НЕКОЛИКО МОЈИХ ОМИЉЕНИХ ПЕСНИКА

АЛЕКСАНДР АЛЕКСАНДРОВИЧ БЛОК

                 * * *

Девушка пела в церковном хоре

О всех усталых в чужом краю,

О всех короблях, ушедших в море,

О всех, забывших радость свою.

Так пел её голос, летящий в купол,

И луч сиял на белом плече,

И кажды из мрака смотрел и слушал,

Как белое платье пело в луче.

И всем казалось, что радость будет,

Что в тихой заводи все корабли,

Что на чужбине усталые люди

Светлую жизнь себе обрели.

И голос был сладок, и луч был тонок,

И только высоко, у Царских Врат,

Причастный Тайнам, - плакал ребёнок

О том, что никто не придёт назад.

Август 1905

                     * * *

Ты отошла, и я в пустыне

К песку горячему приник.

Но слова гордого отныне

Не может вымолвить язык.

О том, что было, не жалея,

Твою я понял высоту:

Да. Ты – родная ГалилеяAugustin Tin Ujevic

Мне – невоскресшему Христу.

И пусть другой тебя ласкает,

Пусть множит дикую молву:

Сын Человеческий не знает,

Где приклонить ему главу.

30 мая 1907

Аугустин Тин Ујевић

НОТУРНО  (Колајна XXI)

Ноћас се моје чело зари,

ноћас се моје вјеђе поте;

и моје мисли сан озари,

умријет ћу ноћас од љепоте.

Душа је страсна у дубини,

она је зубља у дну ноћи;

плачимо, плачимо у тишини,

умримо, умримо у самоћи.

Михаил Юрьевич Лермонтов

Нет, не тебя так пылко я люблю,

Не для меня красоты твоей блистанье:

Люблю в тебе я прошлое страданье

И молодость погибьшую мою.

Когда порой я на тебя смотрю

В твои глаза вникая долгим взором:

Таинственным я занят разовором,

Но не с тобой я сердцем говорю.

Я говорю с подругой юных дней,

В твоих чертах ищу черты другие,

 В устах живых уста давно немые,

В глазах огонь уснувших очей.

                                                                                        (1841.) 

Јован Дучић

KRAJ

Хоћу у твом срцу, после тамних јада,

Да оставим једну носталгију дугу;

Па све када прође, да се сећаш тада

Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне

Да умре у теби, као у дан сиви

Што мре грмен ружа; мирис који дадне,

То је болна едуша која га надживи.

И кад ови дани засвагда прохује,

И кад опет хтеднеш чути моје име,

Хоћу да се оно у твом срцу чује

Ко шапат пољупца и уздисај риме.

ЖЕЛИМ....

Здрав човек има много жеља, а болестан само једну: да оздрави.

Као припадница српског народа, који све може и хоће да окрене и обрне, онда то може и овако:

Незапослен има само једну жељу: да се запосли. Запослен има плату.

Пошто ми је данас ''диван дан'', а на бироу сам стекла звање почасног, доживотног и узалудног чекаоца, када бих гасила свећице на рођенданској торти, зна се која би ми жеља била. С обзиром на стање у личној карти тај слаткиш личио би више на логорску ватру, па се зато одлаже до даљег. Најбоље решење да слатку малу изврнуту торту за људе мојих година је да се дотична обмота новогодишњим сијалицама, има довољно разнобојних лампица које ће имитирати свећице, редовно понека не ради, а ко хоће да броји, широко му поље!

Дакле, да резимирамо. Поред тога што желим мир у свету, да међу људима завлада разумевање и добра воља, да ми деца буду жива и здрава и да ме слушају (TZVRTZ), највише желим да већ једном добијем тај уговор на НЕОДРЕЂЕНО, па да накривим капу.

И узмем кредит!

А могла би да падне и седмица!

Или да, ипак, следеће године пожелим нешто реалнијe.

 ;) :D

КОЈЕШТАРА 7

БИРО – Милозвучна реч, позајмљена из француског језика, која се некада користила да се њоме замени исто тако умилна и ушима пријатна латинска именица, канцеларија. Највероватније је у наш језик дошла преко руског, мада то не могу да тврдим са сигурношћу. У сваком случају,  није се укоренила, осим у називу две институције, од којих једна већ одавно не постоји на нашим просторима. Биро за изгубљене/нађене ствари и Биро за незапослене.

