ЂУРИНЕ КУЋНЕ ЧАРОЛИЈЕ

Мушки род се дели на очеве, браћу, деде, стричеве, ујаке, тече, младиће, мужеве, синове и остале.  Сви они могу даље да се сврстају у две категорије: мајстори и шепртље. Која год варијанта да те у животу снађе, живцирање ти не гине!  У ствари, кад мало боље размислим, увек у животу имаш обе варијанте. Ако ти је тата мајстор, онда ће муж сигурно бити шепртља! И обрнуто.

Дакле, мајстори.

Ако су аматерског типа, прилично су напорни за заједнички живот. Они све знају да поправе. Њима су увек при руци шрафцигер и кљешта, да би могли да интервенишу. Носе оне безобличне, врећасте панталоне са петнаестак џепова, које приликом стављања у машину за веш треба прегледати детектором за метал, да се не доведете у ситуацију да вам другарица* буде оштећена неким ексером, холшрафом и слично. Њихова највећа предност је у томе да све поправке које се могу  замислити, врше потпуно бесплатно. Што, сума сумарум, изнесе по обављеној интервенцији бар 50% више него да сте звали ''правог'' мајстора, оног из сервиса. Уколико на било којем уређају у кући цркне неки део, он ће прво покушати да га поправи. Ако у томе не успе, отићи ће да купи полован, али у одличном стању, скоро нов. Онда ће и на њему морати да изврши нека прилагођавања, јер не може да се уклопи у постојећи крш, који је на дневном реду за 'оправку. Тек након низа покушаја и погрешака, сломиће се и признати да је, ипак, потребно купити НОВ део. А овај кршевити одложиће у кутију, шупу, гаражу, подрум, јер никад се не зна! Можда  некад и послужи. Код њих нема бацања! Куповина новог кућног апарата не долази у обзир, и одлаже се до у бесконачност, све док он то може да среди. Зато ћете, с времена на време, имати утисак да живите на отпаду или у музеју старина. За њих је највеће светогрђе звати сервис, кад је он ту. Сећам се, како се мој најближи мушки предак смртно увредио пре једно двадесетак година, када сам хтела да однесем шиваћу машину код мајстора, да наштелује затезаче конца. Три дана ме је гледао погледом: ''Зар ти, ћерко! Зар тако за срце да ме уједеш!'' Ја сам од те идеје одустала, и рекла ''Нека је, нека мрси конац! Нисам ја Диор, да мора све да буде савршено.''

Ове јесени тај исти мој предак почастио нас је једнонедељном акцијом, под шифрованим називом ''Старо = ново-ново = старо''. Било је заиста под ''мора се''. Када нам је више личила на ђевђир него на каду, а визионарски поглед мог оца сезао је у блиску будућност, коју је антиципирао објашњавајући нам како ће он само да извади стару каду и да на њено место стави нову, истих димензија. Лук и вода, пола дана посла. Охрабрила сам се да му кажем, бираним речима, како би требало, не обавезно, али ипак, размотрити и варијанту да ће бити потребно озидати и ту нову каду, и променити плочице око ње. Уследило је кратко, али исцрпно објашњење: ''Ма, какви! Знам ја како ћу! Нема ни једну плочицу да огребем.'' После тога нисам ни смела да га убеђујем да је много практичније да поставимо туш-кабину.

 Почело је у понедељак. Куцкало се, штемовало, и све полако, миц по миц, док се око каде није створило довољно простора да се подигне и извуче из лежишта. Али, ђевђир је у одсудном моменту одбио да сарађује, и тврдоглво остајао на месту. Ниједна плочица није била огребана! Осим оних у првом реду, које су биле преполовљене. Тек у уторак предвече паметнији је попустио, и наша стара када одложена је поред гараже. Касније ћемо размислити на који начин може да се употреби. Мени, за сада, једино пада на памет да би могла да послужи као жардињера огромантних размера. Могла бих да запатим и мало баште, ништа претерано, лејица лука, црног и белог, ред шаргарепе, пашканата, целера и першуна, и, обавезно, ротквице. И која главица салате.

