Мушки род се
дели на очеве, браћу, деде, стричеве, ујаке, тече, младиће, мужеве, синове и
остале. Сви они могу даље да се сврстају
у две категорије: мајстори и шепртље. Која год варијанта да те у животу снађе,
живцирање ти не гине! У ствари, кад мало
боље размислим, увек у животу имаш обе варијанте. Ако ти је тата мајстор, онда
ће муж сигурно бити шепртља! И обрнуто.
Дакле,
мајстори.
Ако су
аматерског типа, прилично су напорни за заједнички живот. Они све знају да поправе.
Њима су увек при руци шрафцигер и кљешта, да би могли да интервенишу. Носе оне
безобличне, врећасте панталоне са петнаестак џепова, које приликом стављања у
машину за веш треба прегледати детектором за метал, да се не доведете у
ситуацију да вам другарица* буде оштећена неким ексером, холшрафом и слично.
Њихова највећа предност је у томе да све поправке које се могу замислити, врше потпуно бесплатно. Што, сума
сумарум, изнесе по обављеној интервенцији бар 50% више него да сте звали
''правог'' мајстора, оног из сервиса. Уколико на било којем уређају у кући
цркне неки део, он ће прво покушати да га поправи. Ако у томе не успе, отићи ће
да купи полован, али у одличном стању, скоро нов. Онда ће и на њему морати да
изврши нека прилагођавања, јер не може да се уклопи у постојећи крш, који је на
дневном реду за 'оправку. Тек након низа покушаја и погрешака, сломиће се и
признати да је, ипак, потребно купити НОВ
део. А овај кршевити одложиће у кутију, шупу, гаражу, подрум, јер никад се не
зна! Можда некад и послужи. Код њих нема
бацања! Куповина новог кућног апарата не долази у обзир, и одлаже се до у
бесконачност, све док он то може да среди. Зато ћете, с времена на време, имати
утисак да живите на отпаду или у музеју старина. За њих је највеће светогрђе
звати сервис, кад је он ту. Сећам се, како се мој најближи мушки предак смртно
увредио пре једно двадесетак година, када сам хтела да однесем шиваћу машину
код мајстора, да наштелује затезаче конца. Три дана ме је гледао погледом:
''Зар ти, ћерко! Зар тако за срце да ме уједеш!'' Ја сам од те идеје одустала,
и рекла ''Нека је, нека мрси конац! Нисам ја Диор, да мора све да буде
савршено.''
Ове јесени
тај исти мој предак почастио нас је једнонедељном акцијом, под шифрованим
називом ''Старо = ново-ново = старо''. Било је заиста под ''мора се''. Када нам
је више личила на ђевђир него на каду, а визионарски поглед мог оца сезао је у
блиску будућност, коју је антиципирао објашњавајући нам како ће он само да
извади стару каду и да на њено место стави нову, истих димензија. Лук и вода,
пола дана посла. Охрабрила сам се да му кажем, бираним речима, како би требало,
не обавезно, али ипак, размотрити и варијанту да ће бити потребно озидати и ту
нову каду, и променити плочице око ње. Уследило је кратко, али исцрпно
објашњење: ''Ма, какви! Знам ја како ћу! Нема ни једну плочицу да огребем.''
После тога нисам ни смела да га убеђујем да је много практичније да поставимо
туш-кабину.
Почело је у понедељак. Куцкало се, штемовало,
и све полако, миц по миц, док се око каде није створило довољно простора да се подигне
и извуче из лежишта. Али, ђевђир је у одсудном моменту одбио да сарађује, и тврдоглво
остајао на месту. Ниједна плочица није била огребана! Осим оних у првом реду,
које су биле преполовљене. Тек у уторак предвече паметнији је попустио, и наша
стара када одложена је поред гараже. Касније ћемо размислити на који начин може
да се употреби. Мени, за сада, једино пада на памет да би могла да послужи као
жардињера огромантних размера. Могла бих да запатим и мало баште, ништа
претерано, лејица лука, црног и белог, ред шаргарепе, пашканата, целера и першуна,
и, обавезно, ротквице. И која главица салате.
Предстојао
је, наводно, лакши део посла. Нову ванглу смо прописно заштитили емајл-лаком, и
кренули да је инаугуришемо на место на коме ће бити бар колико и њена
претходница. И она је, изненада и ничим изазвана, почела да испољава своју
дивљу ћуд и да се понаша као бик на родеу. Свуд је хтела, само не тамо где јој
је судбина одредила. Испоставило се да је мало шира у струку, па јој је било
мало тесно и жуљало је ту и тамо. Поново је почео да ради штемајз прецизно
навођен чекићем двестаграмашем.
Негде у
петак, појавио се и моменат изненађења. Прегорела је сијалица. У купатилу, а
где друго!? Замена је успешно извршена. Само што није било светла. Сијалично
грло промењено је сутрадан. Светла опет није било. Штемајз се преселио на зид,
али квар није детектован. У међувремену,
узјогунила се и сијалица у ходнику, која са овом купатилском дели прекидач. И ту је замењено сијалично
грло и десетак сијалица. Промењен је и прекидач, а у ту сврху купљена су чак
комда два, у размаку од два сата. Просветљени смо, коначно. Сада је ситуација
оваква: ако се задржаваш у ходнику, обавезно мора да буде укључено и светло у
купатилу, јер лимунација у предсобљу може да функционише само тако што ће
ходничка сијалица да паразитира на рачун купатилске. У сврху уштеде изули смо
се још додатних петсто динџи за штедљиву сијалицу. Њена неопходност више је
узрокована тиме што женски подмладак из купатила излази само ако баш огладни, а
онда се враћа да медитира о суштини живота пред огледалом и под вештачким
осветљењем.
У
међувремену, убедили смо подивљали лавор са комплексом више вредности да легне
на руду, и да почне да служи сврси. Оне уполовачене плочице смо променили, али
нисмо могли да нађемо потпуно исту нијансу, па купатило делује мало
психоделично са фовистичким акцентима. Завршно рибање и пуштање у рад мокрог
чвора свечано је обављено следећег понедељка.
Мајстор се
још увек одмара, али задовољан је обављеним послом. Повремено уђе у купатило и
диви се својој довитљивости и вештини. ''Нико то не би знао да уради к'о ја!
Нико! А наплатили би ми дупло.''
А шепртље?
О њима, који
ни ексер не знају да укуцају, а за мењање гумица на славинама сазивају
конзилијум мајстора, неком другом приликом. Ако будем расположена да трошим речи на њих.
*другарица - погледати у КОЈЕШТАРИ 3
Нема коментара:
Постави коментар