''Што изгубиш, не тражи! Што нађеш, не кажи!''

Из овога се јасно види каква је судбина прве од две наведене институције. Али, зато ова друга не посустаје, напротив, све је моћнија, организованија и бесмисленија. Мењала је више пута свој назив, и реч биро се одавно не повезује са њеним званичним именом. У колоквијалном, свакодневном језику, међутим, нико је другачије и не зове.

''-Где ћеш?

-Идем на биро.''

Зашто се, уопште, иде тамо?

Па, да се јавиш, кажеш лепо ''Добар дан'' и ''Довиђења'', и да ти нареде кад опет да дођеш да се (при)јавиш, уз обавезну претњу, да не касниш, јер има да те бришу из листе пријатеља, ако одоцниш само минут и по и тр'ес две секунде. А при том ти не понуде ни кафу да попијеш! Безобразлук! Евентуално, мож' да седнеш, али није обавезно. То је место где се запошљавају жене, ћерке и швалерке, и понеки татин син, а незванични назив радног места им је ''бубрег у лоју''. Сан сваке незапослене особе је да буде део те екипе, зато што је њима у опису посла да терају друге да сами траже запослење. Јер, боже мој, ''како ми да вам нађемо посао, то морате сами!'' Па за кој' андрак ме онда свака три месеца масирате да вам долазим на ноге!?

''....'АЈДЕ, И ПАМЕТ У ГЛАВУ!'' – Најкраћи приручник за сексуално васпитање. Преноси се искључиво усменим путем и кроз народно предање. Да је неко био вољан да га публикује, само би сакупљао прашину и мољце по књижарским полицама. Генерације  мајки испраћале су своје ћерке овим речима, кад се ове задевојче и почну да излазе. Мајка, поносна на лепоту своје мезимице, посматра је док се ова облачи, чешља и шминка. На крају, када је сопствено дивљење према своме чеду доведе у стање левитације, уз заљубљени осмех изговара: ''Ајде, сад, и памет у главу!'' Након тога, нема реплике, дискусије или, не дај боже, противљења. Мезимица се ту штрецне, поцрвени, а и увреди се по прилици, али не испољава осећања, јер сваког часа може да падне пресуда: нема изласка!

Оба субјекта врло добро знају какве конотације носи ова кратка реченица. И прећутно пристају да овим запечате уговор и конвенцију о границама пристојности и о томе шта се сме, а шта не. Тако је у теорији. А пракса? Кршење овог пакта уобичајена је појава, али и о томе се, по неписаним законима о породичним односима, не дискутује. Да би они и даље остали добри! Да  се увек поштовало то ''памет у главу'' многе породице остале би без наследника. ;)

СНЕГ – Једно од три агрегатна стања воде, како нас уче у школи. Лепа појава на разгледницама и неизбежна на новогодишњим честиткама. Такође служи за изазивање општег колапса у саобраћају. У овим крајевима познатији као елементарна непогода, која се увек дешава у непредвиђено време. Највише му се изненадимо у децембру, јануару и фебруару, а током осталих месеци, нарочито у јуну, јулу и августу, уопште нас не чуди што га нема.

КИША – Веома чудна атмосферска појава. Задужена за изазивање општег незадовољства, без обзира на то да ли је присутна или не. Док не падне: ''Ух, да 'оће да љуљне један пљусак, цркавам од врућине!'' А кад коначно почне да силази: ''Јао, докле ће да пада?!'' Ако је нема у оној количини колико је неко замислио да је потребна: ''Пих, није ни прашину покупила!'' Ако је има превише: ''Мука ми је од ове кишурине!'' Као нуспојава јављају се баре, локве и блато. Њих користе возачи да би приказали колико су вешти у воденом слалому, а пешаци у том случају добијају гратис туширање. Све у свему, бал на води! 

ПЕДАГОШКА ПОЕМА

Стиг'о распуст!