Предстојао је, наводно, лакши део посла. Нову ванглу смо прописно заштитили емајл-лаком, и кренули да је инаугуришемо на место на коме ће бити бар колико и њена претходница. И она је, изненада и ничим изазвана, почела да испољава своју дивљу ћуд и да се понаша као бик на родеу. Свуд је хтела, само не тамо где јој је судбина одредила. Испоставило се да је мало шира у струку, па јој је било мало тесно и жуљало је ту и тамо. Поново је почео да ради штемајз прецизно навођен чекићем двестаграмашем.

Негде у петак, појавио се и моменат изненађења. Прегорела је сијалица. У купатилу, а где друго!? Замена је успешно извршена. Само што није било светла. Сијалично грло промењено је сутрадан. Светла опет није било. Штемајз се преселио на зид, али квар није детектован. У међувремену,  узјогунила се и сијалица у ходнику, која са овом купатилском  дели прекидач. И ту је замењено сијалично грло и десетак сијалица. Промењен је и прекидач, а у ту сврху купљена су чак комда два, у размаку од два сата. Просветљени смо, коначно. Сада је ситуација оваква: ако се задржаваш у ходнику, обавезно мора да буде укључено и светло у купатилу, јер лимунација у предсобљу може да функционише само тако што ће ходничка сијалица да паразитира на рачун купатилске. У сврху уштеде изули смо се још додатних петсто динџи за штедљиву сијалицу. Њена неопходност више је узрокована тиме што женски подмладак из купатила излази само ако баш огладни, а онда се враћа да медитира о суштини живота пред огледалом и под вештачким осветљењем.

У међувремену, убедили смо подивљали лавор са комплексом више вредности да легне на руду, и да почне да служи сврси. Оне уполовачене плочице смо променили, али нисмо могли да нађемо потпуно исту нијансу, па купатило делује мало психоделично са фовистичким акцентима. Завршно рибање и пуштање у рад мокрог чвора свечано је обављено следећег понедељка.

Мајстор се још увек одмара, али задовољан је обављеним послом. Повремено уђе у купатило и диви се својој довитљивости и вештини. ''Нико то не би знао да уради к'о ја! Нико! А наплатили би ми дупло.''

А шепртље?

О њима, који ни ексер не знају да укуцају, а за мењање гумица на славинама сазивају конзилијум мајстора, неком другом приликом.  Ако будем расположена да трошим речи на њих.

*другарица - погледати у КОЈЕШТАРИ 3

КОЈЕШТАРА 3

....овај пут неколико појмова из домаћег окружења

ВЕШ-МАШИНА – Добра другарица сваке жене. Чува и негује ваше руке и нокте. Ослобађа од болова у леђима и обезбеђује додатну количину времена, које може да се утроши на друге кућне послове. Ради и не зановета, све док јој не пукне филм, т.ј. бубањ, али се врло лако и без гриже савести може заменити за нову. Често у ваш живот улази као поклон за свадбу од најближе фамилије или од кумова.

МАШИНА ЗА ПРАЊЕ СУДОВА – Најбоља другарица сваке жене. Као и веш-машина, чува и негује руке и нокте. Спречава настанак депресије при погледу на судоперу препуну прљавих тањира, шоља, чаша и осталог крупнијег и ситнијег кухињског инвентара, који немилице за собом остављају сви они, чије обавезе не подразумевају прање истих.  Многи је још увек сматрају за непотребан луксуз, што је одраз наше хроничне беспарице.

МАШИНА ЗА СУШЕЊЕ ВЕША – Потпуна егзотика у нашим крајевима. Још непотребнији луксуз од машине за судове! Нарочито ако се има у виду да, од дванаест месеци у години, 2/3 отпадају на нестабилна годишња доба са падавинама. Много је практичније да се развуку штрикови по целом стану, на тераси, у дворишту, а онда изложи као снег бели веш. Ако је потребно, могу и радијатори да послуже у исту сврху, плус као овлаживачи и освеживачи ваздуха. Сушење веша напољу, на ваздуху, неупоредиво је здравије. Нарочито кад се небо смркне, па домаћица , са првим капима кише, спринтерском брзином и елеганцијом антилопе, отрчи да га склони унутра. Уколико је смог учинио своје, може опет да га стави на прање. И тиме се круг затвара.

Има још..

КОЈЕШТАРА 2

Наставља се...

