ПИКНИК

После више година поново је освануло јутро. Негде над Сахаром беснела је ноћ; и била је олуја! Пробудили смо се и поседали на под. Гледали само се: после преспаваних година изгледали смо једни другима бледи и испијени. Препознавали смо се кроз измаглицу. Под нечијим тре-павицама шкрипео је песак.

Онда смо сви погледали у истом правцу: на поду се отворила рупа. Ћутали смо и гледали. Рупа је бивала све већа и црња. Песак, који је шкрипео под трепавицама некога од нас, поче да цури у рупу. Жвакали смо остатке вишегодишњих снова, још поспани и тупи.

Тада је неко устао и развукао завесе. Оне му се распадоше у рукама као да су од паучине. Рупа се затвори. Над Сахаром престаде олуја и ноћ се смири. Само су још звезде падале, а ми смо били слепи, као и пре више година.

24. 04. 1992.