ЈОШ ЈЕДНА ОД СМРТИ У НИЗУ
Б.Ј.
Вечерас спаваш
у постељи од
горких трава,
у загрљају
заборава
у наручју
непребола.
Опраштају ти
очи
у којима нећеш
видети плаветнило
тајанствених
дубина,
опраштају ти
руке
које нећеш
додирнути
лаким трзајем
немирних
прстију,
опраштају ти
усне
које нећеш
дотаћи
невештим
дрхтајем
свога немира.
Вечерас
спаваш,
спокојан и
ослобођен патње,
страха и бола,
склупчан у
крилу,
спреман да се
поново родиш
као искра, као
пламен,
као радост
која раздире,
као јаук над
понором.
Вечерас
спаваш,
сам, у
непознатој кући,
и године дугог
чекања су пред тобом.
Чекаћеш
позната лица
да изроне из
сећања,
да донесу
своје осмехе и туге,
да ти казују
успомене,
да остану са
тобом.
Вечерас сањаш
живот без
прошлости,
сасвим обичне
снове
непроживљених
година,
а над тобом
бдију
последње
бдење.
Нема те, а ту
си.
И као да
отишао ниси,
сваки од
пролазника немих,
ти би могао
бити.
Пратиш ме по
киши,
и уздах тешки
откидаш из
мене,
као да си
чекао и тражио
баш моју душу
да ти утеху
пружи,
баш моје сузе
да те
оплакују,
баш моје рукe
да те милују.
Спавај.
Вечерас те ја
успављујем
у постељи од
горких трава,
покривам те
меким плаштом
од тананих
нити сновиђења.
Сањај.
Успаванку ти
певам тиху.
И спокојан
буди.
Јер чувам те и
доћи ћу ти.
Кад преболим
живот.
Кад се туге
опросте од мене.
