БУК

 Писање се бави тобом,

 не бавиш се ти писањем.

 Charles Bukowski

Враћала сам се са посла. Сунце је пржило, а плитке барице биле су млаке, вода из њих испаравала је и испуњавала ваздух, чинећи га тешким и неподношљивим. Приметила сам зелено светло за пешаке на семафору и пожурила да пређем улицу, али у тренутку када сам спустила ногу на коловоз упалило се црвено, и ја сам устукнула назад на плочник. Чекала сам. Аутомобили су пролазили, пешаци су ме већ окружили. Поново се упалило зелено. Сви су кренули, а ја сам стајала и даље, светла су се смењивала, људи и аутомобили су ишли тамо и овамо. Нисам знала колико времена сам била ту, погледа прикованог за другу страну. Окренула сам се баш када је поново требало да пређем, и вратила се улицом којом сам и дошла. Сунце је и даље сијало, као да је одједном хтело да уништи сву хладноћу накупљену претходних дана. Ушла сам у кафе на углу и наручила еспресо. Седела сам и кроз стакло посматрала пролазнике. Забављало ме је да замишљам ко су, како проводе своје време, да покушам, на основу тих неколико секунди док промичу несвесни да их неко гледа, да одредим какав им је карактер. Није ми баш полазило за руком, мисли су ми стално бежале.

-Hi!- чула сам непознат глас и поред себе угледала средовечног мушкарца. Глава му је деловала као да је грубо исклесана, нервозним и неуједначеним покретима. Лицем су доминирале две дубоке боре око великих уста. Правилан нос, високо чело и истурена брада. Скупљене очи и циничан полуосмех.

-Добар дан.

-What are you drinking?

-Кафу.

-It looks like shit to me! Why don’t you order whiskey or wine?

-Не волим виски.

-Then you could order it for me.

Приметила сам да у руци већ држи боцу.

-Зар не пијеш пиво?

-Oh, this? I’m taking this bottle with me all the time. Since I’ve died, you know. It is always half-empty, no matter how much I drink, and, what is most annoying, this beеr can’t make me drunk at all.

-Значи тако изгледа алкохоличарски пакао: пијеш, а ниси пијан.

-Wow! You’re mean lady. Pure evil! You'll burn in hell with me! –смејао се гласно.

-У то можеш да будеш сигуран. Мој професор ми је увек говорио: ''Пут у пакао поплочан је добрим намерама.'' Ја сам их у животу толико имала, сигурно ћу горети у свих девет кругова пакла! Него, могао би да пробаш ракију.

-What are you saying, rakia? What's that?

-То је локално пиће. Прави се од воћа, најчешће од шљиве. Медецина!

-Where can we find it?

-Свуда. Можемо у најближу самопослугу, али тебе ћу одвести на посебно место. Код мог деде у село. Он пече најбољу ракију. Видећеш, рајско пиће.

Изашли смо из кафеа и пошли на аутобуску станицу. Нисмо дуго чекали, ушли смо у расклиматани аутобус са још неколико путника. Док је возило клопарало изрованим путем, углавном смо ћутали.

-Следећа станица је наша.

-But, we are in the middle of nowhere. There is nothing here, only woods, mountains and rocks.

-Човече, ово је Србија, куд год одеш, ти си ''in the middle of nowhere''. Само возачи аутобуса и мештани села знају да овде постоји стајалиште. Насеље је удаљено неколико километара уз планину, и не види се од шуме. Мало ћемо да пешачимо. Надам се да ниси уморан.

-I’m death, remember?

-А, да, извини.

''Мора да сам тотално одлепила, извињавам се мртвацу, кој' ми је данас?'' Нисам могла да сакријем блесави осмех са лица, а није ми било најјасније ни шта је ког врага толико смешно. Кренула сам узводно каменитом обалом, да бисмо дошли до моста. Чинило ми се да није требало да буде далеко, ако га није однела бујица током зиме. Био је ту, али скоро потпуно оронуо, и то више због тога што је све мање оних који би га користили, него због времена. Увек сам се плашила да прелазим туда. Горштаци који су га направили нису се трудили много око моста, мислили су само на његову практичну страну, било је важно да служи сврси. Никакав рукохват или нешто слично, само четири багремова дебла, два близу десне обале и два на супротној,  преко њих две дугачке шине, које су вероватно узете када се градила пруга, а попреко су биле намештене дрвене даске различите ширине. Двоје људи би се ту могло мимоићи само тако да обоје иду постранце када се сусретну. Ако би носили неки терет, морали би да се, уз довикивање, договоре ко ће први прећи. Неколико дасака је фалило. Одувек је понегде зјапила рупа, а вода је испод дивље јурила, била дубока и хладна... У ствари, све је то преувеличавање које је потицало од мог заиста огромног страха да крочим на тај мост. Увек бих се ту укопала и скупљала храброст да кренем. Трудила сам се да не гледам доле, а не би имало ни смисла да одустанем сада, када смо већ надомак циља.

Кренули смо узбрдо када смо се најзад докопали обале. Она се разликовала  од десне, иако је исто тако била прекривена шумом, али стрмине су биле блаже, није било оштрог камења и стена као на супротној страни. Пењали смо се сеоским путем, који је прилично зарастао. До првих кућа стигли смо после пола сата пешачења. Нисмо могли да уочимо никакво кретање, село је деловало сабласно и пусто. Прошли смо поред гробља и скренули десно, да бисмо дошли до дедине куће. Двориште је било уредно и сређено, а до самих зграда требало је проћи кроз шљивик. Показивала сам млада стабла која је деда посадио пре коју годину.

-Волео је воћњак највише на свету, свако дрво је неговао као дете. Сви смо му помагали када је садио ове шљиве, а тамо мало даље има и три реда кајсија. Мораћу да видим како су родиле ове године. Шта кажеш, како ти се чини?

-It’s nice, but I prefer life in the city. –рекао је мало набусито.

Врата на кући су била отворена. Деда није био унутра. Отишли смо до казана, ни тамо га нисмо нашли. Поред се налазио подрум и ту сам угледала деду како седи за малим столом. Испред њега је стајала чашица и полић ракије. Флаша је била полупразна, а са спољне стране блистале су капљице росе. Деда је, са лактовима на столу, држао склопљене шаке испред лица и одбијао димове. Осмехнуо се када ме угледао. Орловски нос, бркови a la Клерк Гебл, високо чело са дубоким борама и увек строге очи. Сада су засијале благошћу, која се ретко виђала на његовом лицу. Понудили смо госта ракијом и ишчекујући реакцију загледала сам се у његово лице.

-You were right! It feels like heaven.

Седели смо, пијуцкали хладну ракију и гледали како се спушта сутон. Онда је проговорио, напуклим, храпавим гласом, почео је да ниже речи:

yes, they begin out in a willow, I think
the starch mountains begin out in the willow
and keep right on going without regard for
pumas and nectarines
somehow these mountains are like
an old woman with a bad memory and
a shopping basket.
we are in a basin. that is the
idea. down in the sand and the alleys,
this land punched-in, cuffed-out, divided,
held like a crucifix in a deathhand,
this land bought, resold, bought again and
sold again, the wars long over,...