службенице за шалтером.



недеља, 10. јун 2012.

ШАЛТЕРОЛОГИЈА

Овај текст првобитно је објављен на сатиричном сајту ''Задружни коњ''. Стицајем околности дошло је и до његовог наставка, који следи за неколико дана. Поздрав!


Шалтерологија је област примењене науке, која проучава и дефинише појам и сврху шалтера.
Човек има незгодну навику да завирује и завлачи нос у разне рупе. Због тога су сви шалтери мали, најчешће округли, мада могу да буду и четвртасти, као прозорчићи или шубери. Без обзира на облик, увек су некако у висини пупка, е да би се крајњи продукт еволуције и врхунска божија творевина довела у четвороножни положај и перспективу жабе.
Према неким изворима, шалтер је измислио немачки узгајивач стоке из XVIII века Фридрих фон Шалтер. Служио је да говеда имају где да се распитају када ће бити продата, по којој цени и коме. Од тада па до данас, сврха овог изума остала је, углавном, иста.
Изглед, као што је напред речено, варира. Од округлих отворчића, до, данас веома модерних, устакљених површина, са веома малим прорезом при дну, да може да се провуче папир А4, пресавијен по дужини. Има и оних, који уопште не личе на шалтер, већ имају облик пулта, који просечном Homo Sapiens-у дође до браде. Најмодернији вид шалтера зове се бокс. Они су најпопуларнији у банкама. Служе да се онај ко моли за кредит или слично, доведе у заблуду да није на шалтеру и да га третирају као људско биће.
Оно што шалтер чини шалтером, његова суштина и бит, његова душа (!?!?) јесте персона која седи иза стакла. Шалтерска службеница! Она је све и свја. Ако је Њој воља, Она може Сунце да претвори у Месец, толико је моћна! Гледати свет из Њене визуре било би равно искуству које су имали први људи на орбити, док се Земља смањивала на величину тениске лоптице. Изрека ''До подне мрзи себе, а од подне цео свет'' настала је због Ње. Она је мерна јединица за надрнданост, нељубазност и бахатост. При томе је ограничена к'о тераса. За Њу и читаву касту Њених колегиница сваки дан почиње устајањем на леву ногу. Нема горе и веће клетве, него кад неко каже ''да богда изгубио личну карту, возачку и пасош''.
Друга страна шалтера, без које он не би ни постао ни опстао, је ред. Ако у реду чека од сто до сто педесет људи, може се сматрати да нема гужве. Брзина којом се ред помера осцилира. Час прође петоро за десет минута, а онда сат времена неко гњави. Не може се никад поуздано рећи ко је узрок томе, Она, или кукавац који клечи испред шалтера. Како људско биће не поседује урођену стрпљивост говечета, у реду се често дешавају ексцеси, гурање и утрпавање преко везе, уз обавезне псовке и свађу.
Уз гандијевску стрпљивост ништавни, мали створ, који уопште стигне на ред може да се нада:
а) да почиње пауза
б) да ће га послати на други шалтер
в) да му је непотпуна документација
г) да дође сутра
д) да је крај радног времена
ђ) да сачека да Она телефонира
е) да Њу хитно зове директор
ж) да Она поједе свој бурек
з) да детету објасни где му је доручак
и) да Она скокне до пијаце
ј) да сачека да Она налакира нокте
к) да је искључен терминал
л) да објасни детету шта да обуче за школу
љ) да се посекла на папир
м) да је пао систем
н) да Она мора да оде по печат код шефа
њ) да објасни детету како се везују пертле
о) да Она скокне код фризерке
п) да се консултује са колегиницом
......
ш) да јој се може, и да јој пуца прслук за све.
(Између О и Ш попунити према сопственом искуству).
Све потврде, овере и уверења, без којих нема живота, осваја мали човек у зноју лица свог (и осталих који стоје у реду). И кад је први на шалтеру, и кад нигде никог нема, просечни мученик се начека по два сата.
Тема је неисцрпна. Човек, захваљујући својој атавистичкој навици да гура нос где му није место, стално упада у канџе бесних шалтеруша. Због тога, свако мало никне по један нови шалтер. А редови испред истих све су дужи.

среда, 23. мај 2012.