''ВИДЕЋЕШ'' ТИ, КАД ТИ ОТАЦ ДОЂЕ!'' - Типично женски начин разрешавања конфликта са малолетницима са којима, силом прилика, дели животни простор. Требало би да пубертетлијама утера страх у кости, али заправо служи за засмејавање истих, и за скидање и пребацивање одговорности на родоначелника породице.

''ДОК ЈЕДЕШ МОЈ 'ЛЕБАЦ, ИМА ДА БУДЕ КАКО ЈА КАЖЕМ!'' - У недостатку других аргумената, потеже се приликом премошћавања генерацијског јаза. Ово је типичан начин на који отац породице ставља тачку на сваки покушај потомства да изрази своју вољу и потребе. Када, на пример, татин син тражи да му се приушти најновији мобилни уређај, који кошта три очеве плате, или, када мезимица хоће са дечком на море.

БРЕ! - Омиљена узречица код Срба. Користи се у свакој прилици, на сваком месту, у свим могућим конотацијама. Њоме се подједнако изражава одушевљење и разочарање, туга и радост, презир и уважавање. Једноставно, универзална употреба. Нико још поуздано није утврдио њено порекло, а ни значење. Пожељно је избегавање у књижевном језику и приликом јавног обраћања, али се, ту и тамо, понекоме омакне и у званичним приликама.

  

''ГЛУП СИ, (БРЕ), К'О ТОЧАК'' - Реченица, због чијег су недостатка, изумрле цивилизације Ацтека и Маја. Они су били ускраћени за овако суптилно поређење, само зато што нису ни знали за постојање точка. Овај изум, као и многи други у основи једноставни проналасци, остали су неауторизовани, јер им се настанак губи у измаглици прошлости. Чак ни њихови изумитељи нису били свесни своје генијалности. Наравно, најгенијалнији би био онај ко би се досетио начина да их патентира као своје, па да згрне лову на име ауторских права.

Биће још...

ПИКНИК

После више година поново је освануло јутро. Негде над Сахаром беснела је ноћ; и била је олуја! Пробудили смо се и поседали на под. Гледали само се: после преспаваних година изгледали смо једни другима бледи и испијени. Препознавали смо се кроз измаглицу. Под нечијим тре-павицама шкрипео је песак.

Онда смо сви погледали у истом правцу: на поду се отворила рупа. Ћутали смо и гледали. Рупа је бивала све већа и црња. Песак, који је шкрипео под трепавицама некога од нас, поче да цури у рупу. Жвакали смо остатке вишегодишњих снова, још поспани и тупи.

Тада је неко устао и развукао завесе. Оне му се распадоше у рукама као да су од паучине. Рупа се затвори. Над Сахаром престаде олуја и ноћ се смири. Само су још звезде падале, а ми смо били слепи, као и пре више година.

24. 04. 1992.

КОЈЕШТАРА

Инспирисана Сваштаром Драгослава Андрића, почела сам да пишем свој мали речник појединих речи и израза које свакодневно чујемо.

АЛАПАЧА - Особа која се у све разуме и све зна најбоље. Не успева, а и не труди се, да своје мишљење задржи за себе. Мора све да прокоментарише,  да буде у свакој чорби мирођија, на свакој шерпи поклопац, и томе слично. Увек је добро обавештена, даје савете и кад их нико не тражи, без пардона саспе свакоме све у лице и никад се не постиди. Такође, увек је у праву. Погрешно је мишљење да су ово особе женског пола. Напротив, само је именица женског рода, све остало односи се на оба пола. Прави процват доживљавају управо сада, захваљујући појави друштвених мрежа на Интернету.

''ЗНА СЕ КО У ОВОЈ КУЋИ НОСИ ПАНТАЛОНЕ!'' - Некада, давно, после ње је следило ритуално откопчавање каиша и демонстрирање надмоћи особе којој је судбина уделила да носи модни хит звани још и хлаче, чакшире, фармерке...Е, данас је то сасвим друга прича. Откако је мадмоазел Коко обукла панталоне и направила од њих модни императив сваке жене, да не причамо о практичности истог, ова реченица звучи заиста урнебесно! Најчешће се користи као последњи аргумент у кућним препиркама, и представља реликт патријархалног васпитања, а са реалним животом нема ама баш никакве везе. На страну то, што брачна половина којој је, по неписаном и обичајом праву, одређено да носи сукњу, најчешће вуче на леђима дотичног носача панталона. Јер, он, наравно, не зна ни где му наведени одевни предмет стоји, а камоли нешто друго!

