ВЕЛИКА БЕЛА ПТИЦА

Просто је невероватно због чега све људи могу да вам завиде! Ако вам је кућа већа, бољи ауто, ако сте се боље удали/оженили...Неће вам завидети једино на вашој памети. Не зато што умеју то да цене, него због чињенице  да мисле како су управо они најпаметнији, и да други, укључујући и вас, треба њима да завиде.

Мене је увек највише нервирало кад ми кажу: ''Благо теби, ти си јединица, баш ти завидим.'' Не разумем шта ту има да се завиди. Јесте да је свака чоколада само твоја и да добијеш све што пожелиш, додуше, у оквиру породичних могућности. Али то је, углавном, то. А друга страна медаље? Шта год да се деси, зна се ко је главни и одговорни. На пример, пустиш музику, мало се заиграш, цикне мамина омиљена ваза. Ту нема вађења: гурнуо ме, нисам ја и томе слично. Евентуално можеш да оцрниш неку од другарица, али то не пије воду на дужи рок. Пре или после, провале те. Ма, у ствари, касније увидиш да им је све одмах било јасно, само су се мало правили луди.

Даље, сва очекивања родитеља мораш да испуниш ти. Да будеш добар ђак, да завршиш факултет, да се запослиш, да не упаднеш у лоше друштво. Укратко, не смеш да их разочараш. Пошто нису направили резервну копију, немају ни на кога другог да рачунају. И онда, нема ти друге, него да даш све од себе.

Ја сам у породици имала двоструку улогу: морала сам да будем и ћерка и син. Понос свога оца, уместо да ме инспирише свеже удата лејди Ди, мене је одушевљавао Индијана Џонс! Нисам, на очај моје мајке, маштала о бајковитом венчању, већ сам сањала да откријем где је сахрањен Александар Велики! Зато сам уписала археологију. Врло перспективно! Да буде све по пе-есу, дипломирала сам пре рока, са десеткама. Тиме сам оверила визу за доживотни боравак на бироу за незапослене.

Имала сам, ипак, среће. Када је отац полазио у пензију, а радио је као возач у Општини, замолио је тадашњег председника да ме запосли. ''Било шта, само да је нека канцеларија!''

Тако сам једног јутра ушетала на своје, убеђена сам била, привремено радно место. Тамо се стиже кроз лавиринт ходника, низ степенице, па у подрум. Упознала сам се са колегиницама; одмах су ме лепо прихватиле. Нису успеле да сакрију сажаљиве погледе, чије сам значење схватила много година касније. Нас три, без лажне скромности, можемо да послужимо као три покретне енциклопедије. Поред мене, ту је колегиница која је дипломирала класичну филологију, одлично чита и преводи са санскрита, старогрчки и латински су јој као матерњи. Друга је историчар уметности, магистрирала на тему фламанско сликарство.

У нашу канцеларију мало ко залази, чак ни многи који раде у Општини не знају да објасне где се она налази. Ипак, пре неколико дана, на наша врата закуцала је странка. Виолета, моја школска другарица! Одмах сам је препознала, а и она мене. Вики је била, и остала, прелепа. Што се каже, ништа јој бог није остао дужан! Уз то била је и јако добродушна, чини ми се да није била у стању да икога мрзи. Једино није била баш неки ђак. На сва питања гимназијских професора одговарала је трептањем својих великих, тамних очију.

Где си, како си, шта радиш, бујица питања, нисмо се виделе од матурске вечери. Питам је л' завршила факултет, каже није ни покушавала да се упише. Удала се још те јесени за Владу из нашег одељења. Не могу да верујем! Влада Гмаз! Његов матори је дрмао по граду годинама. Био је директор свих могућих фабрика у изградњи, дакле док их је финансирала држава. Напаковао је и за праунучиће. Сад Вики и Влада живе у Швајцарској, она се смара свакодневним шопингом, и нервира је што нема снега у Сент Морицу, па мора да зимује на Копаонику...Брзо смо завршиле посао због којег је забасала у ову нашу канцеларију, и Вики оде. Оставила ми је бројеве телефона и адресу, рече ми да јој пошаљем захтев за пријатељство на Фејсу, и да се обавезно јавим.

Кад је отишла, окренула сам се према колегиницама:

-А звали смо је Виолета Гуска!