ДА ЛИ ЈЕ АЈНШТАЈН ПОГРЕШИО?

''Само су две ствари бесконачне: свемир и људска глупост. Мада, за свемир нисам сигуран.'' Тако је говорио Ајнштајн. Генијалном човеку није падало на памет да размишља колико људско биће може да се понизи и колико бескрајно низак може да буде праг толеранције на беду. ''Хлеба и игара'' говорили су стари Римљани. Генијалан политички манифест у само две речи, присвајан и рабљен као најсигурније средство за држање масе под контролом.
Само, имамо ли ми довољно тог хлеба? Што се игара тиче, њих, у разним варијантама, има колико ти душа иште. Отишла сам пре неки дан да уплатим лото-тикет. Успут се похвалим жени на киоску да сам прошли пут уплатила исто код ње и добила четворку! Их, целих шес'то динџи! То нас је даље одвело у коментарисање о вечном надању и потрази за срећом, и о томе, шта би, кад бих успела да ''убодем'' седмицу. Заједно смо затим, констатовале да је ипак боља шестица (кисело грожђе-сладак лимун, а нема ни једног, ни другог). Таман толико пара да средиш свој живот, а да те не боли глава.
И сад се враћамо Ајнштајну и границама. У овом случају, људске беде. Невероватно је колико смо ми наша надања, очекивања и све своје потребе свели на нешто, што се не може назвати ни минимумом. Живот у Србији вреди пар хиљада евра! Свега. Та фамозна седмица, коју сви прижељкују, уме добрано да се ''подгоји'' и да достигне милионске износе. Шестица, међутим, док се плати порез, почасти фамилија, буде то неких три-четири хиљаде! Тамо, на западној страни, неко то заради за месец, два евентуално три. А нама то решава многе животне проблеме!
Заиста ми није јасно, има ли ова рупа дно?!

четвртак, 10. мај 2012.