СМОКВИН ЛИСТ - Први унисекс одевни предмет! Демократскији од саме демократије! Направљен од потпуно природних материјала, доступан и еколошки. Данас га нико не практикује, јер има мали недостатак: једна рука увек мора да га придржава, те је с тога прилично незгодан за облачење. Нарочито ако за одлазак на посао користите градски превоз!

Наставиће се...

БИЋЕ СКОРО ПРОПАСТ СВЕТА

Прича која је пред вама написна је 30. августа 1996. године.

*********

Из поузданих извора сазнали смо да ће се смак света одиграти првог петка тринаестог у овој години. Нико у нашој канцеларији није реаговао, осим једне ревносне службенице, која је одмах, држећи у једној руци сендвич из кога је цурео мајонез, другом дохватила календар, и после краћег прелиставања, мумлајући преко залогаја, саопштила да се наречени хепенинг има догодити тачно кроз три месеца и тринаест дана. Сви смо равнодушно наставили са уобичајеним послом. Рачуновођа из суседног одељења је, протуривши главу и раме кроз одшкринута врата, кратко упитао: ''Је л' истина?'', и, када је добио потврдан одговор, тихо се повукао. Тога дана за ручком свако од нас је, онако узгред, обавестио своју породицу о предстојећем смаку света. ''Ох, заиста!?'', рекла би драга супруга и наставила са сркањем супе. На томе се, углавном, све и завршило.

Недељу дана касније, рачуновођа из суседног одељења, опет у истој пози, упита: ''У колико сати?''. Нисмо знали о чему се распитује, па га остависмо без одговора, а он, пошто је још мало сачекао, слеже раменом и оде. Тек тринаестог, на три месеца од смака, она ревносна службеница сети се на шта се питање односило, и рече да бисмо морали боље да се обавестимо о чему се ту заправо ради. Сви се сложисмо, и најстарији службеник поче да телефонира поузданим изворима, али никакав прецизан податак нисмо могли да добијемо, па смо одлучили да се свако понаособ распита по граду. Тако смо и урадили.

Међутим, сутрадан у канцеларији свако је имао различиту информацију, и свако је доказивао да је његов извор најпоузданији и најтачнији. Дошло је до жучне расправе, па и до тешких речи. Најстарији службеник имао је муке да нас обузда. У расправу се, на њеном врхунцу, укључила и ревносна службеница, и усмерила бес на себе, јер су сви сматрали да је она изазвала свађу тиме, што је стално започињала разговоре на тему смака света. Она је бризнула у плач и истрчала у ходник, што је прекинуло распру, али је горчина остала, и до краја радног времена нисмо проговорили ни реч.

Петнаестог смо примили плату и вратили дугове једни другима, што је помогло да се изгладе неспоразуми, а шеснаестог су једни отишли на одмор, док су они који су остали наставили да раде у миру и слози. Ревносна службеница, увређена и бесна због неправедних оптужби, није ни са ким разговарала. Једног јутра у канцеларији је освануо велики зидни календар, на коме је црвеним маркером био заокружен петак тринаести. Изнад је било написано ''Још 84 дана'' . При погледу на календар свима би се смркло лице. Наша колегиница, која је и даље ћутањем изражавала свој протест, одлучила је да сада није време за одмор, и сваког дана је ревносно, што је уосталом била њена главна карактеристика, исписивала на табли све мањи број, да би нас подсетила на неумитни долазак смака света. Временом смо се на то навикли и нисмо више обраћали пажњу.

Они, који су први отишли на одмор, при повратку уочивши промену, нису одмах схватили о чему се ради, па их је ревносна службеница подсетила и све им потанко објаснила, одржавши при том ватрени говор, наглашавајући потребу да будемо спремни за најважнији дан у нашим животима. Сви разговори у канцеларији од тада су се свели на предвиђање начина на који ће свет овај пут бити уништен. Да ли ће то бити потоп већих размера од библијског, или катаклизмичан потрес у коме ће се отворити утроба Земље и прогутати све што на њој постоји.