Башкари се на сваком кораку. За неупућене, односно оне који су заборавили, то је годишње доба када деца базају унаоколо, смишљајући како да убију време. То што ће успут да потамане и родитељске живце, само је колатерална штета. Уосталом, маторци су и овако на ''бенџи'', само преко распуста треба да повећају дозу. Дечја инвентивност у осмишљавању немогућих мисија смењује се са моментима потпуне летаргије, у којима их једноставно мрзи да живе. Најгоре од свега, распуст родитељима одузима кључни аргумент у расправи са малолетницима, који увек добро дође током школске године: ''Не причај много, БОЉЕ ИДИ ДА УЧИШ!''

Касно ми је пало на памет да, као сваки родитељ, са приближавањем ове појаве, почнем пасионирано да сакупљам и проучавам флајере различитих спортских, рекреативних, културних, разонодних, уметничких, забавних, етно-фолклорних, креативних, образовних радионица, летњих кампова, логора, (ју, божемеопрости), у које бих послала младунце да се уче преживљавању у природи и социјализују са шумским и домаћим животињама, гмизавцима, комарцима, осталим инсектима и иним караконџулама. Уместо тога, бомбардована сам питањима:

''Када ћемо да поставимо базен?'', а лето као да смо га увезли из Сибира, облачно, хладно, ако не пада киша, обавезно дува кошава. Има да буду срећне ако ове године успемо да оквасимо ноге у Дунаву.

''А је л' могу да се возим на балерини и на великом рингишпилу кад буде вашар? А на броду?'' Питање на месту, само постављано месец дана унапред, пре, за време и после доручка, ручка, вечере и две ужине.

''Хоћеш да ме пустиш да идем са другарицама у град, вечерас у девет?'', моли тек свршена ученица шестог разреда.

''Можемо да купимо сладолед?''

''Је л' има нешто слатко?''

''Имаш паре да ми даш да уплатим кредит?''

''Зашто само ја морам са мамом и сестрама у град? 'Оћеш да ми се сви смеју?''

''Шта да радим? Досадно ми је.''

''Чега да се играмо?''

Ово последње ме заиста убија у појам. Ем ми није јасно како деца могу да не знају чега да се ирају, ем се ниједан предлог не усваја, јер када имате троје деце увек је 2:1, никад није 3:0. Током њиховог одрастања развила сам преговарачке способности и умеће пласирања правих аргумената у одговарајућем тренутку, да би могла да ми се диви и сама Кетрин Ештон, и ако не успем да нађем неки други посао, мораћу, или да аплицирам код поменуте госпође у својству асистента за преговоре о Косову, где бих успешно заступала обе стране, као и медијаторку лично, што би нам био додатни корак у приближавању Европској унији, или, да отворим приватну преговарачко-убеђивачку самосталну занатску радњу! Упркос томе, има тренутака кад ни све дипломате овог света не би могле да ускладе жеље и интересовања три детета која су истог пола, узраст им је приближан, али зато им је  индивидуалност однегована до максимума. Онда на снагу ступају правила апсолутистичке монархије, па кад нема договора, биће како ја кажем. И пунктум!

ВЕЛИКА БЕЛА ПТИЦА

Просто је невероватно због чега све људи могу да вам завиде! Ако вам је кућа већа, бољи ауто, ако сте се боље удали/оженили...Неће вам завидети једино на вашој памети. Не зато што умеју то да цене, него због чињенице  да мисле како су управо они најпаметнији, и да други, укључујући и вас, треба њима да завиде.

Мене је увек највише нервирало кад ми кажу: ''Благо теби, ти си јединица, баш ти завидим.'' Не разумем шта ту има да се завиди. Јесте да је свака чоколада само твоја и да добијеш све што пожелиш, додуше, у оквиру породичних могућности. Али то је, углавном, то. А друга страна медаље? Шта год да се деси, зна се ко је главни и одговорни. На пример, пустиш музику, мало се заиграш, цикне мамина омиљена ваза. Ту нема вађења: гурнуо ме, нисам ја и томе слично. Евентуално можеш да оцрниш неку од другарица, али то не пије воду на дужи рок. Пре или после, провале те. Ма, у ствари, касније увидиш да им је све одмах било јасно, само су се мало правили луди.

Даље, сва очекивања родитеља мораш да испуниш ти. Да будеш добар ђак, да завршиш факултет, да се запослиш, да не упаднеш у лоше друштво. Укратко, не смеш да их разочараш. Пошто нису направили резервну копију, немају ни на кога другог да рачунају. И онда, нема ти друге, него да даш све од себе.