КАПУТ

Пробудим се ја једно јутро мало раније него обично. Целу ноћ сањала сам неке покојнике како се свађам са њима, па ми није више ни било до спавања. Устанем, изађем напоље и видим мраз се забелео по дворишту, 4-5 степени испод нуле, сигурно. На брзину на'раним кокошке и кера, па трком у кућу да наложим ватру. Док сам се ја бактала око смедеревца (проклетиња неће да повуче, само пуши и дими), устаде и мој Јовица, завири у кујну и онако бунован оде да обиђе и намири стоку. Таман сам спремила доручак и хтела да пођем да зовем деду, кад ме он позва да изађем напоље.

-Шта ћу напољу, деда, видиш да је 'ладно, 'ајде и ти у кућу да једеш.

-Нећу да једем, нисам гладан.

Видим, деда се добро обук'о, обуо постављене чизме, на главу натук'о шубару, а преко рамена пребацио неку стару чобанску торбицу. У једној руци држи штап, а другом се подбочио.

-Слушај, снаја, идем ја да обиђем шуму.

-Кака те шума снашла, деда, сад по овој хладноћи! 'Оћеш да се оклизнеш преко мокрог дрвета и да се сав изломиш! И ко да те нађе, има да се смрзнеш, док неко не дође. Уосталом, Јовица је у недељу био у забрану.

-Ма не идем ја у забран, 'оћу у Маринкову шуму.

-Ју, па то је много далеко, не можеш сам и пешке тамо. Боље сачекај да Јовица доручкује, па нека те он одвезе трактором.

-Ма каки трактор, не долази у обзир. Знам ја пречице, кад ударим сад иза плацева, па преко забрана, има тамо једна стаза, још кад сам био чобанин, памтим. Не бери бригу, ти за мене.

-Па, добро, ал' ниси ништа јео, а и лекове треба да попијеш у подне.

-Одсек'о сам ја сланине и комад 'леба, а лекове сам понео. Имам и воде.

-Не знам шта те спопало, а видим да си решио, к'о да у тој шуми има бог зна шта.

-Па има, снајка, има. Посадио сам ја тамо један јасен кад сам био дете. Има му сад преко шесет година. Гајио сам га, нисам 'тео да га сечем, било ми жао. А после, кад сам дош'о у године наменио  сам  га себи за капут.

-Какав сад капут, побогу деда? Па имаш нов капут, је л' ти нисмо купили пре неку годину.

-Није то за тај капут, него за онај дрвени.

-Молим? 

-За сандук, бре, кад умрем.

-Ма, иди, човече, с милим Богом, шта још теби неће да падне на памет.

И тако деда оде полако, а ја уђо' у кућу.

-Овај твој деда стварно није нормалан човек, живота ми мога. Ја да се нисам за тебе удала никад не би' знала кол'ко неко може да буде блесав. Замисли ти, он 'оће цело дрво да уништи због мртвачког сандука, еј, бре, због две-три даске, да упропасти цео јасен.

-Какав јасен, шта причаш?

-Па знаш онај јасен, највећи тамо у Маринковој шуми. Онај што је он посадио и што је наменио себи за сандук кад умре. Е, оде он сад у шуму, 'оће да га обиђе.

На те моје речи Јовица упусти кашику, загрцну се и поче да кашље, замал' душу да испусти. Кад је дошао себи, рече:

-Спакуј ми нешто веша и документа, идем код ујака. Тамо ћу да будем недељу-две, док не испослујем преко мог брата  да идем у Русију, да радим. Кад дође деда, ако пита где сам, кажи да сам изаш'о до села и да немаш појма кад ћу да се вратим.

-Јес' ти нормалан, шта ти би одједном? Малопре онај матори навалио у шуму, па у шуму, сад ти из чиста мира чак у Русију. Који вам је очин обојици данас?

-Слушај, жено, ја сам тај јасен исек'о. Он ако ме затекне код куће, има да буде свашта. Боље да се склоним, док се он мало не о'лади.

-Па шта ти би да га сечеш, побогу?

-Па шта мислиш са чиме сам ове године посејао кукуруз, бацио ђубриво, платио вршидбу жита, јечма, брање кукуруза, па јесење орање.

-Ваљда од свиња, три туре прасаца смо одгајили ове године. А и два бика смо продали.

-С тим парама смо платили Тањи упис на факултет и стан годину дана унапред у Београду.

-И добро, кад је то било?

-Знаш кад је деда прошле године био у болници, а ти код твојих ишла да помогнеш да спреме славу? Е, то је било тад.

-Зато си ти мене и послао тамо. И кад си мислио да ми то кажеш?

-Нисам полудео да ти кажем, па да ми одма' узмеш паре, знаш да си тад 'тела да мењаш бојлер.