Заговорници прве варијанте извукли су из атласа податке о највишим планинама и истакли их поред календара. Врхови Хималаја, Монт Еверест и К2, били су обележени као места најсигурнија за пристајање Нове Арке. Они религиознији, из пијетета према старозаветној причи, сматрали су гору Арарат и даље за најповољније место. Ову групу, храбро и одлучно предводила је ревносна службеница, жртвујући своје слободно време за општу ствар, издајући и пазећи на извршавање наређења и спречавајући сваки наговештај апатије или панике.

Друга група, која је сматрала да ће свет завршити у ватреном гротлу, није много чинила да предузме било какве мере спасавања, него се трудила да последње дане на Земљи проведе у банчењу и весељу. Они нису имали одређеног вођу, него су се спонтано окупљали и после радног времена ишли од кафане до кафане, а затим од куће до куће, наздрављали једни другима, разбијали све што стигну, и свима обећавали да ће попијено и разбијено платити у суботу, четрнаестог.

Постојала је и трећа група, занемарљиво мала и састављена од самих хипохондара, који су са сигурношћу тврдили да ће свет бити уништен уз помоћ болештина, на пример већ више пута опробаваном кугом. Они су већ успевали да примете прве знаке болести, најпре код себе, а затим и код ближњих. Само рачуновођа из суседног одељења није припадао ни једној групи. Он се повлачио у себе, очајавајући и наричући над судбином.

Када смо поново сви били на окупу, до црног петка остало је још само једанаест дана.Према афинитетима свако се придружио већ формираним групама. Почеле су и последње припреме. Ревносна службеница показала се као способан вођа, док се за многе, до тада озбиљне и примерне колеге, испоставило да су обични неспособњаковићи, пропалице и пијанци. Дани су пролазили брзо, и без обзира на сву ауторитарност ревносне службенице и способности да све држи под контролом, паника је полако, али сигурно почела да нагриза наше редове. Најстарији службеник, који се последњи вратио са одмора, покушао је да ишчачка неку информацију из поузданих извора, међутим, наилазио је само на уопштене одговоре. Два дана пред очекивани догађај, одлучили смо да се обратимо Министарству за информисање. Они нису ништа знали, али су нам препоручили да се обратимо Министарству за ванредне ситуације, да останемо мирни док не добијемо одговор и да никако не ширимо вест по граду. Пошто се Министарство за ванредне ситуације прогласило ненадлежним, одлучили смо да се обратимо директно председнику Владе. Службеник у Влади, који нас је примио, био је страшно љут, зато што смо тако важну вест толико дуго задржали за себе и одмах издао наређење да се припреми све за евакуацију високих државних функционера и њихових породица.

Ми смо се вратили у нашу канцеларију, потиштени,неми и препуштени сами себи. Ревносна службеница, која је из целе ситуације црпела огромну снагу, издала је наређење да пре истека радног времена пођемо кућама, поведемо жене и децу, узмемо најважније ствари  и да се за три сата поново нађемо овде, да бисмо на време обавили укрцавање у Нову Арку, која се налазила на врху зграде.

Дошли смо у назначено време и до 22:00 сви смо били на Арци. Седели смо мирно, нисмо много разговарали. Деца су спавала, а жене су их држале у крилима. Полако су почели да пристижу и заговорници варијанте земљотрес, подбули од пића и неспавања, али потпуно трезни. Очекивали смо да ће смак света почети у поноћ. Храбрили смо једни друге тихо, али са не баш много поуздања. Два сата након поноћи, пошто се још увек ништа није дешавало, и оно мало разговора је утихнуло и полако су сви заспали.

