Ја се стално чудим, како то да Интернет, Фејсбук и ове блогове није измислио неки Србин. По свему, ово су идеални медији за нас. На Интернету, а нарочито на ФБ, увек сазнаш све шта је ново у свету и околини. Плус, имаш прилику да све прокоментаришеш, да о свему даш своје високоцењено мишљење, речју да будеш мирођија у свакој чорби. А Срби су, зна се светски прваци у овој и сродним дисциплинама.
Што се блогова тиче, они обједињују претходна два, и уз то задовољавају потребу сваког Србина да се распише до миле воље. Скрибоманија је опасно распрострањена код нас, просто је невероватно да смо стекли само једног нобеловца! Коме год је професор у гимназији рекао да пише дивне писмене задатке, тај се одмах лаћа пера (и тастера), и креће у авантуру стварања књижевног дела. И то не било каквог, већ одмах идемо на роман. Што значи још две особине: склоност епским формама и мегаломанија.
Елем, одавно сам ја приметила и код себе ове особине, јер крушка не пада под јабуку, и обрнуто. Ево ме, дакле, на свом сопственом блогу, коме сам дала име БЛОГИЋ, јер ми ништа паметније није пало на ум. Пре годину дана нисам умела ни компјутер честито да укључим, а види ме сад! И, таман кад сам хтела да се мало правим важна и значајна, паде ми на памет сцена из ''Одисеје 2001.'' Стенлија Кјубрика. Она са монолитом. Нећу да објашњавам, гледајте филм поново. Сцена је, уосталом, антологијска. Сам Кјубрик рекао је да би онај ко хоће да надмаши његово дело, морао да сними филм на аутентичним местима, а не у студију. Да није и он имао неког српског претка, чим је овако ''скроман''?
Нема коментара:
Постави коментар