-Јок, требала сам да чекам да неко погине. Знаш да је био процурио казан, а и мамлаз који га је намештао погрешно повезао жице, па ме дрмала струја сваки пут кад сам узимала воду. И кад си већ све урадио како си хтео, зашто бар не остави онај први трупац, да деда има за тај проклети сандук?

-Види се, бре жено, да се ништа не разумеш. Па тај први трупац и јесте највећи, сам је имао скоро цео кубик. Он је изаш'о кол'ко и сви остали заједно.

-И сад кад си све засрао, ти ћеш да се склониш, а мене ћеш да оставиш са пошандрцалим дедом. Шта ако се шлогира, ко ће да га гледа?

Док смо се нас двоје тако расправљали, зачу се споља кукњава и јаук. Улете деда у кућу, сав изгребан, распасан и каљав.

-Јао, мајку им лоповску! Клицу им покварену! Има да их робијам, не звао се ја Живадин! Побићу их к'о зецове, макар ми задње у животу било!

Јовица убелио к'о крпа, укочио се, само што га кап не удари. И мени се ноге одсекле.

-Шта је било, деда?

-Исекли ми јасен! Мој јасен, звезду им жарену!

-О коме причаш, ко ти је посекао јасен?

-Манојловићи, семе им се затрло лоповско! Мало им што краду државну шуму, ударили и на моју!

-Откуд знаш да су они?—дође до ваздуха и Јовица.

-Видео сам их! Провукоше две приколице пуне трупаца. Мојих трупаца!

-А где се, деда, тако изгреба и искаља?

-Види, кад сам изаш'о из нашег забрана, потера ме велика нужда. Замакнем за неки шибљак, и таман кад сам био готов, чујем трактор. Извирим и имам шта да видим! Манојловићи, са два трактора терају трупце. Одма' сам позн'о мој јасен! Изађем пред њих, питам где су то покрали, а они мене у материну! Ја онда ударим преко оног шибљака назад, па кроз забран, трчао сам, душа ми дошла у нос. 'Оћу да пријавим у полицију!

-Ма пусти сад пријављивање, како знаш да је твој јасен?—чачка Јовица и даље.

-Шта не знам! Па знаш кол'ки су трупци, нигде нема такви'. То је тај, нема већег јасена у нашем атару. Него, снао, зови ти оног  твог стрица адвоката, 'оћу да их тужим! Тераћу их до божије куће!

 Јовица се ту охрабри, па и он поче да се прси:

-Ма каки адвокати, деда, ја ћу њима да судим! Одма' идем да их стигнем, најеб.....Ијаој! шта ме, бре, шутираш жено?

Док се Јовица држао за ногу, ја му тихо, да не чује деда, рек'о:

-Ћути, бре, будало, ви'ш да смо добро прошли. Пуст га нека их тужи. Док се они буду доказивали на суду, пет таки' јасенова има да ти стигне. А други пут, кад ти буду требале паре, немој много да ми се правиш паметан, него лепо да идеш у државну шуму к'о сав остали народ!

 

КОЈЕШТАРА 6

ДЕМОКРАТИЈА – Тога нема!

ДРЖАВА – Ни тога нема! Распродато!

СЛОБОДА ГОВОРА – Тога има, али кога заболе за то шта ви, ми, ја, ти, он мислимо. Битно је само шта ОНИ мисле. А ОНИ су увек на власти.

ЛОПОВИ – Уобичајени назив за чланове Владе, и све друге структуре власти, када о њима говори опозиција. И сви остали, који нису у најближем сродству са њима.

ИЗБОРИ – Означава време када народ има прилику да изрази своју политичку вољу. То је циркус који кулминира сваке четврте године, а по потреби и пре. Одомаћио се у Србији и нема намеру да спакује шатру и крене даље. Обилује акробатским тачкама и вратоломијама, од којих се најчешће изводи салто мортале. Ради опуштања и увесељавања потенцијалних гласача, у представи учествује армија кловнова. Ефекат избора је никакав и без озбиљнијег утицаја на  власт.

ОПОЗИЦИЈА – Ако би опозицију замислили као особу, био би то вечити студент, који сања дан када ће дипломирати и свима показати шта може и зна. Док се то не деси, бави се свим и свачим, критикује, спинује, открива мутне радње, држи говоре у Скупштини, прети, тражи превремене изборе... Реченица која му служи као мото : ''Само да дођем на власт, похапсићу све ове лопове!'' Када, и ако, му пође за руком да дипломира, не зна шта би са тим папиром, па ради све што и ови пре њега.