Ујутро, када су се сви пробудили, најхрабрији провирише напоље. Ништа. Небо је, додуше, било тмурно и пуно тешких облака. Они, који су очекивали потоп, били су на своме. Почела су ситна чаркања, али их је ревносна службеница одмах пресекла, рекавши да смо овде и сада сви једнаки и да се пређашња, погрешна уверења - праштају. Сати су пролазили споро. Око 13:00 одједном - ветар. Наговештај олује. Сви су ућутали. Дувало је све јаче. Гледали смо како се повијају крошње. Столетни платани, под налетима ветра, савијали су се као тек засађене младице. Облаци су били све гушћи, небо тешко, оловно, пуно претње. Синуше прве муње, зачуше се громови. Чекали смо у тишини. После више од сат времена из неба се исцедила прва кап кише. ''Почиње'' - помислили смо. Али са неба се откину још неколико крупних капи - и то је било све. Већ је било касно после подне, а још увек ништа. Ветар је јењавао, облаци се разиђоше, и пред нама се указао најлепши залазак Сунца у нашим животима. До краја дана остало је још нешто више од пет сати. Понеко би, ту и тамо, испрва тихо, па све гласније, рекао да од смака света нема ништа. Ућуткивали би га, исто тако испрва тихо, па све гласније.

Време је поново почело да се вуче. Око поноћи, када се већ свима  смучило чекање, рачуновођа из суседног одељења бојажљиво предложи да пођемо кућама, што сви једнодушно прихватише. Последња је кренула ревносна службеница, разочарана и потиштена. Она је у понедељак узела годишњи одмор и више се није враћала у нашу канцеларију. Поуздани извори кажу да се одселила из нашег града.

(30. 08. 1996.) 

**********

Пошто сам написала ову причу приметила сам читаву поплаву најава сигурног и неумитног краја света, од којих је први предвиђан за 13. октобар те 1996. Наиме, двадесет шест светски признатих видовњака, независно један од другог, имало је визију да ће се Земља сударити са планетом из другог планетарног система. Она ће се, без неког нарочитог разлога ''откачити'' са своје орбите и закуцати се право у ''трећи камен од Сунца''. Какве логике ту има, ја стварно не могу да појмим. Јасно је к'о бели дан да је тако нешто немогуће. И кад би било могуће да тела у свемиру из чиста мира одлутају са своје орбите, зар то не би довело до новог великог праска? Како год, наведеног дана није се десило баш ништа. Барем ништа неуобичајено. Вероватно због тога, што је 13. октобра била недеља, а не петак. 

Пошто је људско памћење у глобалном селу све краће, већ у фебруару '97. волшебно се појавио извесни кинески пергамент, стар две хиљаде година, који описује догађаје од рођења Исуса Христа, па све до 20. године трећег миленијума. И која година плус - минус. Тада ће се десити још један у низу смакова света. Значи, овај актуелни. Он се предвиђа и у олмечком рачунању времена, по коме је 21. децембра крај света, и пунктум.

Тог дана, када сам завршила са писањем, прелиставајући дневне новине, наиђем на разговор са неким деда-Милојем. Не верујем да он спада у оних двадесет шест видовњака, а није ни Тарабић, али неки здухаћ јесте. Деда-Милоје поводом смака света каже: ''Смака света неће бити. То су све измислили неки да плаше народ, а узимају 2000. годину, зато што им то дође, онако, згодна, округла бројка.'' (цитат по сећању)

                                         

ЗИМСКЕ ЧАРОЛИЈЕ

Дакле, ова лујка је решила да прави велико спремање. Дохватила прахер, паје и истреса облаке све у шеснаес'. Затрпава нас пахуљама, к'о да је дошло задње време.

Мало јој било што нас је у фебруару натерала да седимо две недеље беспослени, него решила да мало зашећери и децембар. Ја зиму никако не волЕм. А ни Снежну краљицу. Јес' да је лепа, али некако је...хладна. Шта би тек Фројд рекао о њој, могу да мислим.

Поуздано знам, да у породичном стаблу ни са једне стране немам ескимске претке, па ми никако не пријају температуре у минусу. Снег поготово не марим. Док пада, 'ајде и да га отрпим некако, али кад крене да се топи и направи бљузгавицу, па се све то увече смрзне, језа ме хвата. Или уклизани снег на тротоарима и коловозима! Грозота. Свака стаза води право на трауматологију, где ти лепо ураде гипсарске радове, па кући, опет по углачаном снегу. Можеш да имаш не знам какве неклизајуће ђонове и зимске гуме, кад наиђеш на устакљену џаду, не помаже ништа.

Све у свему, данас сам прогласила мораторијум на излазак из куће. Не излазим напоље, ни под разно. Недеља је, па и не морам, а сутра, видећемо. 'Лебац ћемо да месимо, а може и погача. Врућа.