НЕПОДОБНА

Моја баба је скроз политички неосвешћена, неупућена, а помало и неподобна.
Још не могу да дођем себи од блама, који ми је приредила прошлог петка на бувљаку. 'Ајде што сваком приликом морам да јој будем bodyguard, у апотеци, код лекара, кад иде у социјално по нове ћороскопе или протезу, кад иде у набавку залиха од пензије до пензије, него још утриповала да јој треба нова шерпа од пет кила и лонац за млеко, нешто чарапа и веша. Кажем јој лепо: има све то код Кинеза, није гужва, на пијаци је све скупље, а и овако и онако се сви трговци са бувљака снабдевају у кинеским продавницама. Не вреди ништа! Заинтала: на бувљак и тачка.
Нисам рекла да баба једино сама иде у пошту, кад треба да подигне пензију. И то из беле зоре, извуче се из куће као нинџа, нико не може да је види или чује. Никоме још није пошло за руком да види њен чек од пензије, осим ње и поштанске службенице. И само још ово, као допуна карактера и лика моје бабе: она има 85 година. И пре три месеца ''узела'' осамдесет шесту!
У четвртак увече нашла је за сходно да ми саопшти своје намере и планове за сутра. У нашем граду петак је познат као пијачни дан и сабор свих залудних, који све остављају да би отишли на бувљак и тамо купили нешто што им уопште није потребно, углавном немају појма чему служи, али је јефтино, скоро џабе. И ја одлазим кад имам времена. Ако не могу петком, четвртком после подне исто може добро да се пазари. И, тако негде око десетке, рече она шта имаде, и пође у своју собу.
-Баба, је л' теби познато да ја сутра радим?
-Па шта, узми слободан дан.
-То се најави дан-два унапред, и не узима се због одласка на бувљак.
-Кажи да си болесна.
-И кад се сретнем са шефицом код исте тезге, шта онда?
-А теби је шефица она Данина ћерка, Славица?
-Јесте.
-Их, нема да бринеш, сад ћу ја њу да назовем.
-Имаш ти сат, у ово доба се не телефонира!
-Њена мајка је шила код мене сваког месеца по две 'аљине, а она долазила с њом и тражила крпице да се игра. Могу да зовем кад ја 'оћу!
И онда су њих две причале нашироко и надугачко, све њој баба лепо објаснила, и издејствовала за мене слободан дан.
-Шта ћеш, Славо, ова моја ти је смотана, никад се она не би усудила да те зове у ово доба. Хвала ти, и поздрави мајку. Лаку ноћ.
-Хвала и теби! Шта ти би да кажеш да сам смотана?
-Па кад јеси! Да ниси, била би ти њој шефица, а не она теби. И рекла је да сутра радиш ноћну смену.
-Изгледа, баба, да си ти Слави остала дужна неке крпице, чим ме ''частила'' ноћном!
У неко доба ноћи, кад на селу певају први петлови, а у вароши се тетурају кућама клинци из дискотека и кафића, тргао ме ледени додир нечије руке. Помислила сам да имам кошмар и да ме у сну походе незавршени случајеви са посла, али ускоро сам над собом видела бабу, упарађену за харање по бувљаку.
-'Ајде, шта се излежаваш! Пожури, све ће да се распрода!
Кафу сам ''сунула за врат'', успут зарадивши опекотине трећег степена, облачила сам се у ходу, и наврат-нанос изјурила за бабом, која је упркос годинама, каскала низ улицу. Боже, помислила сам, је л' зна она да и много млађи од ње проводе дане у домовима пензионера, а преживели из њене генерације вегетирају у геронтолошким установама. И никако нисам могла да се отресем мисли да сам сто посто, ма хиљаду посто, синоћ закључала врата моје собе.
Стигавши на предвиђену дестинацију, почеле смо мукотрпно пробијање кроз гужву. Застајкивање код сваке тезге, загледање, предомишљање, одустајање, 'ајде даље, па се врати код оне од малопре, тамо било јефтиније, ал' продало се, и тако неколико кругова. Што је грозан осећај кад пратиш некога у шопингу, па макар и на бувљаку, а теби се новчаник отањио к'о анорексична манекенка. Да немам личну карту, не бих га уопште ни носила са собом.
Вукла сам се за бабом, која се као стара пијачна муштерија, навелико цењкала за све и свашта, па се на крају окрене и не купи ништа. Таман кад сам се понадала да је набавила све што је планирала, моја старамајка ме изненадила још једном ''парадом''. Разгледала сам неке тацне и шољице, кад се на метар од мене зачу галама и дрека, свађа и удељивање најмаснијих псовки и најпогрднијих имена. Погледам око себе да зграбим бабу за руку па да бришемо, кад тамо ОНА и нека Ромкиња што продаје шерпе загрмеле и већ се хватају за косе. Баба тврди да је дала 'иљадарку, а ова се куне у децу да је било 500 динара! Том приликом бакица је из свог арсенала извукла сва могућа погрдна имена, од којих половину никад у животу нисам чула. Почех да је смирујем, али ништа није вредело.
-Немој, баба, тако да се дереш, навући ћеш нам полицију на врат! Не смеш данас никога да вређаш на расној, верској и националној основи! Не можеш да јој вичеш: ''Циганчуро''. Ухапсиће те!
-Ма шта не смем, је л' видиш да смем и још ћу, неће она мени да украде 500 динара, ако сам матора нисам излапела! Мајку јој...
-Ћути, жено! Цела се пијаца окреће око нас, сви само у нас зевају! 'Ајде кући, даћу ти ја те паре кад примим плату.
-Каква кућа, чекај само да ја њу до'ватим, има да је очерупам...
Гомила радозналаца је расла, а ја сам желела да што пре нестанем одатле, да се телепортујем право у своју лабораторију, где нико неће да ме дира! Ни Ромкиња, ни баба нису попуштале, а однекуд се створио и полицајац.
-Ето ти, шта сам ти рекла! Да си ме послушала пре пет минута, сад би биле на пола пута до куће.
Пошто је успоставио контролу, друг орган погледа у мене и упита:
-Је л' Ви пратите ову госпођу? Зашто нисте водили рачуна о њој и зашто сте се од ње удаљавали?
-Па није моја баба ни мало дете, ни криминалац!- сад је и мени дошло да се свађам. -Да нећете можда и наруквицу да јој ставите око ноге, да буде у кућном притвору?
-Госпођо, не изазивајте ме!
Е, ту сам ''пукла'' и почела да се свађам са државним службеником као највећа сокачара. Свашта сам му рекла, мало је фалило да насрнем и физички на њега. Тако смо баба и ја ''зарадиле'' бесплатан превоз до куће. Ја сам захваљивала Богу што нас не приводе на информативни разговор, а баба се распрдела са оним балавцем од полицајца, па се и за његову мајку испоставило да је шила код ње хаљине и комплете. Испред куће, док сам излазила, испод ока сам приметила стратешки распоређене комшинице.Једна је заливала веш, а друга простирала цвеће. Или обрнуто. За то време баба је, колико је грло носи, поручивала младунчету своје бивше муштерије да поздрави мајку, пошто је он одбио да уђе у кућу и попије кафу.
-Види шта си ми направила! Довози ме кући полиција! Ове дежурне алапаче сад само тиме има да испирају уста!
-Свако чудо за три дана!
-Треба те дане преживети! Одох да легнем, ноћас сам дежурна. И за то треба теби да захвалим.
-А да ти твоја бајка скува једну кафицу?
-Мене не можеш да купиш једном кафом! Нисам ти ја као оне твоје сестрице у амбуланти, којима тутнеш сто грама кафе, па оне играју око тебе.
-Па јес', ти си карактер! Не знам да има још нека докторка да је као ти, да одбије од пацијента знак пажње.
-Хиљаду пута сам ти објаснила да ја радим на патологији, а они које тамо донесу не гурају се да уђу преко реда, и не долазе са том твојом ''пажњом''.
-Само се ти прави паметна! Да си неки хирург, гинеколог, тако нешто...
-Зато сам и отишла на патологију, да бар на послу могу да имам мира! Знаш, код мене нема незадовољних и ни са једним пацијентом се нисам посвађала. Мени још ниједан пацијент није умро на столу! И 'ајде смућкај ми један нес!