Ја сам у породици имала двоструку улогу: морала сам да будем и ћерка и син. Понос свога оца, уместо да ме инспирише свеже удата лејди Ди, мене је одушевљавао Индијана Џонс! Нисам, на очај моје мајке, маштала о бајковитом венчању, већ сам сањала да откријем где је сахрањен Александар Велики! Зато сам уписала археологију. Врло перспективно! Да буде све по пе-есу, дипломирала сам пре рока, са десеткама. Тиме сам оверила визу за доживотни боравак на бироу за незапослене.

Имала сам, ипак, среће. Када је отац полазио у пензију, а радио је као возач у Општини, замолио је тадашњег председника да ме запосли. ''Било шта, само да је нека канцеларија!''

Тако сам једног јутра ушетала на своје, убеђена сам била, привремено радно место. Тамо се стиже кроз лавиринт ходника, низ степенице, па у подрум. Упознала сам се са колегиницама; одмах су ме лепо прихватиле. Нису успеле да сакрију сажаљиве погледе, чије сам значење схватила много година касније. Нас три, без лажне скромности, можемо да послужимо као три покретне енциклопедије. Поред мене, ту је колегиница која је дипломирала класичну филологију, одлично чита и преводи са санскрита, старогрчки и латински су јој као матерњи. Друга је историчар уметности, магистрирала на тему фламанско сликарство.

У нашу канцеларију мало ко залази, чак ни многи који раде у Општини не знају да објасне где се она налази. Ипак, пре неколико дана, на наша врата закуцала је странка. Виолета, моја школска другарица! Одмах сам је препознала, а и она мене. Вики је била, и остала, прелепа. Што се каже, ништа јој бог није остао дужан! Уз то била је и јако добродушна, чини ми се да није била у стању да икога мрзи. Једино није била баш неки ђак. На сва питања гимназијских професора одговарала је трептањем својих великих, тамних очију.

Где си, како си, шта радиш, бујица питања, нисмо се виделе од матурске вечери. Питам је л' завршила факултет, каже није ни покушавала да се упише. Удала се још те јесени за Владу из нашег одељења. Не могу да верујем! Влада Гмаз! Његов матори је дрмао по граду годинама. Био је директор свих могућих фабрика у изградњи, дакле док их је финансирала држава. Напаковао је и за праунучиће. Сад Вики и Влада живе у Швајцарској, она се смара свакодневним шопингом, и нервира је што нема снега у Сент Морицу, па мора да зимује на Копаонику...Брзо смо завршиле посао због којег је забасала у ову нашу канцеларију, и Вики оде. Оставила ми је бројеве телефона и адресу, рече ми да јој пошаљем захтев за пријатељство на Фејсу, и да се обавезно јавим.

Кад је отишла, окренула сам се према колегиницама:

-А звали смо је Виолета Гуска!

КАПУТ

Пробудим се ја једно јутро мало раније него обично. Целу ноћ сањала сам неке покојнике како се свађам са њима, па ми није више ни било до спавања. Устанем, изађем напоље и видим мраз се забелео по дворишту, 4-5 степени испод нуле, сигурно. На брзину на'раним кокошке и кера, па трком у кућу да наложим ватру. Док сам се ја бактала око смедеревца (проклетиња неће да повуче, само пуши и дими), устаде и мој Јовица, завири у кујну и онако бунован оде да обиђе и намири стоку. Таман сам спремила доручак и хтела да пођем да зовем деду, кад ме он позва да изађем напоље.

-Шта ћу напољу, деда, видиш да је 'ладно, 'ајде и ти у кућу да једеш.

-Нећу да једем, нисам гладан.

Видим, деда се добро обук'о, обуо постављене чизме, на главу натук'о шубару, а преко рамена пребацио неку стару чобанску торбицу. У једној руци држи штап, а другом се подбочио.

-Слушај, снаја, идем ја да обиђем шуму.

-Кака те шума снашла, деда, сад по овој хладноћи! 'Оћеш да се оклизнеш преко мокрог дрвета и да се сав изломиш! И ко да те нађе, има да се смрзнеш, док неко не дође. Уосталом, Јовица је у недељу био у забрану.