ПОЛИТИКА - Именица женског рода, сумњивог морала. То је дефиниција Бране Црнчевића. Не би се ту имало много ни додати ни одузети. Осим, да је то најуноснији бизнис у Србији и пречица за брзо богаћење. Улагање и почетни капитал нису потребни. Довољно је учланити се у неку од постојећих странака, или основати своју. После тога, све је ствар времена. Овим бизнисом могу да се баве искључиво они који су оперисани од свих обзира, поштења, држања дате речи, човечности, поноса, части.

ЧУДЕСНА НОЋНА ПРИКЉУЧЕНИЈА ПЕРЕ ЛОЖАЧА

Главни јунак наше приче, именом, презименом и надимком Петар Поповић - Пера Ложач(48), рођен у српској прованси, настањен у највећем дивљем насељу у Европи, радник обезбеђења, запослен у Народној скупштини на радном месту ноћног чувара. Иначе, сасвим обичан лик, а надимак Пера Ложач добио је зато што је успевао да се наложи на све, баш све, политичке бајке у бившој Југи и њеним дериватима.

Наша приповест почиње 3. маја  увече.

Пера је дошао у уобичајено време да преузме ноћну смену. Све је било пусто, јер већ трећи дан у Србији нико не ради, што због првомајског празника, за којим следи Велики петак, па Ускрс, све у свему недељу дана нико овде неће долазити, сем чувара. Иако је сваки кутак Народне скупштине покривен камерама, Пера највише воли да своју шихту започне темељним обиласком повереног му здања. Утврдивши да је све на свом месту, удобно се сместио на столицу у својој собици одакле је на многобројним мониторима могао да прати  сваки покрет у згради. Већ одавно Пера не може ноћу да спава, па му трећа смена највише одговара. Упркос томе, ове ноћи он је задремао гледајући у екране за видео надзор. Тргао се из дремежа гоњен неким чудним осећајем да није сам. Био је сигуран да је све празно, али у великој сали где се одржавају седнице Скупштине, као да се нешто кретало. ''Не буди лењ, Перо'', рече самом себи, па устаде и оде да види варају ли га очи, или тамо заиста неког има. Затекао је на вратима сале чистачицу Мару(59) како гунђа и пребројава нечију фамилију.

-Стока једна неваспитана! И то су ми вајни народни представници! Пи*да им материна безобразна, хохштаплерска!

-Маро, шта ћеш ти овде, у ово доба ноћи?

-Ју, Перо, препаде ме! Пу, пу, пу, шта радиш, човече?

-Ја сам на свом радном месту, и шта пљујеш к'о да си вампира видела! Ја тебе питам, опет, откуд ти овде овако касно?

-Чистим, бре, салу! Ови су је усвињили прописно. Свуда љуске од семенки и сунцокрета, жваке полепљене за клупе и столице, циркус један. Овако није било ни у биоскопу кад сам радила, оном тамо на Славији што је приказивао оне филмове, знаш, како да ти кажем – збуни се Мара, па чисто и поцрвене мало.

-Знам, знам, него је л' си завршила? Ако јеси, 'ајде сад лепо да те испратим, па да закључам.

Када је опет остао сам, Пера није могао да се отме утиску да га неко посматра, па је поново темељно обишао све просторије. Смирио се тек када је два пута обишао цео круг. Вратио се на своју ''осматрачницу'', узео новине и почео да чита, повремено бацајући поглед на мониторе.

У глуво доба ноћи у великој сали за седнице Пера примети упаљена светла. ''Шта је ово ноћас, је л' мене овде неко зајебава?'' Док се то питао, помисли да се није опет она шашава Мара вратила да чисти у невреме, па пође према сали. Отвори врата и тамо га дочека таква ларма и дрека, као када је дан за посланичка питања. У неверици је гледао призор испред себе. Сала дупке пуна, и на галерији, такође, све претрпано. Али посланици нису они који дању седе овде, већ их има и оваквих и онаквих, и одрпанаца и краљева, витезова у оклопима и пастира са двојницама, четника и партизана, научника и књижевника, сви који су у Србији икад имали и парченце власти. А на месту за председавајуће највећа гужва. Ту су се гурали и за гуше 'ватали Марко Краљевић, кнез Лазар, Карађорђе, Милош Обреновић, Душан Силни и све виђеније српске главе, па и понеки римски император се ту нашао у гунгули, неки од оних што су рођени на српском тлу. Трља очи, штипа се и шамара сам себе добри наш Пера, све мисли да сања.

