ШАЛТЕРОЛОГИЈА 2

    ОСВЕТА ШАЛТЕРСКЕ СЛУЖБЕНИЦЕ

Дакле, људи, не знам шта да вам кажем. Не могу да верујем шта ми се дешава. Изгледа да сам навукла неко проклетство кад сам написала онај текст пре извесног времена. Сад ме прогањају шалтерске службенице. И свете ми се!

Овако је било. Одем ја у пошту. Мала сеоска поштица, ушушкана, нема гужве, тек по који мештанин. Троје-четворо испред мене, таман да онако господски одрадим неке уплате, па да се вратим у школу, на наставу. Она ради ли ради. Брзо иде. Прозива и преко реда:

-Еј, где си? Шта ћеш, да подигнеш новце? 'Ајде!

Добро је, нека је и тако, само да иде. Немам времена цео дан, имам само један слободан час, деца отишла на екскурзију. Најзад, угледам свој лик на шалтерском стаклу. Мислим се, брзо ће, још који минут. И тада, као у причи, оној мојој, деси се коперникански обрт. Она лепо устаде и остави нас да чекамо. А није нас било много, једна жена испред мене, десетак људи иза и још неки који су пристигли у међувремену. Узе Она да ради нешто, ни сама не могу да разјасним себи шта. Свега је ту било. И отварања сефа, и рачунања, и телефонирања, попуњавања разних формулара, образаца и шта ти ја знам. Онда уђе поштар. И њему је  спремила пошту за уручивање. Таман помислим, кад год седне за свој сто, почеће да ради, а Она опет устане, прошета, попуњава неке пропратнице, повратнице, ово, оно...а мени се коса натапирала од муке. Трајало је то, богме, добрих пола сата.

Почех да гунђам  у себи и да пребројавам и своју и Њену блиску и мање блиску фамилију. Прво ми је пало на памет:

''Мора да је прочитала онај мој текст! Ма не, немогуће. Али понаша се баш исто! Опет, ако је и читала, није могла да ме види, није ми објављена слика. Па како онда? Не може знати да сам то ја. Да није нека телепатија, зрачење, шта ли? Или сам просто баксуз! Она се мени свети! Ма не, није могуће, не верујем!''

И све тако. Чиста параноја! Почела сам да се презнојавам, срце ми пролупало, гуши ме и заптива...''Није ми све ово уопште требало. Кога је молити, није га срдити. А Оне, изгледа, имају неку натприродну способност да препознају оне што баљезгају по сајтовима којекакве неподопштине о Њима. Опет, ја Њих изузетно уважавам. Ево стално употребљавам велика слова: Она, Ње, Њој, итд. Или Оне уопште нису људска бића. То је нека унапређена, ванземаљска форма живота. Доста је да те погледа и одмах ти скенира мозак, па зна боље од тебе и шта мислиш и шта ће ти тек пасти на памет.''

У таквим мојим мислима у пошту уђе наш школски домар. Кад је преузео пошиљке, рече Њеном величанству:

-Ово је наша нова наставница, закасниће нам на час.

О, Свевишњи, хвала ти што си послао овог човека да ме спаси. Ја бих, без уплитања више силе, на овом шалтеру оставила свој живот! Не, најозбиљније. Бар је мени тада тако деловало. Од тада размишљам шта ми је чинити. Ако сам изазвала судбину и навукла на себе гнев и проклетство шалтерске класе, ово ће ми се стално дешавати. Према томе, или ћу тражити спас код неких баба врачара, црно-белих и осталих магова, или да се окумим са домаром и његовом фамилијом. Очигледно, домари имају нарочит утицај на службенице за шалтером.