-Ма не идем ја у забран, 'оћу у Маринкову шуму.

-Ју, па то је много далеко, не можеш сам и пешке тамо. Боље сачекај да Јовица доручкује, па нека те он одвезе трактором.

-Ма каки трактор, не долази у обзир. Знам ја пречице, кад ударим сад иза плацева, па преко забрана, има тамо једна стаза, још кад сам био чобанин, памтим. Не бери бригу, ти за мене.

-Па, добро, ал' ниси ништа јео, а и лекове треба да попијеш у подне.

-Одсек'о сам ја сланине и комад 'леба, а лекове сам понео. Имам и воде.

-Не знам шта те спопало, а видим да си решио, к'о да у тој шуми има бог зна шта.

-Па има, снајка, има. Посадио сам ја тамо један јасен кад сам био дете. Има му сад преко шесет година. Гајио сам га, нисам 'тео да га сечем, било ми жао. А после, кад сам дош'о у године наменио  сам  га себи за капут.

-Какав сад капут, побогу деда? Па имаш нов капут, је л' ти нисмо купили пре неку годину.

-Није то за тај капут, него за онај дрвени.

-Молим? 

-За сандук, бре, кад умрем.

-Ма, иди, човече, с милим Богом, шта још теби неће да падне на памет.

И тако деда оде полако, а ја уђо' у кућу.

-Овај твој деда стварно није нормалан човек, живота ми мога. Ја да се нисам за тебе удала никад не би' знала кол'ко неко може да буде блесав. Замисли ти, он 'оће цело дрво да уништи због мртвачког сандука, еј, бре, због две-три даске, да упропасти цео јасен.

-Какав јасен, шта причаш?

-Па знаш онај јасен, највећи тамо у Маринковој шуми. Онај што је он посадио и што је наменио себи за сандук кад умре. Е, оде он сад у шуму, 'оће да га обиђе.

На те моје речи Јовица упусти кашику, загрцну се и поче да кашље, замал' душу да испусти. Кад је дошао себи, рече:

-Спакуј ми нешто веша и документа, идем код ујака. Тамо ћу да будем недељу-две, док не испослујем преко мог брата  да идем у Русију, да радим. Кад дође деда, ако пита где сам, кажи да сам изаш'о до села и да немаш појма кад ћу да се вратим.

-Јес' ти нормалан, шта ти би одједном? Малопре онај матори навалио у шуму, па у шуму, сад ти из чиста мира чак у Русију. Који вам је очин обојици данас?

-Слушај, жено, ја сам тај јасен исек'о. Он ако ме затекне код куће, има да буде свашта. Боље да се склоним, док се он мало не о'лади.

-Па шта ти би да га сечеш, побогу?

-Па шта мислиш са чиме сам ове године посејао кукуруз, бацио ђубриво, платио вршидбу жита, јечма, брање кукуруза, па јесење орање.

-Ваљда од свиња, три туре прасаца смо одгајили ове године. А и два бика смо продали.

-С тим парама смо платили Тањи упис на факултет и стан годину дана унапред у Београду.

-И добро, кад је то било?

-Знаш кад је деда прошле године био у болници, а ти код твојих ишла да помогнеш да спреме славу? Е, то је било тад.

-Зато си ти мене и послао тамо. И кад си мислио да ми то кажеш?

-Нисам полудео да ти кажем, па да ми одма' узмеш паре, знаш да си тад 'тела да мењаш бојлер.

-Јок, требала сам да чекам да неко погине. Знаш да је био процурио казан, а и мамлаз који га је намештао погрешно повезао жице, па ме дрмала струја сваки пут кад сам узимала воду. И кад си већ све урадио како си хтео, зашто бар не остави онај први трупац, да деда има за тај проклети сандук?

-Види се, бре жено, да се ништа не разумеш. Па тај први трупац и јесте највећи, сам је имао скоро цео кубик. Он је изаш'о кол'ко и сви остали заједно.

-И сад кад си све засрао, ти ћеш да се склониш, а мене ћеш да оставиш са пошандрцалим дедом. Шта ако се шлогира, ко ће да га гледа?

Док смо се нас двоје тако расправљали, зачу се споља кукњава и јаук. Улете деда у кућу, сав изгребан, распасан и каљав.