-Мајку ти божју, Перо, помери се да прођемо Чича и ја! – зачу иза себе познати глас и ту се у моменту онесвести кад угледа Старог и Чичу како улазе у салу. Кад је дош'о себи, види Пера да се у сали све утишало, сви ћуте, једва да и дишу, а седницом председавају Чича и Стари. Већају ко ће од њих, покојника, поново међу Србље. Опет је дошла коса до бруса, задње време! За реч се јави Краљевић Марко.

-Ја се, часни мужеви српски, никако тамо не би' враћао! И онај један пут било ми је доста, ал' ме она сумлата књижевничка, Радоје од Домановића, и по други пут сместио међ' њих, а како сам се тад провео сви добро знате. Знам ја да они кукају и зазивају и мене и све вас, као да би им се све муке њине и невоље намах скинуле са врата да се неко од нас појави тамо доле, али превртљиво је то, верујте ми на реч. Њима ни сви свеци са небеса не могу да доакају, а камоли неки од нас! Ако им Господ пусти кишу, кукају ''Докле ће?'', ако ли кише нема, јаучу ''Помори нас суша!'' И све тако, у круг. Маните се ћорава посла, лепо вам кажем!

-'Ајде не будали, јадан, није ти прилика, ни теби, ни часноме племену Мрњавчевића. Не говори лудо, аветињо једна, не срамоти српскога имена. Ево, ја ћу, ако си ти пост'о така женетина! Ја ћу међу браћу нашу, да их браним од турскога зулума и неправде, да истријебим потурице!

-Који је, бре, овај? – зачу се са свих страна.

-Господине Мандушићу – проговори Чича у својству председавајућег – молим Вас не прекидајте и не вређајте говорника, придржавајте се Пословника и дневног реда. Немате реч.

-Море, нек он тамо код Мила овако скаче и нек се буса у прса јуначка, немо' овде да мрси и да ни замајава, имамо ми пречи пос'о! – одјекну жамор у сали.

-Којекуде, часни скупе, ја мислим да међу наше Србље пошаљемо мога кума, коџа Милоша Обреновића. Он је вешт и умешан човек, дипломата, како би се то рекло данас, умео је са турским пашама и агама, којекуде, знаће и са овим данас да се понесе.

-Ма, је с' ти, вожде, померио памећу? Па, је л' си ти заборавио шта отоич беше у Радовањском лугу?

-Којекуде, заборавити не могу, јер ево кад 'оће време, све ме нешто жига у врату, али ако избави Србе сад, ја му праштам, којекуде, своју главу!

Овим речима вожд изазва дивљење целог скупа, а Пери, мученику нашем, заста кнедла у грлу од узбуђења у овом узвишеном тренутку. Коџа Милош, заваљен у баршунастој фотељи к'о паша на миндерлуку, сачека да се сви утишају, па се јави за реплику.

-Чиниш 'волико, куме, фала ти на почести и поштовању, ја сам своје урадио. Дао сам им све што су тражили. Хтели су слободу, дао сам им! Хтедоше државу, и то сам им дао. Мало им било, казаше, 'дај књаже Устав' и то им дадох драге воље. Они не знадоше, чиниш 'волико, шта ће са свим тим, па сад куку, Тодоре, да нам је овај или онај, да нас избави наших мука и јада, што рече Марко, зазивају ђа овога, ђа онога од нас и ништа друго и не раде. Ја не идем! Него, видите ли ви, браћо, ону двојицу, тамо поред Пере Ложача?

На то се сви окренуше ка вратима, а и сам Пера погледа око себе, и имаде шта и да види! Тик уз њега, седе Слоба и Зоран, прате скуп, али труде се да буду што неупадљивији. На књажеве речи, чисто као да се скупише и као да хтедоше да се завуку под скупштинску клупу, али беше доцкан.

-Њих двојицу би ја, чиниш 'волико, вратио међу Србе! Најпосле они су последњи и дошли отуд, па најбоље познају ситуацију, још имају своје људе доле, па ће најбоље и помоћи!

Опште, френетично одобравање трајало је добрих пола сата! Само су Зоран и Слоба ћутали и чекали да сви поседају. Кад се и то десило, на опште запрепашћење, реч узе Пера Ложач.

-Ма, људи, где вам је памет, откуд ћете њих слати, још их народ псује и не зна се кога више проклињу. Само би направили горе, да вратите једног или другог, а ни обојица не би помогла.

-Господине, Перо, Ви немате право на реч, још нисте мртви! – поново се укључи Чича.

-Мајку ти божју, Перо, ти си још био дијете кад сам ја умро, али сјећаш се како сте живели твоји родитељи и ти у моје вријеме? Сваке године на море, бесплатно школство, бесплатно лијечење. Ево, реци је л' било тако?

