Седели смо окупљени око ватри, уморни, прашњави, улепљени својом и туђом крвљу. Очи, надувене од непроспаваних ноћи, нису биле способне да се склопе, већ само да тупо гледају пред себе. Наша тела одвојила су се од наших душа, постала оклопи и празне љуштуре.
Испред нас је била мала зараван. Иза нас: Дунав. Обала је местимично била веома висока и као одсечена спуштала се право у воду.
Стотине очију вребало нас је из таме. Очи, које до нашег доласка нису виделе цивилизацију, које су знале само за мрак својих земуница и које су нас сваким даном гледале са све већом мржњом. Како је време одмицало њихова мржња је расла и све чешће су се бунили, ударајући на нас опако и жестоко. Овај пут као да су хтели да нас униште заувек. Сатерали су нас до воде.
Крепили смо наша уморна тела кратким, испрекиданим дремежом. Још један удар са ово мало преживелих људи, да се пробије обруч. Били смо смирени и имали довољно времена. Они неће напасти први. За њихову дивљу, запењену крв таква победа била би лака и без имало страсти.
Одмакао је добар део ноћи. Са Дунава су нас запљускивали таласи хладноће. Било је ведро, без Месеца. Око наших ватри настаде комешање. Причврстили смо оклопе, ставили кациге. Чим се разданило кренули смо у напад. Свом силином наших умором смрвљених тела покушали смо да раскинемо ланац. Било их је много. Уз урлик, дивљи, разјарени као звери, скоро бесни, кренули су у противнапад. Секли су нас нашим мачевима, под ударцима њихових тољага распрскавале су се наше главе, заривали су нам зубе у вратове. Нисмо знали колико их има. Били су огромна стоглава звер искежених зуба и закрвављених очију, гладна наших живота.
Почели смо да узмичемо. Вода је носила спас. Ослобађали смо се оклопа, бежали у хладну реку, над којом се још увек вукла магла. Вишедневни умор повукао је неке ка дну; други су грабили ка супротној обали, а они, опијени убијањем, касапили су наше мртве, славећи победу.
Зашто?
(21. 05. 1992.)
Нема коментара:
Постави коментар