-Јао, мајку им лоповску! Клицу им покварену! Има да их робијам, не звао се ја Живадин! Побићу их к'о зецове, макар ми задње у животу било!

Јовица убелио к'о крпа, укочио се, само што га кап не удари. И мени се ноге одсекле.

-Шта је било, деда?

-Исекли ми јасен! Мој јасен, звезду им жарену!

-О коме причаш, ко ти је посекао јасен?

-Манојловићи, семе им се затрло лоповско! Мало им што краду државну шуму, ударили и на моју!

-Откуд знаш да су они?—дође до ваздуха и Јовица.

-Видео сам их! Провукоше две приколице пуне трупаца. Мојих трупаца!

-А где се, деда, тако изгреба и искаља?

-Види, кад сам изаш'о из нашег забрана, потера ме велика нужда. Замакнем за неки шибљак, и таман кад сам био готов, чујем трактор. Извирим и имам шта да видим! Манојловићи, са два трактора терају трупце. Одма' сам позн'о мој јасен! Изађем пред њих, питам где су то покрали, а они мене у материну! Ја онда ударим преко оног шибљака назад, па кроз забран, трчао сам, душа ми дошла у нос. 'Оћу да пријавим у полицију!

-Ма пусти сад пријављивање, како знаш да је твој јасен?—чачка Јовица и даље.

-Шта не знам! Па знаш кол'ки су трупци, нигде нема такви'. То је тај, нема већег јасена у нашем атару. Него, снао, зови ти оног  твог стрица адвоката, 'оћу да их тужим! Тераћу их до божије куће!

 Јовица се ту охрабри, па и он поче да се прси:

-Ма каки адвокати, деда, ја ћу њима да судим! Одма' идем да их стигнем, најеб.....Ијаој! шта ме, бре, шутираш жено?

Док се Јовица држао за ногу, ја му тихо, да не чује деда, рек'о:

-Ћути, бре, будало, ви'ш да смо добро прошли. Пуст га нека их тужи. Док се они буду доказивали на суду, пет таки' јасенова има да ти стигне. А други пут, кад ти буду требале паре, немој много да ми се правиш паметан, него лепо да идеш у државну шуму к'о сав остали народ!

 

КОЈЕШТАРА 6

ДЕМОКРАТИЈА – Тога нема!

ДРЖАВА – Ни тога нема! Распродато!

СЛОБОДА ГОВОРА – Тога има, али кога заболе за то шта ви, ми, ја, ти, он мислимо. Битно је само шта ОНИ мисле. А ОНИ су увек на власти.

ЛОПОВИ – Уобичајени назив за чланове Владе, и све друге структуре власти, када о њима говори опозиција. И сви остали, који нису у најближем сродству са њима.

ИЗБОРИ – Означава време када народ има прилику да изрази своју политичку вољу. То је циркус који кулминира сваке четврте године, а по потреби и пре. Одомаћио се у Србији и нема намеру да спакује шатру и крене даље. Обилује акробатским тачкама и вратоломијама, од којих се најчешће изводи салто мортале. Ради опуштања и увесељавања потенцијалних гласача, у представи учествује армија кловнова. Ефекат избора је никакав и без озбиљнијег утицаја на  власт.

ОПОЗИЦИЈА – Ако би опозицију замислили као особу, био би то вечити студент, који сања дан када ће дипломирати и свима показати шта може и зна. Док се то не деси, бави се свим и свачим, критикује, спинује, открива мутне радње, држи говоре у Скупштини, прети, тражи превремене изборе... Реченица која му служи као мото : ''Само да дођем на власт, похапсићу све ове лопове!'' Када, и ако, му пође за руком да дипломира, не зна шта би са тим папиром, па ради све што и ови пре њега.

ПОЛИТИКА - Именица женског рода, сумњивог морала. То је дефиниција Бране Црнчевића. Не би се ту имало много ни додати ни одузети. Осим, да је то најуноснији бизнис у Србији и пречица за брзо богаћење. Улагање и почетни капитал нису потребни. Довољно је учланити се у неку од постојећих странака, или основати своју. После тога, све је ствар времена. Овим бизнисом могу да се баве искључиво они који су оперисани од свих обзира, поштења, држања дате речи, човечности, поноса, части.