МОРЕ, МАРКО...

Сви они, који нашу варош премјерно визитирају аутобусом, прво што од града виде су улице Косте Абрашевића и Кнез Милошев венац. Не знам за њих, али ја се осећам тако епски, све у десетерцу говорим, када крочим у неку од њих! Свуд је Марко преорао, а ми к'о Турци, нагрнули, па 'оћемо кроз оно његово орање, и никуд на другу страну. Срамота, бре! Где ће нам душа?!

Нису боље судбине ни остале џаде у граду. Више ми личе на ровове напуштене при повлачењу, него на улице. А и Марко, као да је буздованом орао, рупа овде, рупа онде, десно-лево, све у цик-цак! Ако свуда идете ногатрансом, виђени сте, пре или касније, за посету ортопеду. Ако сте возач, ваш мезимац биће пацијент неког од мајстора, чија је ужа специјалност да поправља оне делове који држе точкове на окупу. Извињавам се, возач нисам, и не владам терминологијом, више се разумем у шпанска села, него у аутомобиле.

Насупрот изровареним коловозима и плочницима, у свим нашим улицама ничу тзв. стамбено –пословни објекти, на дику инвеститора, који трљају руке надајући се доброј заради. То што те грађевине личе на архитектонско-урбанистички кошмар, друга је прича. Свако за своје новце може да захтева куполе, каскаде, терасе, лукове, јонске, дорске, коринтске стубове и колонаде, класицизам и неокласицизам, модерну архитектуру, традиционализам, ма само да се из приложеног види да се има и да се може! Ни по ГУП-у, ни по ДУП-у, те зграде не би могле да се нађу ту где јесу. Кога брига за склад и лепоту градског простора, коме су потребне визуелно и амбијентално усклађене целине, све се ради по принципу ''узми лову и бежи''. А ми бисмо да живимо у овом граду, да нам не боде очи контраст између нових фасада набацаних збрда-здола смештених уз трошне кућерке, с једне, и гомиле шута, с друге стране.

Дом војске, пре рата хотел ''Гранд'', једна је од грађевина које пропадају. Свуда стоје упозорења о могућности падања делова фасаде, а зграда чами празна у строгом центру града. Сигурна сам да ту има много неразрешених имовинско-правних заврзлама, али знам и то да кућа у којој се не живи брзо пропада. Слично је и са зградом РК Београд. И она, иако много млађа од Дома војске, већ трпи зуб времена. Некад чувени ''Империјал'' закатанчен, са неприродно празаним простором испред, који сада, повремено, узурпирају џипови разних фела, сви одреда са затамњеним стаклима. Недалеко одатле зврји празан простор у коме смо куповали прве домаће фармерице марке Lee Cooper, а преко пута се дуж целе улице протеже једна велика летња башта, чије се границе разликују по боји и изгледу столова и столица. И, наравно, по sound-у који допире из звучника, таквих габарита какви се рабе испод просечног свадбарског шатора.

Да није све тако црно и да се може кад се хоће, показује пример простора где су се налазили фризерски салони ''Украс'', који је претворен у Градску галерију, где увек може да се погледа занимљива изложба. Док шетате, свратите и разгледате, јер живети није само јести, спавати, зарађивати, већ задовољити и потребе духа, и управо то је оно што од нашег града очекујем. Зашто? Зато што га волим!

Р.Ѕ.    ГУП – Генерални урбанистички план

           ДУП – Детаљан урбанистички план

Р.Р.Ѕ. Овакве документе, од општег значаја, треба да има сваки град. Пошто их има, треба и да

            их поштује и примењује!