Пера стоји код врата и клима главом.

-Данас је и 4. мај, па би могао да се ја вратим међу Србе, прошло је доста времена, знам, пљували су и мене, али све чешће ме се сјећају по добру и по лијепом животу. Да се ја појавим, мислим да....

И, гле, чуда, сви се сложише! Полако почеше да ишчезавају, и светло у сали постепено се гасило. Само је Пера Ложач стајао на вратима и псовао себе радозналог, мрмљајући себи у браду:

-Па, друже Стари, ви и нисте Србин! Како ћете ви њима помоћи, кад сами себи не могу?!

   

МОРЕ, МАРКО...

Сви они, који нашу варош премјерно визитирају аутобусом, прво што од града виде су улице Косте Абрашевића и Кнез Милошев венац. Не знам за њих, али ја се осећам тако епски, све у десетерцу говорим, када крочим у неку од њих! Свуд је Марко преорао, а ми к'о Турци, нагрнули, па 'оћемо кроз оно његово орање, и никуд на другу страну. Срамота, бре! Где ће нам душа?!

Нису боље судбине ни остале џаде у граду. Више ми личе на ровове напуштене при повлачењу, него на улице. А и Марко, као да је буздованом орао, рупа овде, рупа онде, десно-лево, све у цик-цак! Ако свуда идете ногатрансом, виђени сте, пре или касније, за посету ортопеду. Ако сте возач, ваш мезимац биће пацијент неког од мајстора, чија је ужа специјалност да поправља оне делове који држе точкове на окупу. Извињавам се, возач нисам, и не владам терминологијом, више се разумем у шпанска села, него у аутомобиле.

Насупрот изровареним коловозима и плочницима, у свим нашим улицама ничу тзв. стамбено –пословни објекти, на дику инвеститора, који трљају руке надајући се доброј заради. То што те грађевине личе на архитектонско-урбанистички кошмар, друга је прича. Свако за своје новце може да захтева куполе, каскаде, терасе, лукове, јонске, дорске, коринтске стубове и колонаде, класицизам и неокласицизам, модерну архитектуру, традиционализам, ма само да се из приложеног види да се има и да се може! Ни по ГУП-у, ни по ДУП-у, те зграде не би могле да се нађу ту где јесу. Кога брига за склад и лепоту градског простора, коме су потребне визуелно и амбијентално усклађене целине, све се ради по принципу ''узми лову и бежи''. А ми бисмо да живимо у овом граду, да нам не боде очи контраст између нових фасада набацаних збрда-здола смештених уз трошне кућерке, с једне, и гомиле шута, с друге стране.

Дом војске, пре рата хотел ''Гранд'', једна је од грађевина које пропадају. Свуда стоје упозорења о могућности падања делова фасаде, а зграда чами празна у строгом центру града. Сигурна сам да ту има много неразрешених имовинско-правних заврзлама, али знам и то да кућа у којој се не живи брзо пропада. Слично је и са зградом РК Београд. И она, иако много млађа од Дома војске, већ трпи зуб времена. Некад чувени ''Империјал'' закатанчен, са неприродно празаним простором испред, који сада, повремено, узурпирају џипови разних фела, сви одреда са затамњеним стаклима. Недалеко одатле зврји празан простор у коме смо куповали прве домаће фармерице марке Lee Cooper, а преко пута се дуж целе улице протеже једна велика летња башта, чије се границе разликују по боји и изгледу столова и столица. И, наравно, по sound-у који допире из звучника, таквих габарита какви се рабе испод просечног свадбарског шатора.

Да није све тако црно и да се може кад се хоће, показује пример простора где су се налазили фризерски салони ''Украс'', који је претворен у Градску галерију, где увек може да се погледа занимљива изложба. Док шетате, свратите и разгледате, јер живети није само јести, спавати, зарађивати, већ задовољити и потребе духа, и управо то је оно што од нашег града очекујем. Зашто? Зато што га волим!

Р.Ѕ.    ГУП – Генерални урбанистички план

           ДУП – Детаљан урбанистички план

Р.Р.Ѕ. Овакве документе, од општег значаја, треба да има сваки град. Пошто их има, треба и да

            их поштује и примењује!    

                               

''ЧЕКАЈУЋИ Dr. ГОДОА''

''Је л' сте Ви уреду?''

''Па наравно да сам У реду! Станите иза, и не изигравајте падобранца!''

