''Само су две ствари бесконачне: свемир и људска глупост. Мада, за свемир нисам сигуран.'' Тако је говорио Ајнштајн. Генијалном човеку није падало на памет да размишља колико људско биће може да се понизи и колико бескрајно низак може да буде праг толеранције на беду. ''Хлеба и игара'' говорили су стари Римљани. Генијалан политички манифест у само две речи, присвајан и рабљен као најсигурније средство за држање масе под контролом.
Само, имамо ли ми довољно тог хлеба? Што се игара тиче, њих, у разним варијантама, има колико ти душа иште. Отишла сам пре неки дан да уплатим лото-тикет. Успут се похвалим жени на киоску да сам прошли пут уплатила исто код ње и добила четворку! Их, целих шес'то динџи! То нас је даље одвело у коментарисање о вечном надању и потрази за срећом, и о томе, шта би, кад бих успела да ''убодем'' седмицу. Заједно смо затим, констатовале да је ипак боља шестица (кисело грожђе-сладак лимун, а нема ни једног, ни другог). Таман толико пара да средиш свој живот, а да те не боли глава.
И сад се враћамо Ајнштајну и границама. У овом случају, људске беде. Невероватно је колико смо ми наша надања, очекивања и све своје потребе свели на нешто, што се не може назвати ни минимумом. Живот у Србији вреди пар хиљада евра! Свега. Та фамозна седмица, коју сви прижељкују, уме добрано да се ''подгоји'' и да достигне милионске износе. Шестица, међутим, док се плати порез, почасти фамилија, буде то неких три-четири хиљаде! Тамо, на западној страни, неко то заради за месец, два евентуално три. А нама то решава многе животне проблеме!
Заиста ми није јасно, има ли ова рупа дно?!
Нема коментара:
Постави коментар