четвртак, 3. мај 2012.

ШТА МИ БИ?





Управо сам подлегла молбама моје деце да им омогућим да се фејсбуче по цео дан! После вишемесечног одбијања, увијања, избегавања, одлагања, укратко, хватања кривина са моје стране, у моменту менталног fade out-a, пристала сам, и ево ме сада, са питањем као у наслову. И док ово пишем, иза мене на некој ТВ станици иде расправа о коришћењу ФБ: може ли да замени праве пријатеље, комуникацију, колико је безбедно? Узгред, сигурно није српска телевизија, јер да јесте слушала бих неког политичара како ми обећава Шведску, Швајцарску, и остала брда и долине. Равнице и да не помињем. Када већ правим дигресију, приметила сам да у послење време телевизор у мојој кући има функцију радио-апарата: слушам га, али не гледам.
Него да се вратим фејсбучењу.
Ново време + нове технологије = нови језички материјал. Језик је, као и сваки жив организам, способан да прима и трпи разне утицаје, да им се прилагођава и да се мења, па ме то не забрињава. Више ме брине површност коју ФБ доноси. Виђала сам заиста интересантне профиле, профиле људи који имају шта да кажу и покажу другима, да некога нечему науче и да сами буду ученици. Проводити време на ФБ оговарајући друге, ''качећи'' бесмислене постове и четујући о којештаријама, чисто је губљење времена. Покушавала сам да мојој најстаријој кћерки објасним и покажем све могућности Интернета. Рекла сам јој да је то највећа и увек доступна библиотека, где може да нађе све што јој је потребно за школу, да ће јој то умногоме олакшати учење. Сваки мој покушај завршавао се њеним ''Да, да, јасно ми је. А кад ћеш да ми направиш Фејсбук?''  А не уме ни да пронађе сва слова на тастатури!
Сада кад коначно има(ју) то што желе, следи нова драма: ко ће имати више пријатеља! Кад тако тражим неке драге људе, оне који су некад били ту, а сада су ужасно далеко, набасам на понеки профил где особа има пријатеља, не на стотине, него на хиљаде. Моју децу то одушеви, јер тако се данас мери колико ко вреди, а ја само прокоментаришем : ''Ова/овај мора да је преписао цео телефонски именик''.
Најзад, да не гњавим и не смарам, времена се мењају.  Треба им се прилагодити, искористити најбоље од онога што се пружа. Уосталом, еволуција је дуг и напоран процес. Понекад и болан. Куда ће нас одвести? Питаћу Дарвина.