Овакви дијалози прате ме читав живот. Мање - више! Оних првих петнаест година које су моји родитељи провели у редовима уместо мене, не важе се (а то сам надокнадила дреждањем по којекаквим чекаоничким ходницима у име своје деце).

Дакле(м), први пут у ред сам, за себе, стала када сам се уписивала у средњу школу. Пре тога имала сам једно искуство са овом појавом када смо другарица и ја отишле у тзв. ''Социјално'', где је она требало да преда неке папире за њене родитеље. Сећам се ходника, који је био препун људи, без дотока свежег ваздуха и природне светлости, ми смо биле шести разред, и ја сам ту, у том коридору, звизнула у несвест, такође по први пут у животу. Ваљда због те трауме и дан данас имам благе нападе панике и огроман отпор према свим местима где треба чекати, чекати, чекати... Понекад почнем да се презнојавам чак и кад компјутер неће да ми отвори неки документ у року од одмах! Али, и чекање је некад, напросто немогуће избећи.

Постоји у нашем друштву једна посебна, недостижна каста, која себе назива медицинским радницима, где се ова последња реч узима заиста условно. Међу њима, опет има једна специјална врста живцождера, који себе именују као стоматологе, док их обичан свет зове, како и приличи, зубарима. Какве везе то има са чекањем? Видећемо из следећег примера.

Место догађања: Дом здравља, било где у Србији.

Време: Један четвртак у марту (а није 8.) око 14h.

Пошто се држим девизе да паметног човека зуб може да боли само један дан, упутим се ја на наречено место са циљем да зликовца који ме читаву ноћ држао у будном стању експедујем из своје вилице под хитно. До сада сам, углавном, ишла код ''приватног'' зубара, и нисам имала никакве примедбе и компликације. Да не бих на ову скупоћу додатно деранжирала кућни буџет, одлучила сам се на радикални заокрет. Каква грешка!

Стигла сам два минута после почетка радног времена, уљудно сам упитала где да чекам за вађење несносног и подивљалог зуба, и села пред ординацију 10. Доктор – стоматолог – чика зуба (''Никола, хоће да ме боли код чика-зубе?'', ''Наравно!'') још није пристигао. Обично се злочинац увек враћа на место злочина, што смо научили из литературе и детективских филмова, али шта се овог пута дешавало не знам, нисам паметна. Са сваким отварањем улазних врата будила се и моја нада да стиже ОН, будући ослободилац мене од мојих мука. Но та госпођица је варљива и склона томе да вас вечито држи у заблуди и неизвесности, на шта потрошите добар део живота, поред чекања у редовима и пред ординацијама. За то време, пошто сам била стационирана тик уз собу за релаксацију стоматолошких сестара оба пола, до мене је допирала свакодневна јадиковка о тешком животу и мучењима којима су подвргнути горепоменути, у виду одласка на семинаре широм туристичких дестинација бањског карактера, где, о, гле чуда!, они бивају приморавани да се стручно усавршавају и науче нешто ново. Успут се једна стварно напаћена душа жалила што није пре три'ес година отишла у Канаду, да је Бог види, а не да је овде замајава свака пацијентска шуша. Узгред, дедуковала сам да, осим докторке бр.13, нико више не ради, јер су двојица на сахрани, а овај, кога ја чекам још увек је на путу.

Након два и по сата ударничког чекања, које сам испуњавала вишекратном визуелизацијом себе како Dr. Зуби вадим и зубе и друге, виталне органе, из ординације 10 изађе несуђена држављанка нама блиске и надасве пријатељске Канаде, (ваљда су због потврде свега тога наступали за екипу ''Милос(п)рдног анђела), и саопшти ми, бираним и узвишеним речима, да је доктор одлепршао у правцу Београда, и да се благоизволим преселити пред број 13, где ћу бити примљена и прихваћена као најрођенија, чим докторка одради своје пацијенте. Рачунам, 'ајде да сачекам и тамо, само да ми ова напаст више не кљуца у глави. То ми је одузело још сахат и по времена.

