Колико страха ти треба
да умреш потпуно сам?
Када те напуштају сви,
чак и ови зидови,
који беху твоји бедеми,
а сада се претварају
у ништавило и прах,
кога дозиваш и којем
богу се молиш?
Однекуд допире глас
злослутне птице.
А ти си сам!
И вриштиш.
И дишеш.
Плачеш.
Дрхтиш.
И не чује те нико,
све је глуво око тебе,
само тај глас самотне,
омражене птице
води те кроз ноћ.
Људи у журби...
плаво светло...
неме слике белих
ходника...
пиштави звук...
линија...
равна.
И плач твоје мајке.
Сада је прошло.
Све.
И страх је иза тебе.
Нема коментара:
Постави коментар