Када сам најзад ушла у ординацију, јасно и гласно рекох да хоћу да вадим зуб. Тринаестица, не хајући за моје речи, узе ону зујалицу, ззззззззз, ја тражим на оној столици дугме за катапултирање, ''је л' вас боли!?'' чудом се чуди она, ''ма јок, само кад се смејем'', духовито ћу ја, онда узе ону брундалицу, ззззззззз за две октаве ниже, све по живцу који пулсира, светлаци ми играју пред очима, глава као да постаје све већа, гледам да исплетем ногу из каблова, па да је, рефлексно, шутнем у колено, нек боли и њу нешто, ''исперите'', гргољ-гргољ, ''ево ставила сам вам лек, дођите у понедељак'', ''ма 'оћу, како да не!'' мислим се ја, а боли ме и зуб и глава и три метра око ње. Све у свему, трајало је то, бројем и словима, 5 (пет) минута. У то се умеша и сестра: ''петсто динара, молим'', и ту мени пукне пред очима. Није Dr. Тринаестица ни глува, ни наивна! Зашто да ми за вађење зуба, који више не може да се поправи, узме седамсто динџи, кад може да га ''крпи'' и узме ми пет пута по петсто! 'Начи, ДЗ приходује троструко, она има пацијенте, а ја, као, имам зуб. TZVRTZ!

 Свега овог не би било, да је Пера, то јест ја, отишао право у полицију, односно код приватног зубара! Пошто сам кући дошла видно револтирана, у сумрак, са изгледима да проведем још једну ноћ у болном делиријуму, мој мушки предак ме одлучно стрпао у кола и одвезао пред ординацију мог некадашњег доктора, који, иако је у пензији, још увек ради, и, што је много важно, има лаку руку. Додуше, и ту сам морала да сачекам, јер нисам имала заказан термин, напокон и зуб је извађен, мени је лакнуло и сад сам мирна. Кући сам дошла у ситне сате, али спавала сам као беба!

Питам се, зашто зуби највише боле ноћу, и кад је већ тако, зашто и стоматолози не би радили трећу смену? Мада, како раде по дану... а ако сте већ приморани да платите за поправку, вађење, протезу и слично, не губите време по Домовима здравља. Сви који нешто вреде и знају, имају приватне ординације. Идите тамо!

ЧУВАЈ СЕ МАРТОВСКИХ ИДА!

 Од свих ћудљивих женских бића најћудљивија је извесна баба-Марта. Наше комшије Бугари посвећују јој први дан овог месеца, не би ли је умилостивили и приволели да своју незгодну нарав доведе до граница предвидивог. Али, не! Она је неумољива, лукава, притаји се, и таман кад помислиш да се смирила, њој дођу ''лутке'', па се истутњи. Толико је то својеглаво и хировито! Опасна баба, чак је и Цезару дошла главе!

Мени је сломила ногу. И онда, покварењачки, одврнула термостат на плус, сви се шетају и гуштеришу на првом пролећном сунцу, набацили летње мајице, а ја само могу да им завидим. Да је потрајало још који дан, пало би и прво овогодишње једење сладоледа, који је мој лични краљ свих слаткиша!

После се досетила да пусти кишу, хладну и упорну, као да јој је новембар остао нешто дужан. Мислила сам да су почеле да ми расту пловне кожице, а по ћошковима сам приметила неке нове врсте алги и гљива. Таман сам хтела да их проучим, а ми одосмо у минус. Сад је опет као у замрзивачу, и да могу напоље, не бих била расположена за такве авантуре. И снег је присутан, али више формално. Зато кошава брише са свих страна, сасвим неформално. Она има своје бубице које истерује по васцелу годину, уопште не хајући за било каква правила. Живот у тзв. кошавском подручју, с једне стране доноси нам радост удисања ваздуха без смога, и, с друге стране, очи пуне песка и прашине! И покоја кеса, која, узвитлана до неслућених висина, у моменту када ветар паузира док хвата залет, неком несрећнику заврши на лицу.

Смог је појава која дугује свој настанак убрзаној индустријализацији и повећаној емисији гасова. Сама реч је кованица настала од енглеских речи smoke и fog. Ово објашњење је намењено генерацијама које су рођене деведесетих година у Србији. Њима је чист ваздух обезбедила ондашња политичка елита, која се бавила растурањем земље у којој сам се родила и затварањем фабрика у којима су радили родитељи њихових родитеља. Дакле, ако нема индустрије, онда нема ни загађења. Екологија на велико!

Мало сам се удаљила од теме, а са баба-Мартом, зна се, нема шале! Видим да је решила да ове године прикаже свој целокупан репертоар. Има још два дана на располагању, а може да се деси да украде мало времена од блесавог и лакомисленог априла, који само мисли на спрдање и шегачење, и боли га уво за све остало.

А мартовске Иде, оне раскалашне античке богиње краја и почетка? Њих тек не треба срдити и шалити се с њима! Иако су ти дани провођени у распомамљеном опијању и претеривању у уживањима сваке врсте, ипак, већ два миленијума Цезаров пример опомиње. Увек се нађе неко довољно надмен да каже ''Иде су дошле'', али и они који ће га подсетити да ''Још нису прошле''.